U ČOVEKU JE MRAČNI PRINCIP I SVETLOST, NAJDUBLJI BEZDAN I NAJVIŠE NEBO

Lako je shvatiti da se u opiranju čežnji — što je neophodno da bi došlo do potpunog rođenja — ona najunutrašnjija spona sila razdrešuje samo u razvijanju koje ide postepeno; a na svakom stepenu lučenja sila iz prirode nastaje jedno novo biće čija duša mora da bude utoliko savršenija, ukoliko se ono u drugima nerazlikovano u njemu sadrži kao različito. Zadatak jedne potpune filozofije prirode je da pokaže kako se svaki naredni proces približava suštini prirode sve dok se konačno, u najvišem lučenju sila ne pojavi onaj, najunutrašmjije središte. Za sadašnju svrhu je suštinsko sledeće: Svako biće — nastalo u prirodi na naznačeni način — ima u sebi dvostruki princip, koji je, ipak, u osnovi jedan isti, samo posmatran sa dve moguće strane. Prvi princip je onaj po kome se biće razlikuje od Boga ili po čemu ono postoji u pukom temelju. Ali pošto u onom što se nagoveštava u temelju i u onome što se nagoveštava u razumu ipak postoji neko praizvorno jedinstvo — a proces stvaranja smera samo na unutrašnju transmutaciju ili preobražavan je početno mračnog principa u svetlost (pošto razum ili svetlost koja se postavlja u prirodi, u temelju traži samo sebi srodnu i njemu okrenutu svetlost) — princip koji je po svojoj prirodi mračan, upravo je onaj koji se preobražava u svetlost i oboje su — samo u određenom stepenu — jedinstveni u svakom prirodnom biću. Princip, ukoliko potiče iz temelja i ukoliko je mračan jeste sopstvena volja stvorenja, onog koje je, utoliko što se još nije izdiglo do potpunog jedinstva sa svetlošću (princip razuma koji ne prihvata svetlost), prosta žudnja ili požuda, tj. slepa volja. Ovoj sopstvenoj volji stvorenja suprotstavlja se razum kao univerzalna volja koja onu prvu upotrebljava i podređuje sebi kao puko oruđe. Ali, kada se, konačno — postepenim promenama i razlučivanjem svih sila — unutrašnja i najdublja tačka početne tame u jednom biću sasvim preobrazi u svetlost, tada je volja istog bića — dakako ukoliko je to neko pojedinačno biće — uvek neka partikularna volja, ali je u sebi, ili kao centar svih drugih partikularnih volja, jedinstvena sa pravoljom ili razumom, tako da sada iz ovog nastaje jedna jedina celina. Ovo izdizanje najdubljih središta prema svetlosti ne dešava se ni u jednom nama vidljivom stvorenju osim u čoveku. U čoveku je sva moć mračnog principa i u njemu je istovremeno sva sila svetlosti. U njemu je najdublji bezdan i najviše nebo, ili oba centra. Čovekova volja je klica sakrivena u večnoj čežnji, klica Boga koja je prisutna samo u temelju, onaj božanski pogled kojim je Bog gledao kada je stvorio volju za prirodom. Samo je u njemu (u čoveku) Bog voleo svet; i upravo je ova božija praslika, kada je došla u sukob sa svetlošću, zahvatila čežnju u središtu. Čovek — time što potiče iz temelja (ima, dakle, prirodu stvorenja) — ima u sebi princip relativno nezavisan od Boga; ali time što se ovaj princip preobražava u svetlost — a da zbog toga ne prestaje da po svom temelju bude mračan — pojavljuje se istovremeno u njemu nešto više, pojavljuje se duh. Jer večni duh izriče jedinstvo ili reč u prirodu. Izrečena (realna) reč postoji samo u jedinstvu svetlosti i tame (samoglasnik i suglasnik). Od sada u svim stvarima postoje dva principa, ali su oni zbog mnogostrukosti onoga što se izdiže iz temelja bez naknadne saglasnosti. Dakle, tek je kod čoveka do kraja izgovorena reč koja je u stvarima bila suzdržana i nepotpuna. Ali u izgovorenoj reči se otkriva duh, tj. Bog kao egzistirajući actu. Ako je, dakle, duša živi identitet oba ova principa, ona je duh; a duh je u Bogu. Ako bi sada u čovekovom duhu identitet oba ova principa bio neugasiv kao i u Bogu, onda ne bi bilo razlike, tj. Bog kao duh ne bi bio otkriven. Ono jedinstvo koje je u Bogu nerazdvojivo, mora u čoveku da bude razdvojivo — a to je mogućnost dobra i zla.

Kažemo izričito: mogućnost zla, i želimo pre svega da učinimo shvatljivom mogućnost razdvojenosti ovih principa. Stvarnost zla je predmet jednog sasvim drugog istraživanja. Princip koji se uzdigao iz temelja prirode, po kome se čovek razlikuje od Boga, jeste samoljubivost u njemu, koja u jedinstvu sa idealnim principom postaje duh. Samoljubivost kao takva jeste duh, ili, čovek je duh kao sebično, posebno biće (različito od Boga), i to veza koja upravo čini ličnost. Međutim, kako je samovoljnost duh, ona se iz onoga što posedu je prirodu stvorenog uzdiže u nešto što je nad stvorenjem. Ona je volja koja sebe sagledava u potpunoj slobodi i nije više oruđe univerzalne volje koja stvara u prirodi, nego je izvan i iznad svake prirode. Duh je iznad svetlosti onoliko koliko se u prirodi izdiže iznad jedinstva svetlosti i mračnog principa. Time što je samoljubivost duh, ona je slobodna od oba principa. Ali, samoljubivost ili sopstvena volja jesu duh jedino zbog toga — i prema tome su slobodni ili su iznad prirode — što se stvarno preobražavaju u pravolji (svetlosti) tako da ona (kao sopstvena volja) još uvek ostaje u temelju (jer uvek mora .postojati neki temelj) — kao što i u naprozračnijem telu materija koja se uzdigla do identiteta sa svetlošću ne prestaje da bude materija (mračni princip) — ali samo kao čuvar višeg principa svetlosti. Samoljubivost se, budući da poseduje duh (pošto ovaj vlada nad svetlošću i nad tamom) — ako to nije duh večite ljubavi — može odvojiti od svetlosti, ili, što je isto, sopstvena volja može težiti tome da postoji samo u identitetu sa univerzalnom voljom, da bude partikularna volja, što ona i jeste jedino ako ostaje u središtu (kao što je i umireno htenje u tihom temelju prirode takođe univerzalna volja upravo zato što ostaje u temelju) ili na periferiji, ili ostaje da bude nešto što je stvoreno (jer volja stvorenja je uvek izvan temelja; ali tada ona samo prosta partikularna volja i nije slobodna, nego vezana). Tako, dakle, u čovekovoj volji dolazi do izdvajanja samoljubivostd od svetlosti — koja je postala duhovna (pošto je duh iznad svetlosti) — tj. došlo je do nekog razlaganja principa koji se ne mogu razlučiti u Bogu. Ako, nasuprot ovome, kao središnja volja u temelju stoji čovekova sopstvena volja, tako da postoji (božanski odnos principa (jer, u središtu prirode volja se nikada ne uzdiže iznad svetlosti, nego ostaje ispod nje u temelju, kao baza) i ako, umesto duha sporenja — koje teži da sopstveni princip odvoji od opšteg — vlada duh ljubavi, onda volja postoji na božanski način i u božanskom redu. Međutim, iz sledećeg se vidi da je baš to uzdizanje sopstvene volje zlo. Volja koja istupa iz svoje natprirodnosti — da bi sebe kao opštu volju učinila partikularnom i istovremeno stvaralačkom — teži da preokrene odnos principa i da temelj uzdigne iznad uzroka, da duh — koji smatra samo središtem — upotrebi izvan središta i protiv stvorenja, usled čega dolazi do narušavanja u njemu samom i izvan njega. Čovekovu volju valja posmatrati kao neku povezanost životnih sila; u meri u kojoj on sam prebiva u jedinstvu sa univerzalnom voljom, «te utoliko i one sile postoje u božanskoj meri i ravnoteži. Ali koliko god neznatno da je sama ova sopstvena volja pomaknuta iz središta kao svog odredišta, ipak su sile veza olabavljene; umesto nje vlada neka puka partikularna volja koja kao ona praizvorna ne može više da drži u jedinstvu one sile, i zato mora težiti da od sila koje jedna drugu pomeraju — od tog buntovničkog gospodara žudnji i prohteva (u kojima je svaka pojedinačna sila takođe neka požuda i zadovoljstvo) oblikuje i ustroji sopstveni i naročiti život koji je moguć jedino ukoliko u samom zlu i dalje postoji ona prva spona sila, temelj prirode. Ali, pošto istinski život ne može da postoji, onakav kakav je mogao postojati samo u onom izvornom odnosu, pojavljuje se doduše neki naročit, ali lažan život, život laži, izraslina nemira i kvareža. Najpogodnije poređenje sa ovim nudi bolest, koja je — kao i nered do koga u prirodi dolazi usled zloupotrebe slobode — prava slika zla ili greha. Neka univerzalna bolest se nikada ne pojavljuje a da se рге toga ne ispolje skrivene sile temelja: do nje dolazi kada se aktivira iritabilni princip koji, kao unutrašnja spona sila, navodno, vlada u miru dubine, ili kada iritirani arhej napusti svoje mirno prebivalište u središtu i stupi na periferiju. Dakle, isto onako kao što se svako izvorno ozdravljenje sastoji u ponovnom uspostavljanju odnosa središta prema periferiji, a do prelaženja o bolesti ka zdravlju može da dođe samo i kroz ono suprotstavljanje, dakle ponovnim preuzimanjem odvojenog i pojedinačnog života u unutrašnjem zrenju svetlosti suštine iz čega, ponovo, sledi razdvajanje (krisis). Takođe i partikularna bolest nastaje samo zato što ono u čemu je biću stalo u njegovoj slobodi ili njegovom životu — da ostane celina — teži da bude za sebe. Bolest dakako nije ništa suštinsko i predstavlja samo lažnu sliku života i njegovu meteorsku pojavu — neko kolebanje između bića i nebića — ali se time ona, bolest, osećanju ne nagoveštava kao nešto manje realno; ona takođe ima odnos prema zlu.

Iz: Filozofska istraživanja o suštini ljudske slobode i o predmetima koji su s tim povezani, Grafos, Beograd, 1985.