Česlav Miloš: Tajna mački
Mačke su živele zajedno s ljudima hiljadama godina i reklo bi se da tu nema nikakve tajne. U svoju odbranu stvari mogle bi da se pozovu na vekove verne službe. Poljoprivredne civilizacije, pa to je zrno, a gde je zrno, tu su i miševi. Mada su se promenile okolnosti, tako je i ostalo.
A vredi razmisliti o posebnom položaju mački. Zar nismo zapazili izraz radosti i vragolaste radoznalosti na licima naših bližnjih, čim počnemo da pričamo o mačkama? Nešto slično smesta oživljava lica kada razgovor prelazi na seks. Što se tiče pasa, oni ne izazivaju takve reflekse, polutajnog, ali svima poznatog zajedništva. Jer, ipak, tvrdim, čoveka povezuje s mačkama telesno sporazumevanje i prema mački niko od nas ne nastupa kao ličnost, već kao ljudsko biće, jedno od mnogih, kome upravljaju draži pogleda i dodira, koje nas privlače izvesnom drveću, cveću, pticama, životinjama, predelima, odnosno izvesnim oblicima i bojama. Mačka samim svojim izgledom traži da se dodiruje i miluje, otuda u ljubavnom jeziku te bezbrojne mazne reči, kao mačke, mačići, mačkice, mace. Štaviše, naše čulo vida i dodira ponaša se prema mački isto, bilo da smo dete ili stari čovek, muškarac ili žena. Voljenje mački, mučenje mački ili svireposti prema mačkama izgleda kao da su različite strane jedne, opšte kod mladih i starih, privlačnosti.
Ta opštost je vredna razmišljanja. Bez obzira na posebnost svakoga i svake od nas, mi smo individue jedne iste vrste, imamo njenu glavu, noge, ruke, a anatomski atlas pokazuje šta nosimo unutra. Uz to, tako smo uređeni da, kao što se suncokret svojim štitom okreće ka suncu, tako se i mi stvarima kojima dajemo lepa ili draga imena. I, evo, čim posvetimo trenutak pažnje našoj erotskoj (pa naravno!) predilekciji prema mački, počinjemo da postavljamo sebi pitanja koja se tiču, ni manje ni više, stalnih odlika naše prirode.
Utoliko pre što mačja priroda sasvim sigurno postoji i naše sporazumevanje s mačkom je susret njene i naše prirode. Kakva svest, kakav jezik, kakva istorija - uzviknuće, otkud to jadnoj životinji! Ipak, ne uznosimo se svojom gordošću i ne odvajajmo visoku oblast duha od elementarnih doživljaja. Iskoristimo bolje prisustvo ukućana, koji se upravo proteže u fotelji, i pokušajmo da zaboravimo izlaganja filozofa našega veka, koji nas uveravaju da nikakva ljudska priroda ne postoji. Možda je teško braniti njeno postojanje prema reci promena koja ništa ne štedi, ali prema njoj, koja zeva, pokazujući ružičasti jezičić, njena trajnost u meni, koji gledam to sa simpatijom, nesumnjiva je. A, istaknimo to, jer uopšte nije svejedno da li postoji ljudska priroda ili je nema. Samo ako postoji, možemo da pokušamo da odredimo šta joj u našim zakonima i institucijama prija, a šta šteti, kao nešto što joj je protivno. I tako, od mački do velikog filozofskog problema. Mada one ne znaju, upišimo im to u zasluge.
Prevela Ljubica Rosić
Iz: Pas krajputaš, Paideia, Beograd, 2004.