Pesnici su izgubili pesništvo
─── Franco ARMINIO
Verujem da ne postoji jedna ideja pesništva s kojom bi se svi složili. I nije ni važno pronaći takvu ideju pesništva. Važno je da postoje tekstovi koji emotivno i intelektualno hrane ljude. I smatram apsurdnim da poezija treba da se bori za jasnost ili za tamu, za jednostavnost ili za složenost. Pesme dolaze iz tela onoga koji piše, a pre toga iz vazduha u kom kruže mnoge stvari, oblaci i ljudske reči. Pesme su obličja u koje se reči umotavaju na određeni način, poput sena.
Čini mi se da danas u Italiji mnogi pesnici pišu svoje pesme poštujući pravila koja više nemaju smisla. Mnoge su pesme neprijateljski nastrojene, kao da je ljubaznost znak banalnosti. Mnoge pesme imaju intelektualni dodatak koji čitaoci ne zahtevaju, kao da se pesnik boji da nije dovoljno istančan. A poezija je talasat pokret koji dolazi od zadovoljstva ili od očaja tela, nije takmičenje u tome ko bolje poznaje metriku.
Čitaoca ne zanima naše znanje, nego tekst koji mu omogućava da bolje vidi delove sebe i sveta. Čini mi se da mnogi pesnici, čak i oni jako dobri, pišu tekstove koji se vrte u prazno, tekstove zaokupljene religijom bez vernika. Dakako, svako može da piše ono što želi, ali se ne može pretendovati da načelno budu najbolji oni tekstovi koje čitaoci napuštaju, kao da je čitalac uvek kriv, a pesnik uvek nevin. Ustvari, treba imati poniznosti i priznati da su danas čitaoci ispred pesnika. Čitaoci poseduju prirodnost, sposobnost prepuštanja koju su mnogi pesnici izgubili. Jasno je da niko ne želi ovim pesnicima da zabrani da budu zamršeni i nejasni, ali ni oni ne mogu smatrati da onaj ko ih ne prati ne razume poeziju.
Imam utisak da postoji vreme koje je u potpunosti spremno za pesništvo, a da su pesnici za njega neverovatno nepripremljeni. Predugo su čekali da budu ispitani. I sada kada je to vreme došlo, ne znaju šta da odgovore, nastavljaju s verbalnim spravama stvorenim za neko drugo vreme i neko drugo čovečanstvo. Ne kažem da poezija treba da ide u korak s aktuelnošću, samo kažem da se danas poezija više nalazi u srcu onoga koji čita, nego u srcu onoga koji piše.
Manifest privremenih prisnosti
Događa se nešto zanimljivo: pronografija uzima maha. Ono što nazivamo Mrežom jedan je ogroman porno arhipelag, na nekim od ostrva se ne radi ništa drugo. Niko se ne bavi time da na neki način uredi upotrebu porna. Ali ako na društvenim mrežama upotrebiš reč “kurac” isključe te uz veliko licemerje. Ili ako postaviš eksplicitno seksualnu pesmu, odmah se aktivira određena vrsta moralizma. Ako bi danas postojao neko poput Pietra Aretina ne verujem da bio vrlo priznat. I u privatnom životu se događa jedna zanimljiva stvar: ljudi nastavljaju da se venčavaju iako znaju da je brak često prolog za razvod. Promenile su se naše sentimentalne potrebe, ali smo ostali u istim formulama.
Pesništvo, odnosno umetnost pevanja lepote i užasa bivanja u svetu, opredeljuje se za potragu za novim načinima opažanja nas samih i drugih. Kako bi ljubav ponovo bila živa, u sebi mora nositi bednost i neizmerno, ne može biti smeštena u redovima osrednjeg čoveka. Moramo iznova da se njišemo prema krajnostima: ljubav je velika poniznost i velika nadmenost, želimo da u zagrljaj zgrabimo ne toliko telo, koliko zdravlje koje bog gubi usput i koje mi moramo da pronađemo kako bismo dali smisao našim danima.
Ljubav je religija čiji su oltar naša tela, ona je naš prilog svetkovini bivanja u svetu.
Ljubav je jedini način za izbavljenje iz tamnice aktuelnosti. Ako ne volimo, ne samo da ostajemo zatamničeni, nego i pridonosimo podizanju zidova naše tamnice. U ljubavi nikada ne treba čekati poteze drugih. Sve moramo da uradimo mi i to moramo da uradimo odmah.
Ja ne znam šta je ljubav. Znam šta su privremene prisnosti. Ne mislite na kratkotrajne užitke, ne mislite na bračna udaljavanja. Verujem da samo stara vizija nas samih i drugih čini da još uvek mislimo o ljubavi kao o stvari koje prvo nema, a koja se onda pojavi i zatim završi. Meni se čini da postoje delovi nas koji su na određeni način uvek zaljubljeni i delovi koji su uvek u bekstvu ili zakopani i nedokučivi. Ljubav se događa unutar granica neke kulture i neke religije, one se boje mitskih i poetskih izvorišta kojima pristupamo svakim lepim susretom. A voleti nije drugo do susretati i susretati se. A to može biti na pola sata ili na pola veka, nije važno.
Vreme je da napišemo novu sentimentalnu azbuku. Nismo stvoreni da budemo u paru, nismo stvoreni za preljubu, niti za vernost. Jednostavno nismo stvoreni jednom za sva vremena. Ljubav stvara boga koji nas vodi, on nije već spreman, nije neko obličje u koje treba ući, a onda posle sve vreme razmišljati kako iz njega izaći. Ljubav je intimno lokalna dimenzija, uvek se događa u nekom mestu i svaki njen gest je uvek nov. Treba pustiti čitav život da juri kuda hoće i samo pratiti nepredvidljiv let ljubavi.
