JULIJA KRISTEVA: PATITI, ŠTA TO ZNAČI?
Moj rad, psihoanalitički rad, i moje životno iskustvo ubedili su me da sreća nije ništa drugo do žalost posle patnje (parafraziram madam De Sevinje, koja kaže da je „slava sjajna žalost posle sreće"). Pacijenti mi poveravaju svoje neizmerne patnje - pre nego što uvide da patnju nije moguće iskoreniti i da nju treba izdržati i preživeti. To znači da čovek mora uspostaviti nove veze, pronaći nove jezike, otkriti nove kreativne sposobnosti, jedan drukčiji odnos prema vremenu. Ukratko, treba doživeti preporod i dostići osećanje smirenosti i radosti. Za mene je napuštanje moje zemlje bilo bolno iskustvo. To je iskustvo bolno, čak i kad je, po svemu sudeći, „uklapanje" u novu sredinu „uspešno". Mada su prednosti podjednakog statusa neosporne, život jedne žene i majke pun je zamki. Glavna junakinja mog romana Opsesija (1996) biva na kraju obezglavljena! Sinovljevo neurološko oboljenje me je približilo svetu hendikepiranih, koji su još prilično izolovani u našoj Republici bratstva i jednakosti. I tako sam se našla u nekoj vrsti kriminalnog romana. Ubeđena sam, kao i Frojd (koji je krajem života pomno čitao kriminalne romane), da je društvo zasnovano na zločinu. Međutim, ne mogu dati opštu definiciju patnje. О kojoj je patnji reč? О patnji ljubavnika? О patnji nezaposlenih? Hendikepiranih? О patnji žene? О strančevoj patnji? О patnji samrtnika? Svaka od tih patnji je neshvatljiva i samo jedan univerzalan diskurs - psihoanalitičarev, kako se nadam, a ponekad i umetnički diskurs, može razotkriti istinu о ovim patnjama.
Čovek koji tvrdi da nije iskusio patnju, nju jednostavno poriče. Naš psihički život - drugim recima, psihički život bića koje govori - rezultat je dugotrajnog „rada u senci negativnosti". Govorimo, dakle, о rođenju, razdvajanju, frustracijama, о raznim pomanjkanjima, što znači da, u stvari, govorimo о varijantama patnje. Osim toga, mnoge fizičke patnje praćene su psihičkim bolom, koji takođe može uticati na fizički bol i eventualno ga pojačati.
- Da li Vas postojanje patnje navodi da sumnjate u postojanje Boga?
Apsolutno ne. Nisam vernica, ali moji razlozi su filozofski i mnogo složeniji. Uostalom, zahtev da Bog bude svemoćno sredstvo za umirenje bolova predstavlja jednu vrstu nihilizma. Takav zahtev, u stvari, svodi Boga na jednu nepredvidljivost koja je odlika ljudske egzistencije.
- Hrišćanstvo i psihoanaliza ne tumače patnju na isti način. O kojim je razlikama, po Vašem mišljenju, reč i da li postoje dodirne tačke?
Još od antike, zapadna tradicija definiše patnju negativno, kao prestanak uživanja. Frojd nastavlja tu tradiciju kad objašnjava psihičku nelagodnost i prateće somatizacije kao posledice iregularnosti u seksualnom životu i frustriranih želja. Međutim, Frojd upotpunjuje svoje viđenje patnje kad analizira melanholična i depresivna stanja i kad u teoriju о nesvesnom uključuje, pored principa zadovoljstva, i nagon smrti. U polisemiji termina „patnja" neminovno nailazimo na psihoanalitičke i hrišćanske konotacije. Ipak, razlike između hrišćanskog i psihoanalitičkog tumačenja su znatne. Pre svega, za psihoanalizu, psihička patnja nikako nije vrednost, već predstavlja posledicu suzbijanja nagona. Patnja nam dolazi zbog otpora zadovoljstvu, zbog želje „da suzbijemo želju da znamo". Hrišćanstvo, s druge strane, od početka valorizuje bol kao neizbežan put ka Očevoj ljubavi. Osim toga, hrišćanstvo ne zaboravlja da totalno sublimira taj bol pomoću muzike, slikarstva i književnosti. Pored toga, hrišćanstvo „seksualizuje" bol, manje-više nesvesno. Ta seksualizacija se eventualno ispoljava u ,,sadomazohizmu" ispaštanja i mučenja tela.
Ipak, postoje dve dodirne tačke. Psihoanaliza priznaje patnju kao integralni deo biča koje govori, ceneći pritom jezik ne samo kao istinski medijum celokupnog doživljaja patnje već njenog olakšanja (govorimo operlaboraciji i sublimaciji). Tridentski sabor i barokna umetnost u periodu posle Sabora s većim intenzitetom izražavaju hrišćanski stav prema patnji, što će imati revolucionarni uticaj na moderna vremena. Tridentsko katoličanstvo je konačno izvuklo patnju iz uobičajenog konteksta iskustva žrtve - pretvorivši je u uživanje. Umetnost posle Tridentskog sabora nam u suštini kaže da ni patnja ni uživanje ne mogu biti u potpunosti izraženi, što znači da ih možemo izraziti samo putem transpozicije, pomeranja, eliptičnosti i sažimanja - u telesnosti reči, zvukova i slika. Na kraju tog procesa smejemo se patnji kao takvoj, desakralizujući je samim gestom predstavljanja, gestom koji je prepoznaje i pripitomljava. Eto karakterističnog znaka evropske kulture, njene protivteže patnji. Ta protivteža, koja nije zaštitila evropsku kulturu ni od užasa ratova, ni od užasa šoe, kulminira u onome što danas nazivamo „slobodom izražavanja". Ta nam sloboda, uz prava čoveka, ostaje kao jedini odgovor globalizovanim eksplozijama nagona smrti.
- Često se kaže da brišćani cene patnju, čak uživaju u njoj. Sta mislite о tome?
Na primer, u tekstu Blaženstava čitamo „blago onima koji plaču". Da li biste rekli da je to pohvala patnji? Vrednost tog teksta je u tome što, prekidajući vezu između bola i krivice, na izuzetan način doprinosi ljudskoj slobodi. Pre svega, zahvaljujući Blaženstvima patnja više nije patnja i sramota. Kada deprimiran čovek, oslobodivši se inhibicija, plače na kauču, psihoanalitičar zna da se pacijent za jedan korak udaljio od samoubistva. Dešava se, ipak, da to oslobađanje od osećanja krivice zbog nevolje mami čoveka da uživa u predavanju bolu. Čovek se čak nalazi pred iskušenjem da upotrebi svoj bol kao sredstvo ucene. Ipak, odnos prema bolu se menja tokom istorije hrišćanstva. Dok Ignacije Lojola često plače, Tereza iz Avile ume da preobrati svoju patnju u ekstazu, često kritikuje naklonost svojih monahinja ka melanholiji. Pisala je kako je „zastrašuje" preterani asketizam Jovana od Krsta, njenog „malog Seneke".
- Tvrdite da je hrišćanstvo protreslo viđenje i shvatanje patnje? Na koji način? Šta čini hrišćansku koncepciju novom, koja su njena ograničenja?
Treba reći da je hrišćanstvo jedina religija koja se patnji obraća sa „ti" i koja patnju pripitomljava. To se vidi i u kulturi posle pojave hrišćanstva. „Smiri se, Patnjo, malo tiše tuži", kaže Bodler. Idući korak dalje, Prust kaže: „Ideje su zamena za tugu''. Sta patnja čini za nas ? Tri misli mi padaju na pamet. Ona nam daje pravo na bol; ona nas upućuje na saosećanje - učešće u patnji drugog suptilnom rečju a i socijalnom akcijom; najzad, ona nam otkriva zadovoljstvo, „tog nemilosrdnog dželata" (opet Bodler), koje drema pod velom nelagodnosti. Ove i druge misli koje čovek može naći u hrišćanskoj literaturi i literaturi nadahnutoj hrišćanstvom svedoče о izuzetnom poznavanju psihičkog života. Hrišćanstvo nije, u strogom smislu, stvorilo „znanje" о poreklu i preobraženjima ovih psihičkih stanja, ali ih je opisalo na nedostižno suptilan način, što se naročito vidi u radovima mistika.
Koje su granice hrišćanske patnje? Postoji opasnost da će saosećanje infantilizovati čoveka koji pati, pretvorivši ga u objekt nege, ne podstičući njegovu želju da postane politički subjekt. Hendikepirane osobe, na primer, do te mere osećaju odbojnost prema takvom saosećanju da bezmalo poriču patnju. One na taj način zadržavaju pravo na svoje svakodnevne borbe, odbijajući da neko о njima „vodi računa". Osim toga, saosećanje je nemoćno pred fenomenom koji nazivam „novim bolestima duše" (vandalizam, narkomanija, teške somatizacije). Najzad, postoji patnja u vidu nasilja kojeg čovek nije svestan i koje se ispoljava, eksplozivno, u obliku smrtonosnih rituala. A ponekad se to nasilje manifestuje kao osvetnička svirepost, progon jeretika i krvavi verski rat.
Ipak, lucidnost mučenikovog svedočanstva, u kojem osećanje neizdržljivosti biva ublaženo preciznošću jednog muzičkog stila koji poštuje granice izražajnosti, predstavlja dragocenu tradiciju katoličanstva. Oslanjajući se, naravno, na dostignuća biologije i genetike, naše moderno bavljenje patnjom mor a takode da obuhvati analizu ove katoličke tradicije kako bismo mogli bolje da analiziramo (u etimološkom smislu reči analizirati, što će reći „raščlaniti", ,,dekonstruisati") nove varijante patnje. Te varijante zahtevaju sve preciznija, sve suptilnija tumačenja. Samim tim, naš diskurs о toj temi mora biti sve precizniji i sve suptilniji.
S druge strane, reklo bi se da je današnja televizijska kultura potpuno ravnodušna prema patnji. Ta kultura bira saosećanje najnižeg nivoa, odbacujući uzdržanost kojom se odlikuje religija i prigrlivši krajnji voajerizam, postižući tako izopačenu glorifikaciju ljudske bede u „reality shows". Jedan levičarski dnevnik je želeo da zna zašto sam se angažovala u Nacionalnom savetu za hendikepirane osobe. Opisala sam im svoj rad s psihički i mentalno hendikepiranim osobama u eskperimentalnoj školi Bonej, u klinici La Bord, u bolnici Studentskog grada, u bolnici Salpetrijer. Govorila sam о iskustvu koje sam stekla kao majka, kao psihoanalitičar. Međutim, to im nije bilo dovoljno. Prema njihovom mišljenju, trebalo je doslovno biti deo sveta hendikepiranih. Na kraju sam im rekla da sam se angažovala, između ostalog, kako bih mogla javno da kažem da takva pitanja ne smeju biti postavljena, da niko nema pravo nekoga da pita zašto se angažuje. Da li iko postavlja takva pitanja nekome ко se bori protiv rasizma, protiv antisemitizma, protiv socijalne ekskluzivnosti? Posle dva stoleća „prava čoveka", borba protiv tih oblika patnje je prirodna. Međutim, čovek je još primoran da ljudima objašnjava patnju hendikepiranih, umesto da svu energiju koncentriše na konkretnu akciju koja bi svakom hendikepiranom pojedincu, bez obzira na bol od kojeg pati, otvorila svet mogućnosti. Verovatno pogađate da ovaj razgovor nije nikad bio objavljen.
Ne, nisam zaboravila da razgovaramo о hrišćanskom shvatanju patnje i о sekularizovanim varijantama tog shvatanja. Međutim, za razliku od Frojda, ne mislim da je religija iluzija i izvor neuroze. Došlo je vreme da priznamo, bez bojazni da ćemo „prepasti" vernike i agnostike, da je hrišćanstvo temelj humanizma. Naravno, humanizam raskida s hrišćanstvom - međutim, ne treba zaboraviti da bi taj raskid bio nemoguć bez hrišćanstva. Staviše, govorimo о raskidu koji je samo hrišćanstvo najavilo, budući jedina religija pred iskušenjem da prestane da bude religija. To se dešava kad hrišćanstvo muči i ubija samog Boga . Da li ta „praznina" (kako kaže Urs fon Baltazar) koja zauzima mesto Bog a sakralizuje ili, naprotiv, desakralizuje patnju? Upravo pod kupolama hrišćanskih crkava patnja se uzdiže u obliku zvučnih varijacija. Te nas zvučne varijacije smiruju, a nekad i omogućuju naše vaskrsenje. Patnju čak može predstaviti karnevalski smeh pred crkvenom portom. Nije li Dante svoju molitvu, u obliku Božanstvene komedije, napisao u okviru hrišćanske tradicije? Sam humanizam neće nikad izbeći ćorsokake svog racionalizma ako ne produbi razumevanje svojih izvora.
- Čovek bi za neke delove Vašeg teksta rekao da ih je napisala hrišćanka. Sta biste Vi na to rekli? Zašto Vas je Hristova patnja tako duboko pogodila?
Vaša opaska bi se mnogo dopala mo m ocu. Pravoslavac, on je studirao teologiju pre nego što je prešao na medicinu. Samo moje prezime znači „Hristova".
No, vratimo se ozbiljnom razmatranju ovih pitanja. Hristos je jedini Bog koji pati i umire pre nego što će vaskrsnuti. Možda bi nam milije bilo, kao Ničeu, Dionisovo pijanstvo. Mislim, međutim, da je hrišćanstvo, načinivši od svog Boga jednog Čoveka bola, razglasilo svoje otkriće da je depresija neizbežna i odlučujuća etapa u razvoju mišljenja (što dokazuje „depresivni stav" kod deteta koji prethodi sricanju jezika). Taj proces nam takođe pokazuje da je patnja naličje stvaralačkog zanosa (na primer, umetnika). Posle pojave hrišćanstva, manjkavost je deo samog bića, samog vrhovnog Bića, a i svake pretenzije na Apsolut. To nije neka anahronistična „nauka о regresiji", već neverovatno sazrevanje uslova i sposobnosti za mišljenje! Bilo je potrebno interiorizovati nasilje u patnji, proći kroz njegove strahote i slasti kako bismo ga mogli smiriti. Smirujemo nasilje time što ga spajamo s „ljubavnom inteligencijom" u „bezgraničnoj intelektualnoj ljubavi" kojom Bo g sebe voli - sve do trenutka svoje patnje i smrti (služimo se Spinozinom definicijom božanskog).
Vidite, kada pokušamo da rasvetlimo misteriju hrišćanstva polazeći od psihoanalitičkog iskustva i filozofije, a i od umetnosti i književnosti (koje često prethode filozofiji), uviđamo, u stvari, da nas Hristos vodi Mocartu, uviđamo da hrišćanstvo prečišćava patnju, pretvarahući je u radost. Poslušajte Miserere nobis iz Mocartove Mise u c-molu: posle žrtve dolazi spokojstvo, a zatim ekstaza. Eto neočekivanih veza. О tome bi mogli, između ostalih, da porazmisle oni koji su zaluđeni Alahom.
- Da li psihoanaliza može objasniti patnju?
Psihoanaliza niti objašnjava niti sudi. Ona je zadovoljna kad doprinese promeni. Međutim, to se retko dešava. Psihoanaliza je umetnost, poziv, i za psihoanalitičara i za pacijenta. Alhemija psihoanalize od mene traži da se pridružim patnji drugog, da sebe projektujem u njega. Istovremeno se moram od njega udaljiti kako bih razumela jednu nelagodnost koja je različita od moje. Samo tako mogu paćeniku, koji je sad pacijent, sugerisati privremeni smisao koji će mu omogućiti da krene od početka. Rekla bih da su transfer i kontratransfer moderna varijanta oproštaja, pardona. Ja tu reč pišem par-don. Kao i pretrpljen ili zadat bol, patnja nikad nije izbrisana. Međutim, posle analize, i patnja i bol postaju deo moje sposobnosti da mislim i delim svoje iskustvo s drugima - drugim recima, deo mo je sposobnosti da stvaram. Neka vrsta preporoda.
- Mislite li da žene bolje podnose patnju?
Ženski mazohizam nije datost koja odoleva analizi. Kontekst je patrilinearna porodica, u kojoj anatomske razlike između muškog i ženskog roda bivaju podređene očevom autoritetu i muškoj seksualnosti. Međutim, čak i pod takvim okolnostima, žene proživljavaju svoju patnju u vremenu novih početaka, u vremenu procvata, u mnogo manjoj meri opterećene opsesivnom strepnjom od smrti. One se prilagođavaju patnji, prečišćavaju je - makar to dovelo do samoubistva (Virdžinija Vulf). Ali, žene takode umeju da ublaže patnju uronjavanjem u „čisto i nečisto" sveta, kao što je to učinila Kolet. I muškarci mog u to činiti, na svoj način... pod uslovom da ne zaborave svoju ženskost. Mistici su prvi to uočili, a zatim i neki pisci (na primer, Džejms Džojs).
- Da li smatrate da patnja može voditi nečem dobrom? Da li ste ikada odbacili patnju koja Vam se činila besmislenom?
Ne prihvatam patnju. Uvek pokušam da je preobrazim u nešto drugo. Uzmite, na primer, razočaranje u ljubavi. U tom slučaju ne bih nikad tražila kompenzaciju u nek om drugom „dobru" - materijalnom, intelektualnom ili duhovnom koje je određena ljubavna veza mogla pružiti. Sta, dakle, činiti, budući da svaki entuzijazam, kao što je ljubav, uvek na kraju ispoljava svoja ograničenja i manjkavosti ? Nikako ne smemo dopustiti da padnemo u mentalnu klopku koja će nas navesti da verujemo kako će patnja biti iskupljena nekim hipotetičnim „dobrom". Naprotiv, moramo se zapitati da li je, na primer, bol brat blizanac preterane idealizacije. Umesto da ostane u latentnosti „prihvatanja" situacije", ili da traži osvetoljubivo zadovoljenje u jednoj rastavi punoj mržnje, subjekt mora jednostavno dozvoliti svojoj nelagodnosti da iščili, po nekoj sopstvenoj logici. U ovom kontekstu, dobro može biti jednostavno prevazilaženje patnje, njeno pražnjenje pomoću mišljenja i sublimacije. Ako, na primer, mislim da pisanje knjige predstavlja to „dobro" koje mi čini dobro, onda za mene napor koji pisanje knjige zahteva neće biti odricanje, patnja. Osim toga, još od godina adolescencije odbacivala sam apsurdne patnje koje mi je naturala domovina u svojoj želji da se prikloni takozvanom komunističkom idealu. Tada sam se, prišavši disidentima, opredelila za destaljinizaciju, što nije bilo bezopasno. Tada nismo mogli ni sanjati о padu Berlinskog zida.
Iz knjige Neverovatna potreba da verujemo, preveo Zoran Minderović, Službeni glasnik, Beograd, 2010, str.107-116.
