Činovnici i entuzijasti
PIŠE: Živojin PAVLOVIĆ
Satanizam birokrate ne potiče iz inferiorističke bojazni da njegov sterilni čin neće biti ostvaren bez rđavih posledica po sistem u okviru kojeg se odvija, već iz sopstvenog osećanja smisla jedino u sklopu postojećeg stanja stvari čiji je produkt i sama misija birokratizma kao društvene pojave. Deformacija čoveka u automat reflektuje se ne samo u antihumanim posledicama mehanizovanog čina, već i u duhu; duh činovnika postaje perverzan, i taj perverzni duh, a ne neplodan, kontrolisan i mehanizovan činovnički čin, jeste razorna sila koja birokrati daje monstruozne razmere.
Duh reda i perfekcije, duh pedanterije, sigurnosti i poznavanja smisla, svršetak svake avanture i pre samog njenog početka, zbog čega ona nikad i ne može da postane avantura, strah od neizvesnog, obožavanje proverene prosečnosti, težnja za ovekovečenjem postojećeg i odvratnost prema nepoznatom jesu konstantni koeficijenti činovničkog odnosa prema životu uopšte. Osnovni ton sterilnog duha predstavlja siva boja, a razlike među sterilnim duhovima minimalne su; duh činovnika nema u sebi ničeg individualnog. Činovnički duhovni monstrum nije rezultat pojedinačnih osobina duha, već njihove istovetnosti. Jezivo slični između sebe, sačinjeni od istih osobina i usmereni uvek istom cilju: odbrani postojećih od sebe priznatih vrednosti - njihovi minorni emocionalni radijusi i njihovi skučeni i uvek defanzivni misaoni sistemi udružuju se silom prirode slabih u famoznu avet koja predstavlja baražnu zaštitu za njih same od jeretičkih projektila nikad mirnih, nikad umirenih, nikad umornih entuzijasta.
Ko su to - entuzijasti?
Nasuprot činovniku, čoveku koji je određen svojom dužnošću i koji osobine svoje dužnosti proširuje na čitav život jer izvan nje ne bi bio ništa, entuzijast je čovek bez jasnih kontura iako ličnost od formata, fanatik posla kojem ne zna krajnji cilj, ljubavnik avanture, rob stvaralačkih gladi bez lične koristi, biće predano onom sutra za koje ne zna kakvo će biti, jeretik koji ne haje za jučerašnja božanstva i koji prezire sadašnje idole, skitnica bez časovnika i kalendara kojoj je svejedno kakvu obuću ima na nogama, kojoj je jedino stalo da stigne tamo kud je naumila.
Entuzijast ima jedan jedini cilj pred sobom: osloboditi se svoje stvaralačke more. Težeći tome, on dolazi neminovno u sukob sa činovničkim duhom, duhom reda, utvrđenih normi i kamene stagnacije. Tragedija entuzijaste jeste ogromna, jer takav čovek ostaje neprekidno raspet između svojih potencijalnih nemira i zahteva koje mu postavlja vladajući sistem duha, u suštini birokratskog karaktera. On je sam, sučeljen sa sistemom, a sistem nije ništa drugo do harmonija istovetnosti. Ukoliko su lične pobude entuzijaste slične ili podudarne sa nazorima, kanonima ili trenutnim potrebama sistema ispred kojeg se nalazi čistilište činovništva, utoliko će lakše zadovoljiti svoj osnovni imperativ, po cenu da ubuduće ono što čini čini u skladu sa konvencijama koje će uvek štititi duh udruženih birokrata. Ukoliko pak težnje jednog entuzijaste ugrožavaju lagodnu stabilnost poznatog i proverenog, on je u večitoj opasnosti da ostane sam, jer promene, bez obzira kakve, promene čijih suština ni on nije svestan pošto će se tek odraziti nakon onoga što on mora da učini, onespokojavaju nosioce utvrđenih zakona i ljuljaju suncobrane spokojstva koji predstavljaju lažno nebo nad kućima duhovnih puževa.
Ali budimo slobodni i zapitajmo se: u ime čega ustaljeni način mišljenja ne dozvoljava da se ispolji novi način mišljenja, u ime čega sistem skučenog senzibiliteta sprečava novu osećajnost da uzme slobodan zamah? Iskustvo govori da je, po pravilu, sve ono što je monstruozni duh činovništva anatemisao kao zlokobnu jeres ustvari bio put ka novim horizontima. Recimo stoga, i neka se svi oni koji proklinju sete toga pre nego što zabodu prst svog pravednog gneva u nebo nad glavom. Možda taj gnev nije ništa drugo do strahovanje za ukrčkanu lagodnost, i možda, to nebo nije ništa drugo do otrcani suncobran u čijem hladu gnjije vlažna buđ.
