Isidora Sekulić: Prezdravljenje

Кad je čovek ispunjen srećom od molitve, i traži da nešto kaže, reći će uvek, sa umilnošću, najprostije stvari: kako je odužio dan, kako je zelena njiva, kako je visoko potegla ona mala ptičica, kao da se ne misli vratiti, kao da u vazduhu hoće da spava. Od tog prostog govora sreća još bezmerno raste. Izrecite jednu preciznu reč Biblije u društvu i budite uvereni da ste tog časa nekom zaboli iglu u srce ili u savest. Biblija se u nas ne čita i ne citira i to je znak i znamenje.

Bolesti koje će čovek preboleti, dolaze radi duha čovekova. Za vreme bolesti iščile čitavi kontinenti u nama. Jedna sezona otrovnih groznica i ugušena je najveća telesna strast, ili najpoganija mržnja, ili najljuća zabluda. Prezdravljenik je nov čovek, nova duša. Nije više, ako je bio, mizantrop, krivomislilac, sektaš, požudnik. Prezdravljenje je ono čudesno kratko vreme kada je čovek dobar, srećan, sav u nadmoćnom duhovnom miru. Prezdravljenje bismo imali da pamtimo kao što se pamti prelaz sedla na visokoj planini, nad oblacima, u suncu.

Proleće je u stvari post i razmišljanje. S proleća omali ljudska i stočna hrana; ogrev je potrošen, noći i jutra su surovo hladni, mlado zelenilo je slabačko i odmah opet prolazno. Netačno je da se u proleće „sve“ podmlađuje, sem čoveka. Ništa se ne podmlađuje na ovoj zvezdi koja je već tako odavno tamna. Drveće se obuče u novo za kratko vreme, a koren i stablo stare. Otuda čovek baš u proleće ima velike bezlične čežnje religioznog smera. Veliki post i Veliki petak padaju u proleće. Prolećna tuga je čisto duhovno raspoloženje, nasuprot jesenjoj tuzi koja je rezignacija čulnog čoveka.

Analitički trenutci, Matica srpska, 1966, str. 430-431.