Pavle Evdokimov: Tajna čovekove ličnosti

Pre ili kasnije, svaki čovek postavlja suštinsko pitanje: „ko sam ja u stvari?” Poznate su mi moje reakcije, moji običaji i obrazine koje navlačim na lice prema prilikama i sredini u kojoj se nalazim, ali to je privid koji niukoliko ne izražava moje dublje biće, ono istinitije. Jedan „lik” to je biće koje čiii sastavni deo svoje društvene sredine ali ne otkriva svoju pravu unutrinu. Кako prozreti u dubinu moje ličnosti, videti je u pravoj svetlosti, kako proniknuti do tajanstvenog središta svoga Ja lišenog svih privida.

Ako kažem: „Ja sam ja, i nema drugih kao ja”, to je samo svest o sebi, svest o svojoj jedinitosti: to je delovanje moje ličnosti, njeno prvo pokazivanje, ali to još nije njena potpuna stvarnost. Jer takva svest, premda doista dragocena, krije u sebi opasnost da sklizne u individualizam zatvorene monade, u solipsizam jednog Maksa Štirnera: postojim samo ja, jedinit, a sve ostalo je samo san i varka. Međutim iskustvo svakog trenutka mi potvrđuje da sam okružen drugim „ja”, drugim svestima, i njihovo nepobitno postojanje govori mi da moja ličnost zavisi od mojih odnosa sa „licima” među kojima se nalazim. Ovde se vidi koliko je ličnost ukorenjena u život zajednice, i to cele vaseljene. Ovo je veoma značajno iskustvo, jer ono, po najkraćem postupku, sprečava da se ličnost poistoveti sa svešću o samoj sebi ili samo sa svojim razumom. 

Svakodnevni odnosi među pojedincima ili „licima” odvijaju se na nižem stepenu prisnosti, gotovo bezimeno, površinski, kao da su stvari. Nasuprot tome, odnosi između „ličnosti” uzdignuti su na viši stepen prisnosti gde svaki on može da postane ti, i takav odnos pruža radost pravog susreta i istinskog jednomislija, rekao bih svadbenog jedinstva. To je izlaženje iz sebe prema drugome, prevazilaženje svoga ja, koje, kao u nekoj ekstazi, oseća da ima istu suštinu sa zajednicom. To je neutoliva žeć za unaprećenjem i procvatom drugog čoveka, jer nikada ne volimo određene osobine voljenog bića, već njegovo prisno „jedinito Ja , što pretpostavlja potpunu uzajamnost i završava se time da naše mi stoji na visini jedinitih, neponovljivih ličnosti. Ako je istina, — a to je opšte iskustvo i osvedočenje — da ja postojim samo kroz drugoga, onda to znači da se ljubav stvara samo kroz ličnosti i da nje drugačije ne može ni biti. 

Pa i ljubav koja nije obostrana uvek očekuje čudo, izvodi iz samoće, menja samu suštinu stvari, otvara oči za vićenje Božanskog plamena svuda. Кo voli taj se otvara, prevazilazi svoja ograničenja, doživljava zajedničko mi čak ako ljubav nije uzajamna i nalazi tako sopstvenu istinu. Veliki francuski filosof Lavel upravo ukazuje na to da drugi nije nikada prepreka za mene, nije nikada ograničenje jer, savlađujući ih davanjem sebe na dar, ja u tome nalazim živi i nepresušni izvor sopstvene ličnosti. 

Dok je za Sartra pogled drugoga mučenje, za hrišćane je drugi odskočna daska za otkrivanje mene samoga, njegov pogled odražava i odgoneta mene samog. Na taj način ličnost je višestruka stvarnost, mada ostaje jedinita u svakom pogledu, istovetna samoj sebi. Iza privida, iza pojava, čovek živo oseća svoje sopstveno numenalno tajanstvo’. Fenomenološka filosofija nam otkriva da na kraju krajeva, preko poslednje „fenomenološke redukcije”, čovek prevazilazi huserlovski svet suština, svet platonističkih ideja i osnovnih kantovskih načela i suočava se sa Apsolutom, kao arhetipskim mestom opšte usklaćenosti i pričesti. 

Pre nego što prećemo na svetootačko bogoslovlje, treba da temeljnije ispitamo neke osnovne filosofske postavke „dubinske psihologije”. Ova, naročito sa Jungom, prevazilazi okvire isključivo naučne i psihološke. Jung usvaja poglede svetih Otaca Crkve: tamo gde je reč nemoćna, on ide dalje služeći se svetootačkim metodom simbola i mitologema.

Prema dubinskoj psihologiji, čovek je kosmičko biće koje nosi u sebi svu prošlost; on ima svoj lični uzrast ali takoće nosi u sebi i celu istoriju čovečanstva od njegovog najranijeg nastanka. On nikada nije pasivan u odnosu na prošlost i sadašnjost, nego ih sažima i dovršava prema svome odraslom uzrastu i u skladu sa svešću o odgovornosti za sudbinu svih ljudi. Od krvi i mesa, čovek zavisi od svog fizičkog i psihičkog ustrojstva, ali takoće od ustrojstva pojedinačne i kolektivne svesti i podsvesti, i najzad od nadsvesti. On je telesan čak i u svom duhu, a duhovan i u svome telu. Upravo u ovoj raskošnoj složenosti „jedinito ja” otkriva čitavu jednu mrežu društvenih i zajedničarskih odnosa i duboko doživljava njihovo posredovanje u izgraćivanju svoga „ja” i svoje ličnosti. Čovekov duh tu nalazi pogodnu klimu za svoj procvat, priliku za ispoljavanje svojih odluka i svojih uvek slobodnih i ličnih mišljenja, kao i svoj naročiti zadatak da bude sam svoj, da se postavi stvaralački.

Pojedinac (individua) znači nedeljivost, on je atom u smislu Demokrita. Individuacija izdvaja iz opšteg i zajedničkog i oblikuje jednu monadu sa svim onim što nju razlikuje od druge monade. To je prirodna i biološka kategorija. Pojedinac nastaje kroz biološki proces vrste. On se rađa i umire. Po ovoj logici, on se gubi u štirnerovskom solipsizmu ili u raspadanju ličnosti, kao u delima Prusta. 

Nasuprot tome, ličnost je duhovna kategorija iznad prirode i biologije. Po Berđajevu, pojedinac je sastavni deo vrste, svemira, društva, ali vrsta, svemir, društvo jesu deo ličnosti. Upravo u tome smislu se u Evanđelju kaže da je čovekova ličnost dragocenija od svih sastavnih delova ovoga sveta i zato „Onaj koji sačuva svoj život ili svoju dušu (u smislu pojedinca) izgubiće je, a onaj koji je namerno izgubi naći će život (u smislu ličnosti)".

Pojedinac je samom sebi cilj i u sebe se zatvara, dok ličnost ima ciljeve koji je prevazilaze, ona se opredelila za vernost koja, po Evanđelju, vredi više od svega ostalog. Iznad jalovog solipsizma pojedinaca postavlja se ličnost kao „jedinita”, otvorena prema svemu i svakome. 

Pojedinac je usresređen na dušu i na biološko i duševno Ja. Međutim ličnost je usresređena na duh i na Ja koje je beskrajno dublje od empirijskog Ja. Ovo ličnosno ja, prema Jungu, jeste tajna i izmiče svakoj odredbi; ono je nedostupno svakoj psihologiji koja ne nadmašuje duševno, koja ne doseže do pneumatologije. U stvari, ,,saznajno ja” poznaje svoja sopstvena ispoljavanja, ali to središte saznanja nikada ne može videti sebe. Čuvena sokratovska izreka „Poznaj samoga sebe” dobija svoj dublji smisao u hrišćanskoj askezi i zato sveti Isak Sirijanski može da kaže: „Onaj koji je video samoga sebe veći je od onoga koji je video angele”. A ovo znači da na tom stepenu samoposmatranja, saznanje ustupa mesto harizmatičkoj viziji, otkrivenju koje jedino tu može da izlije svoju svetlost. U Platonovoj „pećini'' čovek vidi senke onoga sveta, ali među tim senkama on nikada ne vidi svoje sopstveno ja: gledalac, veli Platon, nikada ne vidi na pozornici svoje skriveno i tajanstveno ja.

Ukazujući na unutarnje ustrojstvo ljudskoga bića Jung upozorava da se ovde treba kloniti svakog uprošćavanja. Moja svest, kao i Ja moje svesti otkrivaju mi dubinu samog sebe i zato se ja nikada ne sme svoditi na uske granice svesti. Oni se nikada ne mogu poistovetiti kao što to čini Dekart. Suštinsko ja uzdiže se iznad sopstvenih ispoljavanja, iznad svojih sporednih dejstava. Svesno ja, ego cogitans, duh ili razumna duša ili Platonov nus — ne označavaju još poslednju dubinu čoveka. Moja svest je okružena haosom podsvesti i ozarenjima i prodorima nadsvesti, transcendentnog. Dublje nego telo, nego duša pa i duh, nalazi se „čovekovo neponovivo ja”, njegovo numenalno srce, ono što se naziva JASTVO, Selbst, autos, ipseitas. Ostvariti svoj neponovljivi lik je krajnji i stvaralački zadatak čoveka i, prema Jungu, ovo dostižu samo oni koji su primili blagodat. Rađanje Jastva, otkriće Jastva je „stvaralački preobražaj”, „metamorfoza” u punom smislu reči. Jastvo je nadmoćnije od svesnoga ja, jer ono obuhvata sveukupnost svesnoga i nesvesnoga, individualnog i kolektivnog, ličnog i zajedničarskog; ono je istovremeno središte i obim kruga. Ono je iznad naših sposobnosti rasućivanja i istraživanja, središte koje zrači iz jednog suštinski tajanstvenog sazvežđa. To je jedan granični pojam kao Кantova „stvar po sebi”, jedan transcendentan postulat koji nalazi svoje duhovno i mističko opravdanje u očiglednosti doživljaja, ali se ne može naučno dokazati, niti logički objasniti. Jung ga naziva „središni oganj”, slika koja podseća na biblijski pojam srca i Carstva Božijeg koje se, po Evanđelju, nalazi unutra u čoveku. On se vraća na Tertulijanove reči: Duša je prirodno hrišćanska - i dodaje: „postigavši svoje Jastvo, čovek ostvaruje u sebi Hristovu prisutnost : ohristovljena, transcendentna svarnost postaje u njemu natprirodno prirodna. I tako, duboko značenje hrišćanske tajne krštenja, veli Jung, jeste da uzdigne čoveka na viši stepen duhovnosti iznad ovoga sveta. Jastvo kao sloboda i stvaranje, prevazilazi sav poredak ovoga sveta jer njegovi izvori nisu od ovoga sveta, i zato je, tvrdi Jung, ta visina nedostižna za nauku i za klasičnu psihologiju. 

Razumeti čoveka, znači razumeti jedno relativno biće u njegovom odnosu prema nečemu što to nije, to jest, prema Apsolutu. Кada čovek kaže „ja sam”, on liči na Onoga koji je rekao: „Ja sam onaj koji jesam”. Protestantski tumač Biblije A. Lakok u svome delu Nastajanje Boga nasuprot ideji jednog statičnog, nepromenivog i bezosećajnog Boga protivstavlja viziju o Bogu koji učestvuje u životu čovečanstva. On prevodi Božiju izreku: „Ja sam Onaj koji jesam” iz večnog u vremensko: „Ja postojim sa onim s kojim postojim”, što znači: Bog postaje Bog i u vremenu dajući Sebe čoveku. Posle fenomenološke redukcije, čovek se nalazi u prisustvu svoga Jastva koje zavisi od Apsoluta i to od Apsoluta koji ne zavisi ni od čega drugog sem od sebe samoga. Кao što je rekao blaženi Avgustin”: Ja poznajem Boga i svoju dušu i ništa više”. 

Sva ova prethodna filosofska razmišljanja uvode nas u svetootačku misao koja daje nenadmašnu završnu obradu ovog problema. 

Svetootačka antropologija je izrazito personalistička, ličnosna. Ono što čini čoveka različitim od svega ostalog u svemiru, to je činjenica da je on stvoren „po liku Božijem”. Biblijski pojam ,,lika” prošao je kroz mnoge promene. Grčki prevod Кnjige Postanja od strane Sedamdesetorice prevodilaca, Кnjiga Premudrosti pisana na grčkom, omogućavaju da se u razvijanju ove teme nazre uticaj Božijega Promisla sa uvođenjem grčkog jezika u religioznu književnost judejstva. Gledajući u dubinu Predanja, tu vidimo kao neku unutarnju neophodnost Otkrivenja uoči pojave hrišćanstva. Neuklopiv u kategorije apstraktnog judejstva, nedostupan za protestantsku egzegezu kada se ona povodi za judejstvom, ovaj pojam Otkrivenja postaje jasan samo u Predanju svetih Otaca. Taj pojam označava posteneni put razvoja koji je Bog izabrao da se potpuno pokaže svima, Jevrejima kao i Grcima, kroz taj savršeni lik nevidljivog Boga u pojavi Logosa, Hrista.

...

Sveti Oci opisuju tajanstvo čoveka u svetlosti dogmata o Svetoj Trojici. Pojam ličnosti postaje određen najpre na svetotrojičnom nivou pa tek kasnije, posle Halkidonskog vaseljenskog sabora, taj pojam prelazi u hristologiju i u antropologiju. Ali, pre svega, treba razumeti svetootačku metodologiju. Sveti Oci govore o Božanskim Ličnostima Svete Trojice, međutim ne usvajaju pri tome filosofski način poimanja. Oni se drže saveta Grigorija Bogoslova: „Treba bogoslovstvovati ugledajući se na ribare-apostole, a ne na Aristotela'', ni na Platona, Hegela ili Hajdegera. Svetootačke postavke su nadlogičke i mada u diskursivnom obliku, to su šifrovani znakovi i simboli božanske uzvišenosti. 

Svaka Božanska Ličnost je trajno davanje sebe drugim dvema Ličnostima u krugu Svete Trojice. Svaka je okrenuta ka Drugoj Ličnosti, a to znači sa-bitisati: Ličnost je tu za tri-jedinstveno opštenje, Ona je suštinski večna kroz to večno opštenje. Strogo uzev, samo u Bogu postoji Ličnost (ipostas). Čovek, koji je „po liku Božijem” ima nostalgiju da postane „ličnost” i on to ne može drugačije ostvariti sem da postane srodan svome Praliku, potpuno ustremljen ka Božanskoj Ličnosti. Ali kroz ovaploćenje Hristovo „stvaranje čoveka po liku Boga” dobija svoju pravu vrednost. Svetlost Hrista „savršenog Čoveka” obasjava iskonski oblik čovekove ličnosti onakve kakvu ju je Bog želeo u svome prvobitnom nacrtu bogolikosti, a nju Hristos otkriva i završava u samom Sebi, kao i u bogočovečanskoj celini.

Iz teksta: Tajna čovekove ličnosti, prevela:  Jelisaveta Vujković

Izvor: Teološki pogledi, broj 4,  Beograd, 1977, strane: 232-243.

Vaskrsnuće Jairove kćeri, Ilja Rjepin, 1871.