Dva i za Maria
─── Novica MILIĆ
Dva i, dva je, dve reči za Maria, dve rečenice s početka knjige Neizlječivi pogled riječi (Dubrovnik, 2023), iz „Uvertire“, tog „otvaranja“ reči za pogled drugih reči, u isti mah dva problemska jezgra knjige.
.jpg)
I
Prva reč, prva rečenica:
„Bit čovjeka jest u tome da mu je u njegovu bivstvovanju stalo do samog tog bivstvovanja“.
(U nastavku se ovo „stalo“ odmah javlja kao „briga“ – „brine ga vlastito bivstvovanje“, kaže knjiga – i kao „otvaranje“ – „kad mi je stalo do vlastitog bivstvovanja, tom se bivstvovanju svagda već i otvaram“, stoji iza toga.)
Mario tim početkom etiku ukotvljuje u heideggerovsku problematiku, u ontologiju bivstvovanja (onog Sein, što je još na našim jezicima i bivstvo, bitak, odnosno biće). Tačnije, privezuje etičku plovidbu za Heideggerovu ontološku razliku kao za barku s dva pramca: na jednom je bivstvovanje, Sein, a na drugom bivstvujuće (ili bivajuće), Seiendes. Te dve reči i razlike između njihovih značenja kod Heideggera tvore suštinsku razliku iz koje se generišu mnoge druge. (U ovom slučaju, za ovu priliku, služiću se izrazima koje Mario koristi, par „bivstvovanje“ i „bivstvujuće“; u ostalim prilikama koristim razliku između „bića“ i „bivajućeg“.)
Recimo, rađa se metafizika kao govor i mišljenje, kao logos ili diskurs, gde se umesto o bivstovanju govori o bivstvujućem, takođe o „bivstvovanju bivstvujućeg“, navodi Mario. Za Heideggera se bivstvovanje odmah i već zaboravilo pojavom metafizike, kad se ono, kao parmenidovsko to on imenovalo kroz ta onta, bilo da je pojmljeno kao heraklitovski polemos (sukob, „vatra“), sokratovska epimeleia heautou („briga o sebi“), platonovska idea odnosno eidos, aristotelovski telos ili enteleheia, potom božansko kao Bog u hrišćanstvu, a u moderno doba kao kartezijanski subjekt, kasnije kantovski um, hegelovski duh itd. Za Heideggerovu fundamentalnu ontologiju metafizika je ne samo „zaborav bivstvovanja“, već i njegovo zaklanjanje, potiskivanje, nebriga za bivstvovanje i njegov smisao, maskiranje bivstvovanja bivstvujućim, skrivanje onog Sein iza ovih Seiende. Fundament je tako izgubljen, i izgubljena je razlika između dva pogleda, ontološkog i ontičkog, kroz te dve reči kojima sada treba iznova povratiti smisao, smisao brige za bivstvovanje. Barka je otplovila u pogrešne vode, sve verujući da je u svojoj luci.
Takođe su tu još dva fundamentalna problema, ili ambivalencije između dva pogleda na ontološko-ontičku razliku. Najpre, pojavom metafizike nije samo došlo do zaborava ili maskiranja bivstvovanja nekim bivstvujućim, već je metafizika, u ime identifikacije, a onda identiteta bivstvovanja bivstvujućim, prožela sve mišljenje, čitav logos filozofije, ostala naša znanja, naše govore, diskurse, sve reči. Smisao bivstvovanja je skriven iza svih značenja koja su došla iz ove kobne, sudbinske zamene bivstvovanja bivstvujućim. Šta nam ostaje? Kako da povratimo smisao bivstvovanja kao brigu za njega? Očito tako što bismo prvotnoj razlici vratili njena značenja, značenja shvatili kao vidove ili varijacije smisla te razlike, odnosno suprotstavili se, oduprli metafizici mišljenja i govorenja.
Etika bi bila otpor metafizici. I ona će se, u ispitivanju Maria „nove etičnosti“, nadalje razmatrati kroz ovaj otpor metafizici.
Samo to nije lako, nije jednostavno. Jer dolazi do drugog problema, druge teškoće ili ambivalencije. Sažeto ona izgleda ovako: iz ugla, iz pogleda metafizike bivstvujućeg na bivstvovanje, pošto se ono ne dâ jednostavno utvrditi, očitovati, sagledati, već samo kroz horizont ili smisao brige za bivstvovanje, ono, bivstvovanje, nije više neko je, odnosno uopšte nije je: bivstvovanje je jeste, ali tako što omogućuje, otvara, stvara, raskriva ili svemu daje da je, iako samo kao neko je (kao bivstvujuće) ono nije. Bivstvovanje jeste tako što nije. Ono samo nije ni sasvim ništa, Nichts, iako nije ni sasvim je, već je nekako između toga, u razlici koja se povlači između nije i jeste, kao i između je i jeste.
Ako se nekome učini ovo ponešto vrtoglavo, nije, jer je vrtoglavo tek ono što sledi. A to je sama metafizike kao vrtoglavica utoliko što metafizika nije samo, možda ni pre svega, ovo uvlačenje ništa, Nichts, u razliku između Sein i Seiendes tek za mišljenje, već uvlačenje tog ništa kao nihil u život. S metafizikom se u mišljenje, a još više u život, uvlači nihilizam kao stav koji obezvređuje, čak negira život. Ako je onaj prvi, ontološki uvid heideggerovski, ovaj drugi, o životu jest nietzscheovski.
I Mario će se posle „Uvertire“ heideggerovskog pogleda posvetiti nietzscheovskim pogledima ili perspektivama otpora metafizici. U ime jednog kritikovaće drugog, kako bi jednog afirmisao posle drugog, u onom što tu dvojicu povezuje i razdvaja, ne mimo njih, već u njima, između njih, onda kad nastoje da metafiziku otvore, svaki na svoj način, Heidegger kroz ontologiju, Nietzsche kroz genealogiju, prema kritici, a naročito za etiku otpora metafizici. Jer metafizika nije samo heideggerovski „zaborav bivstvovanja“, odnosno razlike u kojoj valja brinuti o smislu, već je i nietzscheovski nihilizam otkriven ispitivanjem porekla nihilizma usmerenog protiv smisla života. Naročito kroz metafiziku dva sveta, započetu kod sokratovca Platona, a razvijenu u eshatologiji hrišćana, kao doktrine o dva sveta života, o „ovom“, „ovozemaljskom“, prolaznom ili konačnom, i o „onom“, „onostranom“, „neprolaznom“, „večitom“, obećanom posle smrti. Time je, sad rečeno heideggerovski, metafizika obezvređenja ovog života, jedinog kojeg imamo, barem iz pogleda nas samih na nas same kao konačna bića, iz ontologije prešla u onto-teologiju, i deteologizacija etike kao misli o životu teći će uporedo, kod Maria u knjizi, sa novom ontologizacijom etike.
Prepuštam čitaocima knjige da prate ta dva pogleda Maria na etiku kao na otpor metafizici. Tome je naročito posvećena otprilike prva polovina knjige, poglavlja o Ničeu i Isusu, o Ratzingerovoj suspenziji etike, ostavštini Hansa Künga, o Svetome Pavlu. Tu nalazimo i obrte u odnosu na Heideggera. Iako se, reklo bi se, polazi od Heideggera – naime od Heideggerovog uvida u ontološku diferenciju između bivstvovanja i bivstvujućeg – problem postaje ambivalentan, pa gledano unazad i prva rečenice knjige, ona koju sam naveo na početku, postaje unekoliko ambivalentna. Heidegger je, kako je poznato, istrajno potiskivao etičku problematiku, delom što je po značaju za njega ispod i to daleko ispod, u svojim moralnim realizacijama, od ontologije koja je još uvek za njega „prva filozofija“, delom što njegova filozofija, koncipirana oko pitanja bivstvovanja, nastoji ne samo da se udalji od antropologije, već da antropologiju ma koje vrste – a etika bi bila deo antropologije – stavi „među zagrade“, odnosno zameni problematiku Čoveka problemom onog bivstvujućeg koje on određuje kao Dasein, „tubivstvovanje“, kako se obično prevodi taj izraz (koji u nemačkom obično znači „postojanje“). Veliki deo klasičnih antropoloških pitanja, pa onda i etičkih, vratiće se, iz ontološkog ugla, kroz njegovu analitiku Daseina, kroz razmatranje tzv. egzistencijala, jer se i jedan od osnovnih egzistencijala – briga, Sorge – pojavljuje kao ključan za pitanje smisla bivstvovanja: Dasein, naime, u delu Sein und Zeit (1927), jeste to bivstvujuće koje brine, gaji Sorge, o smislu bivstvovanja, što ga na neki način stavlja između bivstvovanja i bivstvujućeg, a to značilo i u središte pitanja o smislu, onoga što je Seinsfrage.
I zato kad Mario u prvoj rečenice knjige kaže: „Bit čovjeka jest u tome da mu je u njegovu bivstvovanju stalo do samog tog bivstvovanja“, on ostaje veran – vernost koja kod Maria znači jednu višedecenijsku filozofsku istrajnost, doslednost u polazištu mišljenja o bivstvovanju kroz ontološku razliku, što je uočljivo u većini njegovih knjiga – i Heideggeru, i od Heideggera odstupa. Vernost, uistinu, problematici bivstvovanja u njegovoj razlici, ali odstupanje od Heideggerovog sklanjanja u stranu etike, pa i antropologije, naročito moralnih uzusa što je imalo za posledicu Heideggerovo zatvaranje očiju pred nacizmom, čak njegovo priklanjanje nacistima u jednom periodu karijere kao rektora freiburškog univerziteta 1933. Misliti s Heideggerom značilo bi zato poći od njegovih fundamentalnih uvida i misliti onda protiv njega iz ugla etike, čak antropologije. Jer anthropos, čovek, za Maria je, kaže nam navedena prva rečenica, onaj koji je bitno upućen na bivstvovanje, na otvaranje prema bivstvovanju. To otvaranje je njegov, čovekov etički usud. Ali ne kao heideggerovski Geschick, kao sudbina koju povest samo sledi, već kao usud koji je preispitivanje, promena, promene sebe, promena svog života.
II
Druga moja reč, drugi pogled, dolazi iz još jedne rečenice, takođe s početka knjige, iz „Uvertire“.
Ona, nakon one rečenice o bivstvovanju kao početku, sa brigom i otvaranjem za takvu brigu u etici, gde se „bivstvovanju svagda već i otvaram“, kaže:
„Ne samo vlastitom bivstvovanju, nego i bivstvovanju kao takvom“.
Ako prvi pogled ili perspektiva pripada Mariu u knjizi kroz brigu o etičnosti kao otporu metafizici, onto-teologiji, teologiji, nihilizmu, ništenju („ništini“) i u mišljenju i u životu, drugi pogled ili perspektiva oblikuje problemsko jezgro s drugačijim pitanjima. Jedno čvorište, u isti mah tok, s kojim mišljenje ima posla na način različit od prethodne deteologizacije etikoteologije, etike određene teologijom.
Izraziću to najpre ovako: šta bi bilo – ako ne značilo, a ono nagoveštavalo, ako ne odredilo a ono barem uputilo – ovo „i“? „Ne samo vlastitom bivstvovanju, nego i bivstvovanju kao takvom“ se „svagda već i otvaram“, što je još jedno i, i pre drugog i. Šta ta dva i kažu?
Šta kažu za etiku?
U terminima ranijeg problemskog jezgra, a ono se, ako niste već zaboravili, ticalo etike kao otpora metafizici, onto-teologiji, nihilizmu „dva sveta“ ili „dva života“ itd. prvo bi „vlastito bivstvovanje“ pripalo jednoj ontici, mojoj „vlastitosti“, pogledu moje egzistencije, onom šta i kako jesam, ako jesam, i kad jesam, a ovo potonje „bivstvovanje kao takvo“ bilo bi ontološki nadodređeno, ontologija bivstvovanja „kao takvog“, gde se ono, „bivstvovanje kao takvo“, iz ugla mog „vlastitog bivstvovanja“, moje egzistencije, mog jesam, ili mene kao onog ko je, zapravo skriva pogledu, odnosno pogledu pre pokazuje kao nešto što nije je, što možda i nije. Ne više, i ne samo kao život, već i kao smrt. Ili barem kao smrtnost. Moja.
Može li pomoći ona ranija razlika, ontičko-ontološka, sada kao razlika između „vlastitog bivstvovanja“ i „bistvovanja kao takvog“? I šta bi ta razlika mogla reći etici?
Ali moje pitanje još ne doseže dotle, jer mi se vraća kao pitanje razlike na drugačiju jednu razliku, na drugačiji jedan pogled, na ona dva i koja sam isprva pomenuo. Da li su ta dva i – „i bivstvovanje kao takvo“, kojem se „svagda već i otvaram“ – beleg nekog kontinuiteta, nastavka, prelaska iz jednog i u drugo i, ili su, možda, ta dva i ipak različitog smera, čak pravca, štaviše polja, pa su beleg skoka, preskoka, razmaka, nove razlike, nove ambivalencije, diskontinuiteta, možda i ponornog?
Evo na šta mislim.
Uzmimo etiku sokratovskog tipa koja je bila epilemeia heautou, kasnije u latinskom cura sui. To se obično prevodi kao „briga o sebi“ ili „briga o sopstvu“, kao Sorge über das eigene Selbst, što je i za Heideggera pre nego što pređe na modulacije ove Sorge kao „egzistencijala“ te „brige“ o bivstvovanju i smislu bivstvovanja, odnosno kao souci de soi kod Foucaulta itd. Ali dok heautou ostaje „o sebi samom“, mada je i ono okrenuto pitanju o tom „sebi samom“, o „sopstvu“ ili „sebstvu“, epimeleia je više nego briga, jer dolazi od melete, pa upućuje na „vežbanje“, „razmišljanje“ (meditaciju), „rad“ ili „posao“ (na sebi), „pažnju“ koja se posvećuje sebi, na napor i duha i tela, i tome slično.
Ja ću ova značenja ponešto varvarski preseći da je reč o takvom zbrinjavanju sebe kad se etika, jer je o tom „poslu“ ovde reč, tiče vladanja sobom, vladanja sobom ili svojim „sopstvom“, pred drugima.
To je prva reč etike. Zbrinjavanje sebe kao vladanje sobom.
Ali šta je s ovim „drugima“, sa ostalima?
Zbrinjavam li se tako da vladam svojim ponašanjem i kad nisam s drugima? Kad sam sâm sa sobom? Kad sam samo sa sobom, go, na primer, u čamcu moje sudbine, na najdaljem moru, šta me tada obavezuje da se vladam i ponašam u nekom etičkom kodu? Pa, ništa posebno, moglo bi se reći. Odatle bi moglo da sledi da ako samo brinem o sebi, sebe zbrinjavam, i uopšte se nimalo ne obazirem na druge, na ostale, mogu da se vladam kako hoću, ponašam kako hoću, da ovo vladanje nepodeljeno s drugima uzmem bez obzira na druge, bezobzirno, ne samo u amoralnosti mene kao vlastitosti, ili imoralizmu svoje egzistencije, nego i u nemoralnosti, stoga neetičnosti, ne samo izvan nego i protiv svog etičkog koda. Moja barka više ne brine o strujama mora. Brinem tada samo o sebi, i ako treba da vam dam primer onda se setite da je jedan veliki pisac i etički, takođe, mislilac, samo u drugačijim registrima – njegovo puno ime je Donatien Alphonse François, Marquis de Sade – ispitivao upravo ovakvo zbrinjavanje sebe, vladanje sobom bezobzirno u odnosu na druge, recimo u etičkom kodu uživanja, gde svako drugi može biti tek „objekt“ za moj „subjekt“, i to najviše kao telo. (Mada, kod de Sadea, duh je onaj što najviše uživa, sa svojim „maksimama“ i „imperativima“, ali sve to na stranu).
Ukratko, prva reč etike kao vladanje sobom nije dovoljna.
Da li je treba proširiti drugom reči, da li je dovoljno još dodati „i pred drugima“? Na prvi pogled – a o pogledima, prvom i drugom, sve je vreme reč – to rešava ovu egoistično-solipsističku nevolju. Ali i „drugi“ nisu samo neki „drugi“ iz mog pogleda, porodica, prijatelji, bližnji, moji znanci, već „drugi“ mogu biti i „drugi“ kao „ostali“, naime kao oni na koje moj pogled ne pada, i čiji pogled ne pada ni na mene, drugi kao oni koje ne znam i koje nikad neću upoznati, drugi kao „mnogi drugi“, kao „mnogi“.
Ako tu i dalje zadržimo početnu sokratovsku etiku kao „brigu za sebe“, odnosno kao vladanje sobom, a kažu da etika kao misao o moralnom vladanju svojim ponašanjem odatle počinje, onda se ukazuje problematika vladanja kao vladanja drugima, vladanja ostalima. To „mnogo“ na starogrčkom je poly, a polje takvog vladanja se zove politika.
Sad dolazi problemsko jezgro ona dva i. Etika kao vladanje sobom i politika kao vladanje drugima, ostalima, mnogima, stoje li u odnosu ovih i kao kontinuiteta ili kao diskontinuiteta? Da li je, jednostavnije rečeno, politika produžetak, nastavak, ekstenzija etike, ili je ona jedno drugačije i vladanja, takvo možda da je to sasvim drugačije polje, pa merila etike više ne važe, uprkos svakoj mogućnoj sličnosti, bliskosti, povezanosti, ukrštanju ili preplitanju, kao što su slične igre loptom u rukometu i nogometu, samo što ako sudimo nogometu rukometnim pravilima, odnosno obrnuto, rukometu kroz nogomet, onda više nema pravde, nema lopte, nema ni igre? Ni barke ni mora.
To je, ovaj odnos bliskosti i daljine, dva i između „vlastitosti“ i „otvaranja“, drugo problemsko jezgro za knjigu Maria, u njenoj otprilike drugoj polovini – naročito u poglavljima o Ničeu i socijalizmu, o „zadnjim i višim ljudima“, „četvrtom totalitarizmu“, „sumraku Venere“, o Milanu Milišiću, takođe – odnos etike i politike kao sledeće „problemsko jezgro“ koje se može označiti imenom etikopolitike. Etikopolitika je politika određena teologijom, dakle suprotnim smerom nego etikoteologija gde je etika ta koja prima određenja (od teologije), ali ta dva smera jesu na istom pravcu, uprkos suprotnosti, na istoj crti metafizike. Da li je neka etika, arhe- ili pra-etika bila u korenu i teologije i politike, ili su njihove genealogija tekle odvojeno, to je još jedno od pitanja ovog sklopa u kojem je obrt dva različita, ne retko suprotna smera.
Povezano je to, dakako, s prvim „problemskim jezgrom“ ontologije i otpora metafizici. Recimo, kroz pitanje da li metafizički izrazi koji su isti, identični, poput „dobra“, „vlastitosti“, „mojeg“, „drugog“, „obzira“, „brige“ (sa bliskim izrazima empatije, solidarnosti, „bratstva“), čak i izrazi „isto“, ako ne i „različito“, znače jednako i u etici i u politici, pa nema naročitih teškoća da pređemo s jedne na drugu, da jedno i spojimo s drugim i, ili, iako možda bliska, takoreći identična značenja ipak dele njihovi načelno različiti horizonti, slično onoj razlici između bivstvovanja i bivstvujućeg, između njihovih jeste i nije, gde jedna metafizika, ona etička recimo, prikriva, maskira, potiskuje ili čak izokreće onu drugu metafiziku, političku, i gde je prema obema potrebno povući crte otpora, odupreti im se, i u njihovom preklapanju i u njihovom razvajanju? Između jednog i drugog, i kroz jedno i drugo? Ponovo dva i, ali dva i koja su sada, vidite, različita.
Možda „nova etičnost“, na koju smera knjiga Maria, priziva i „novu političnost“, nov odnos prema sebi i nov odnos prema drugima, nov način vladanja sobom i nove načine vladanja ostalima, ukratko, takav odnos etike i politike koje bi njihovu razliku, kroz sve ambivalencije jedne i druge, učinilo plodotvornom, ili barem bremenitom odgovorima za život, gde bi jedna bila naličje druge, ali ne tako da se sučeljavaju, kad jedna strada u ime one druge, već životu daju kvalitete su-života ili sa-života, života-sa, života sa sobom i sa drugima na načine ovladavanja životom s onu stranu metafizike, naročito njenih nihilizama. Odgovore, pa onda prakse života koje slave život a da ne nište njegove uvek otvorene mogućnosti.
Dugo bi nam sada trebalo da ispitujemo takve i druge mogućne odgovore, a moj je naslov obećao samo dve reči za Maria, iz dve njegove rečenice, iz dva pogleda na ove „neizlječive riječi“, zarad plovidbe po našem etičkom i političkom krajoliku.
---
.jpg&description=Dva i za Maria){kind=link}