Kolja Mićević: Narcis, prva tema Valerijevog pesništva
Pesma je proizvod duha koji je neograničen, pa prema tome ni pesma ne može biti dovršena. U tom ljudskom naporu da ograniči svoju misao leži cena pesnikove veličine. Međutim, ponekad i ta nedovršenost može da ima svoju praktičnu namenu. Jer, kad se radi o pesmi koja treba da odblesne jedno uzvišeno stanje duše, svedeno na beskrajno malen vremenski prostor, onda pesma i mora da bude samo izlomljeno ogledalo te duše koja se ogleda u vodi i koja će, poljupcem misli, razbiti mir vode i jedinstvo pesme. Naime, ta iskidanost predstavlja jedan od elemenata te unutrašnje drame koja se, od mitskog mladića do nas, neprekidno odvija, i nikad nije dovršena!
Deliti Valerijevo pesništvo na teme znači u stvari odrediti svakoj od tema po jednu od bitnih odlika samog pesnikovog odnosa i prema poeziji i prema svetu. Jer, tema Narcisa jeste misaona tema tog odnosa, kao što je tema Orfeja lirska, dok tema mora, koja je spoj prethodnih dveju, predstavlja najizrazitiji obrazac pesničke patetike. Ove tri teme treba izdvojiti i iz sledećeg razloga: njihovi su koreni u vremenu kad je Valeri kao dvadesetogodišnjak pisao oduševljena pisma Malarmeu, objašnjavajući i tražeći savete od velikog učitelja, a plodom su te teme urodile tek posle dvadesetogodišnjeg ćutanja. U tome leži značaj ovih tema i zato ih treba izdvojiti i slediti, jer to su jedine veze zahvaljujući kojima prelazimo preko ponora ispunjenjenog dvadesetogodišnjom tišinom i u čudesni krug zatvaramo sva pesnikova iskustva.
U Albumu starih stihova, gde je Valeri posle dugog odupiranja nagovaranjima Andrea Žida sakupio dvadesetak pesama iz svoje mladosti, postoji i pesma Narcis govori, za koju je Malarme rekao da je napisana ''retkim tonom'' koji treba sačuvati. Iako je tema Narcisa po samoj pesnikovoj prirodi bila neizbežna u Valerijevom pesništvu, ipak treba zahvaliti jednoj okolnosti što se ta tema tako brzo naglasila. Posećujući, ponekad i s Andreom Židom kojeg je u to vreme (bilo je to 1890-91. godine) upoznao, Botaničku baštu u Monpelijeu, Valeri je često odlazio na jedan usamljeni grobs latinskim epitafom na kamenoj ploči: Narcissae placandis manibus (Da se smire Narcisine mošti). Evo kratke i bolne priče o tom grobu: engleski pesnik Jang krišom je sahranio u taj grob svoju kćerku Narcisu. Njeno ime podsetilo je Valerija na mitološkog mladića nesrećno zaljubljenog u svoj lik. tako je nastala pesma Narcis govori, koja za svoj moto ima pomenuti stih. odmah se videlo da se pred mladim pesnikom otvorio jedan nepoznati, novi ali neizbežni pejzaž, u kojem će Valeri provesti duge sate samoposmatranja.
Bilo je to vreme kad je Valeri proglašavao sonet za najsavršeniji pesnički oblik i kada je, skoro svakodnevno, davao savršene primere kojih će se kasnije skoro potpuno odreći. Međutim, ova nova tema se nije mogla sažeti u četrnaest stihova, pa ni u čitav niz soneta. Tako je Valeri, posle mnogih doterivanja, došao do jednog slobodnog oblika koji bi, u muzičkom značenju, mogao da se nazove fantazija.
Zatim je nastupilo razdoblje tišine koje je trajalo dvadeset godina. Valeri je to vreme proveo u čitanju najraznovrsnije literature. Arhitekta po nekom svom unutrašnjem, duhovnom ubeđenju, a osećajući se Grkom zahvaljujući svome mediteranskom poreklu, on je, nema sumnje, pročitao mnoštvo knjiga o davnoj grčkoj civilizaciji. Upoznao se detaljno i na izvorima s mitologijom iz koje će izdvojiti nekoliko ličnosti, najpodesnijih, koje će, postepeno, jedna za drugom, da se pojave na Valerijevoj pesničkoj pozornici. Vraćajući se poeziji, donekle protiv svoje volje, osećajući da se u njemu budi nedovršena žrtva, Tajanstveno Ja, Valeri prepušta - videli smo - Mladoj Parki da iskaže svu dramatiku tog povratka. Zatim, tu je Pitija, tu je Eva, tu je Zmijac. Najzad, tu je i Narcis, koji će najduže opsedati pesnika. Započeti 1919. godine, Odlomci iz Narcisa dovršeni su 1926. godine.
Dvadeset godina razdvaja Odlomke iz Narcisa od mladalačke poeme Narcis. Ali mi opet zatičemo Narcisa kraj iste vode, kako se dvoumi između sjajnog i nepovredivog čela u vodi i svog teškog, ljudskog sećanja. I Odlomci imaju moto koji lepo pokazuje da je Valeri kad god ga je koristio znao da s velikom tačnošću sažme suštinu svoje pesme. U Ovidijevom pitanju Cur aliquid vidi? (Zašto videh nešto?) sadržana je sva tragika Narcisove prirode, a u odnosu na moto za Narcis govori ovaj najavljuje da Valerija sada interesuje mnogo dublji problem, problem samosaznanja. Po svojoj osnovnoj nameri, dakle, Odlomci iz Narcisa su ustvari Gospodin test u stihovima.
Bilo bi nedopustivo, čak i kada se radi o prevodu, vršiti analizu stihova koji se nalaze pred čitaocem. Njihova lepota ne leži u analizi, već u određenoj sposobnosti primanja, koja je uvek različita. Ja bih samo hteo da skrenem pažnju na dva momenta koja se neposredno odnose na čitanje Valerijevih stihova. Prvi, koji se tiče Valerijeve estetike i koji rešava pojam čiste poezije, i drugi, koji se tiče Valerijeve poetike, a koji bi ja nazvao Valerijev dramatski postupak. (Valeri je u jednom od svojih članaka sam podelio svoju estetiku na dve grupe: prvu grupu je nazvao estetika koja se bavi izučavanjem senzacija, čulnih promena, uloge slučaja, svesti, oponašanja, kulture i sredine. Drugu grupu je nazvao poetika - ona ispituje analizu tehnika, oruđa, građe i osnove stvaranja.)
Valeri je svojevremeno izazvao žučne diskusije uvodeći u svoju estetiku pojam čista poezija. Pokušavajući da se objasni Valeri se poslužio poređenjem muzičar - pesnik. U tom odnosu muzičar je u mnogo povoljnijem položaju. Jer, muzičar iz sveta šumova izvlači svet zvukova koji mu služe za stvaranje bezbrojnih kombinacija, jedinstva, gde uho s lakoćom može da prepozna i strukturu i povezanost, i sličnosti i razlike, a sve su to čisti elementi. Ostvarivši muziku, to jest čisti zvuk, muzičar u stvari gradi jedan samostalni svet, a da je to tako uverićemo se ako za vreme slušanja čujemo pad nekog predmeta ili otvaranje vrata. Međutim, pesnik je u sasvim drukčijem položaju, jer pred njim stoji jezik čija je namena potpuno praktična, a pesnikov zadatak se sastoji upravo u tome da ostvari delo koje će suštinski biti nepraktično. Nezgoda je utoliko veća što je jezik podređen fonetici, metrici, ritmici, logici, semantici, najzad tu su retorika i sintaksa. Pesniku je ostavljeno da iz sve te zbrke izvuče svoj umetnički predmet i da stvori delo koje neće imati ništa od proze, gde će muzički kontinuitet biti neprekidan, gde će odnosi značenja biti jednaki harmonijskim odnosima, gde će pretvaranje jednih misli u druge biti važnije od same misli, gde će igra slika odražavati stvarnost sadržaja. Tek ako zadovolji sve te uslove, pesnik će stvoriti delo čiste poezije. Međutim, i sam Valeri je znao da je to neostvarivo, iako sva dela, sva poezija, teže nečemu konačnom. Za Valerija je pojam čista poezija bio važniji zvog nečeg drugog. Jer, taj nam pojam pomaže da odredimo našu misao o pesmama uopšte: on nas u stvari uvodi, kako je to Valeri rekao, u teško i značajno izučavanje razlike odnosa i mnoštva oblika jezika s utiscima koje on proizvodi na ljude. Iz svega toga može se zaključiti da je čista poezija za Valerija nedokučiva, idealna granica pesnikovih želja i moći i o njoj je potrebno i korisno govoriti tek da bi se procenila postojeća poezija. A baš u toj nemogućnosti njenog postojanja leži njena praktična namena! Jer pesnik, žudeći prema toj nedostižnoj granici, ali onakvoj kakvu je on sam sebi odredio, stvara delo u kojem, povremeno, dostiže i stvara praktične obrasce čiste poezije. I Valeri se, u jednom svom pesničkom zaletu, uzvisivao prema tim visinama. Govoreći o čistoj poeziji najčešće je pominjao upravo neke pasaže iz Odlomaka iz Narcisa.
Svoju poemu Morsko groblje Valeri je pisao više od četiri godine. I ko zna koliko bi se pesnik još mučio u traženju pravilnijeg rasporeda strofa i novih ideja, da mu preduzimljivi izdavač nije jednostavno uzeo pesmu i objavio je. Pesma je proizvod duha koji je neograničen, pa prema tome ni pesma ne može biti dovršena. U tom ljudskom naporu da ograniči svoju misao leži cena pesnikove veličine. Međutim, ponekad i ta nedovršenost može da ima svoju praktičnu namenu. Jer, kad se radi o pesmi koja treba da odblesne jedno uzvišeno stanje duše, svedeno na beskrajno malen vremenski prostor, onda pesma i mora da bude samo izlomljeno ogledalo te duše koja se ogleda u vodi i koja će, poljupcem misli, razbiti mir vode i jedinstvo pesme. Naime, ta iskidanost predstavlja jedan od elemenata te unutrašnje drame koja se, od mitskog mladića do nas, neprekidno odvija, i nikad nije dovršena! Dakle, u slučaju Odlomaka Valeri koristi nedovršenost svoje poeme kao jedan od najbitnijih elemenata svog dramatskog postupka. Slično Mladoj Parki Valeri većinu svojih stihova ispisuje u aleksandrincima, ali ih, povremeno, usklađuje i s kraćim ritmovima. U tim izmenama leži sva ustreptalost Narcisove duše, ta ustreptalost izaziva nemir, a taj je nemir preduslov svake slične drame. Da bi upotpunio ovo izmenjivanje ritmova, Valeri koristi još neke formalne efekte, kao što su oni u trećem odlomku gde umesto stihova stavlja tačkice koje treba da kažu kako i pesma ima svojih tamnina kao što i duša ima svojih neispitanih mesta. Ali, da su svetle strane duše vezane za tu tamninu dokazuje se time što stih koji sledi iza tačkica nema svoju rimu, zapravo njegova rima je u toj tami, na tom neispitanom mestu. Najzad, tu je i poslednji stih pesme koji je takođe bez rime. On dočarava iznenadnost stvaranja i rušenja lepote, a istovremeno nagoveštava da će se pesnik, možda, jednog dana vratiti svojoj neiscrpnoj temi. Dramatičnost svoje poeme Valeri podiže do samog vrhunca služeći se odjekom, i to na dva načina. U prvom odlomku Valeri iznenada umeće stihove iz mladalačke pesme Narcis govori, ponekad doslovno, a ponekad neznatno izmenjeno. Kao da, posle dvadeset godina, pesnik čuje vremensku Eho koja ga podseća na mladost, na Botaničku baštu, na grob gde je engleski pesnik Jang sahranio svoju kćerku, na duge šetnje i razgovore sa Andreom Židom. U tim trenucima pesnik se priseća davnih stihova, on ih ugrađuje u svoju poemu koja nastaje i želi da izbriše rastojanje od dvadeset godina. U drugom slučaju upotrebe odjeka, Valeri dostiže vrhunac dramatičnosti, pokazujući svu raznovrsnost njegove upotrebe. Iako ga Narcis u Odlomcima ne interesuje kao zaljubljeni mladić, Valeri ipak želi da kaže da na dnu svake naše misli počiva jedna nimfa. Jer kada posle stiha:
Iz vode, sam dok ne bude iščezao...
Narcis začuje samo dva poslednja sloga, ZAO, onda vidimo da je tu, pored njega, njegova nimfa, zbog koje je klonuo pred blistavu vodu. Međutim, iz ta dva sloga, koja narcis nekoliko puta na razne načine ponavlja, s pitanjem i čuđenjem, razvija se, po najbolnijem muzičkom sistemu, čitavo jedno novo razmišljanje.
Iz predgovora knjizi poezije Između jutra i palme, Kultura, Beograd, 1969
