Krik
─── Iv ERSAN (Yves HERSANT)
Edvard Munk ne slika trenutak koji prethodi kulminaciji, kao što je to tražio Lesing, nego kulminaciju samu; on ne pokazuje fizički bol, čiji bi uzrok bio samo spoljašnji - zmija, otrov, koplje... - nego najintimniji mogući bol. Jer, radi se o tome da se naslika duša: u gromoglasnoj tišini, vrišteće boje „Krika" i grčevito krivudanje njegovih linija konkretizuju duhovni bol, iznoseći nevidljivo na svetlost dana i čineći objektivnim jedno subjektivno iskustvo.
Evo tog iskustva onako kako ga je sam Munk opisao u svom dnevniku (22. januar 1892): „Išao sam putem sa dvojicom prijatelja; i baš tad sunce zađe, nebo postade crveno kao krv. Zastadoh, naslonih se, smrtno iscrpljen, na neku ogradu. Modrocrni fjord i grad bili su preplavljeni krvlju i opustošeni plamenim jezicima. Moji prijatelji produžiše svojim putem, dok ja drhtah još uvek od zebnje, i osetih tad kako je prirodom prošao dug beskonačan krik.“ Dragocene indikacije i, naravno, na paradoksalan način umirujuće. One rasvetljavaju posmatraču poreklo slike, kanališu njen smisao - znači priroda je ta koja vrišti, a ne osoba - one usmeravaju tumačenje pružajući ključnu reč: zebnja od koje drhti Munk, njegov Angst ili Angest (anksioznost), nije li to egzistencijalna vrtoglavica koju je Kjerkegor proizveo u koncept, jasno je razlučivši od straha (anksioznost, za razliku od straha, nema jasno determinisan objekt)? Nije li to, takođe, novi afekt, neuroza gradskog čoveka, koju je Frojd hteo da uvede u teoriju? Za mnogobrojne kritičare, koji su jednim okom čitali Munkov dnevnik sve gledajući drugim čuvenu sliku, problem je očas bio rešen: „Krik“ se javlja kao radikalno novo delo, koje, ekspresivnom snagom bez presedana, pruža prvo slikovno predstavljanje anksioznosti modernog doba.
Da stvari nisu baš tako jednostavne i da je „Krik“ sastavni deo jedne veoma stare tradicije (čak i ako je opovrgava), ono je što bih ja hteo da sugerišem. Ili, bolje rečeno, ono što sugeriše sam Munk, koji je u pojedinim verzijama svog teksta ponudio jednu drugu ključnu reč. „I osetih trunku melanholije", piše on, a u vezi sa drugom jednom slikom, naslovljenom „Beznađe", i proizišlom takođe iz šetnje u suton, u društvu dvojice prijatelja. Ta aluzija, čas eksplicitna, čas precrtana u zabeleškama koje prate litografije „Krika“, zaslužuje da bude uzeta ozbiljno: nemojmo dopustiti da nam Angst zakloni Melanholiju.
Nastanak remek dela
Na drvenoj tabli, veličine 91x73,5 sm, umetnik je naslikao (temperom i pastelom) kompoziciju izuzetne snage: presečeno na dva dela dijagonalom dugačke ograde, delo istura u prvi plan lice neodređenog pola, široko otvorenih usta i gotovo šupljih očnih duplji, koje se grči držeći se za glavu obema rukama, užasnutog izgleda. Iza tog antropomorfnog crva, neosetljivi na buku od koje on pokušava da se zaštiti - urlajući izgleda i sam - dva prolaznika se udaljavaju; podno njihovih nogu, fjord, u kome se mogu videti dve lađe, dok nebo od krvi vijuga nad tmurnim plavetnilom kopna. Hromatska žestina, sukob pravih i krivudavih linija, sudar kosina i vertikala (crvena šipka krajnje desno), kontrast između ravnodušnosti šetača i panike lika u prvom planu; sve skupa pojačava nelagodnost i vrtoglavicu, osećaj neravnoteže i mučninu. Vlada nespokoj, kao u inat Lesingu, i pod vladavinom nespokoja ukidaju se sve bliske nam granice: one koje po običaju povlačimo između zvučnog i vidljivog, između prostora i vremena, između spoljašnjosti i unutrašnjosti. Dodajmo: između slikara i posmatrača, jer se ovaj prvi pridružuje ovom drugom u nekoj vrsti empatije; pogled naslikanog lika projektuje svoju patnju izvan slike. „Samo je ludak“ , piše Munk,,,mogao stvoriti takvu jednu sliku." Bez sumnje, ali tog ludila niko od nas nije pošteđen. Nemoguće je, zaista, gledati na „Krik“ kao na izraz neke potpuno lične patologije; delo ne svedoči, ili bar ne samo, o mukama umetnika koji pati od alkoholizma i agorafobije (kao što se ne može ni svesti na neki banalan zalazak sunca, na nekakav „Suton nad Kristijanijom’’): prevazilazeći uveliko siže koji je u osnovi njegovog nastanka, ono, sa moćnom jednostavnošću, postaje pristupačno svakome, i u emotivnom i u intelektualnom smislu. To znači da je svako, bio Skandinavac ili ne, u stanju da u njemu oseti nešto „univerzalno", ili u najmanju ruku evropsko, a što nije ništa drugo do melanholično stanje.
Pre nego što krenemo dalje, umesto upozorenja, da preciziramo. To remek delo pod nazivom „Krik" - ili ta grdobna slika: odredbe se međusobno ne isključuju - rezultat je dugog rada; njegova ekspresionistička snaga, ako se tu uopšte radi o ekspresionizmu, ne podudara se sa spontanošću početnih namaza boje. Naprotiv, Munk je, rukovodeći se idejom o celini i uz mnogo traganja, po isteku deset godina rada, uvrstio svoj „Krik“ u širi ciklus, koji je bio izložen 1902. godine u okviru Berlinske secesije, a koji je bio naslovljen „Friz života“ (vrsta vizuelne poeme o ljubavi i o smrti, o bolesti i o usamljenosti, friz u celini nosi pečat iskušenja koja su zadesila umetnika: smrti u porodici, napadi anksioznosti, smeštanje sestre u azil za umobolne... kao što svedoči i o snažnoj podložnosti uticaju pojedinih pisaca: Kjerkegora, naravno, i ostalih autora „vedrog raspoloženja" poput Strindberga ili Ibzena). A sa još izrazitijom težnjom ka usklađenosti, sa manijačkom pedantnošću, slikar je razradio formulu nečega o čemu ću uskoro govoriti kao o duploj melanholiji. U stvari, u njegovim prvim istraživanjima, posebno na slici „Beznađe" iz leta 1892, scena predočava samo sumrak, i nikakav krik ne odzvanja; dve osobe se udaljavaju u dubini slike, ostavljajući u prvom planu čoveka sa polucilindrom na glavi; nalakćen na ogradu, on posmatra grad podno svojih nogu, a nama okreće profil. Mnogo puta prerađivana, na različitim podlogama (karton, drvo, papir), predstavljena scena je pretrpela radikalnu promenu: ne samo da je perspektiva postala naglašenija, dok vrtložno kretanje pejzaža kao da vizualizuje zvučne talase, nego je ćelavi humanoid, tela iskrivl»enog u obliku slova S, zamenio čoveka sa šeširom; čudnovato stvorenje, obučeno u tamno, ubuduće je licem okrenuto posmatraču; i, povrh toga, podignutim dlanovima ono pokriva svoje uši. Više se ne radi o zaokupljenosti tužnim mislima, kao u „Beznađu“ iz 1892, nego o duploj melanholiji.
Doista, zloslutne boje, linija koja se spušta s leva na desno, dehumanizacija ličnosti do stanja larve, kontrast između njene patetične slabosti i žestine takozvanih prirodnih sila (za čije kovitlanje se ne može reći da ne podseća na izvesna Van Gogova dela), sve ide u prilog jednog potresnog egzistencijalnog iskustva; suočen sa tim avetinjski bledim licem, posmatrač je kao paralisan, i utoliko više što ga zmijoliko zatalasane linije podsećaju na Gorgone. Ali naša skamenjenost prouzrokovana je ne toliko pogledom stvorenja koliko njegovim široko otvorenim ustima, deformisanim neverovatnom grimasom cerenja: usna duplja-oko ili usna duplja-polni organ bulji u nas, primoravajući nas da gledamo pravo u njenu razjapljenost, u njeno razdiranje. Druga bitna razlika: u ulozi Meduze ovde nije čudovište iz spoljašnjeg sveta, lako odredljivih kontura, nego čudovišnost koju lik otkriva u sebi samom. Neljudsko je provalilo u ljudsko, pejzaž se interiorizovao, izbrisale su se sve granice između spolja i unutra; neartikulisani krik, to nemušto urlanje koje je Munk tako moćno učinio vidljivim, ne izbija, pravo rekavši, ni iznutra ni iz spoljašnosti, nego iz ta dva prostora spojena ujedno. Oni imaju samo jednu ivicu i jednu stranu, kao površina čuvene Mebijusove trake.
Melancolia II
Koliko god na to ličila, ova paradoksalna topologija nije znak modernizma; pre bi je trebalo nazvati antičkom. Jer koliko je važno da podvučemo novatorski karakter „Krika“ , senzibilnost slikara prema dotad nepoznatim oblicima patnje - i prema onespokojavajućoj čudnovatosti metropola predatih na milost i nemilost Robi - isto toliko je važno da podsetimo da on takođe sledi tradiciju dugu dva milenijuma. Time ne želimo da kažemo da je, krajem XIX veka, kao u vreme humoralne medicine, melanholija kao osećanje, temperament ili bolest, još uvek pripisivana višku crne žuči; ali nismo izgubili iz vida, a Munk manje nego iko, njenu vezu sa fantazijom (phantasia), sa poremećenom imaginacijom koja iznedruje iluzije i halucinacije; sećamo se da ona ima neke veze sa strahom („Kad bojazan i tuga traju dugo, to je melanholija“ , govorio je nekad davno Hipokrat); takođe nismo zaboravili, pošto se to ne može zaboraviti, da sreća i nesreća čovekova dolaze od njegove urođene sposobnosti da sam sebe doživi kao drugog. Hipokrat, opet: „Kad bi čovek bio jedan (jedinstven, iz jednog komada), nikad ne bi patio." Osećanje da nisi u skladu sa samim sobom, da prisustvuješ svojoj sopstvenoj propasti, da si smožden od strane svemoćne prirode, da si samo mrtva masa okružena živim stvarima: odavno već, ovi simptomi sastavni su deo onih, uistinu bezbrojnih, koje su popisali lekari i filozofi.
Može biti, reći će neko, da je Munk, pripojivši melanholiju slušnim halucinacijama - prevedenim na majstorski način u sferu vizuelnog - ostvario još veći napredak. I ovde je odgovor iznijansiran. Nikakve sumnje nema da je melanholični nespokoj, onako kako ga likovne umetnosti predstavljaju, pre svega poremećaj čula vida: svedok sv. Antonije sa slika, koga muči onoliko fantastičnih prikaza; svedok Direrov anđeo (1514), čiji hapucinantan pogled proniče u stvari koje su nama neuhvatljive, ne opažajući pritom ono što mi vidimo. Uostalom, upravo u nepokretnosti i tišini meditira to misteriozno biće: nema ni daška vetra, more je kao ogledalo, vreme je stalo; odjekuje samo, možda, slabašan krik slepog miša... U tom pogledu, a i drugde, Munkova slika sasvim jasno se suprotstavlja Direrovoj grafici: to nije samo suprotnost sveta larvi u odnosu na svet anđela, to nije kontrast između gestikulisanja i religiozne usredsređenosti, nego je to suprotstavljenost buke odsustvu buke. U delu Nemca, gomilanje nemuštih predmeta ispod nogu osobe, čija zatvorena usta jedva da se naziru u polutami; u delu Norvežanina, urlik koji izranja iz praznine, a ne samo iz zjapećih usta. Munk se izvanredno vešto koristi svojstvima zvučnog sveta, shvativši bolje nego iko da između stvari i zvukova odnos ostaje neizvestan: naročito kad je zvuk - krik, kad se uopšte ne zna odakle on izlazi (može jedino da se kaže da se čuje vrištanje, a i leksički izbor kojim se označava pojava ostaje nesiguran: slikar je dugo oklevao između Skrig i Geschrei). Ukratko: daleko od direrovskog humanizma, a sasvim blizu kjerkegorovskoj zebnji, Munk izražava jednu modernu boljku - i to manje intelektualnu nego duhovnu - zahvaljujući kompletnoj promeni registra.
Međutim, ideja nije nova kao što nije u potpunosti nov ni način na koji je obrađena. Među znacima melanholije, pored mršavosti, isušenosti, upalih očiju, staračkog i izboranog izgleda, neizbežni Hipokrat ukazuje na: „pištanje u ušima, vrtoglavicu, užasne i zastrašujuće snove". U XVII veku, u svojoj enciklopedijskoj Anatomiji melanholije, Robert Barton beleži da se „često može videti kako osobe u poodmaklom stadijumu bolesti prave groteskne pokrete, smeju se, krevelje se, izobličuju lice, govore ne razumljivo". I isti Barton citira nam Virgilija (Eneida, II, 728): „Svaki dah vetra me prestravljuje, od najmanjeg šuma strepim.“ To dolazi upravo otuda što melanholik čuje glasove, pištanje i cvilenje, pa je na najvećem broju slika i predstavljen tako što levom rukom pokriva uvo. Udvostručiti taj pokret, imobilisati i desnu ruku, onemogućivši joj na taj način svaku akciju, to se zove majstorski potez: Munkov humanoid nije samo patetičan dvojnik „Melancolie I“, njeno zastrašujuće i dijabolizovano naličje jer krik je dijaboličan, on narušava harmoniju nebeskih sfera - on takođe podiže na drugi stepen nespokoj žrtve.
„Melancolia II“, ako mi se dozvoli da tako prekrstim „Krik“ , nije prvo delo likovne umetnosti koje pokazuje nekoga ko se obema rukama drži za glavu: ista poza može se videti na jednom Fislijevom autoportretu ili na „Vampiruši s likom kuje“ Šarla Meriona, da navedemo samo ova dva primera. Još dalje u prošlosti, jedna freska San Điminjana pokazuje prokletog čoveka u istovetnoj pozi. Ali pod kičicom Edvarda Munka, taj položaj tela dobija intenzitet bez premca. Univerzumu melanholičkih tema, već bogatom ruinama i fantomima, himerama i kosturima, Norvežanin pridružuje jedno nezaboravno lice, koje istovremeno izražava i individuapnu patnju, i bespokojnu skandinavsku dušu, i ontološko zlo.
