Neposrednost je sreća, jer u neposrednosti nema protivrečnosti. Neposrednik je bitno srećan. Shvatanje sveta neposrednosti jeste sreća.
Neposrednik ne može da shvati nesreću; on može samo da je sluti. Zato je nesreća jača od njega. A ovaj odnos prema strasti fantazije u neposrednosti jeste očajanje. Postoji još jedan stadijum estetskog shvatanja života, utančaniji i finiji od svih...
Ovo poslednje shvatanje života jeste samo očajanje. I ono je jedno shvatanje života, jer ličnost ostaje u krugu neposrednosti. Ono je poslednje shvatanje života, j e r je u izvesnoj meri postalo svesno ništavosti ovoga shvatanja...
Ima ipak razlike između očajanja i očajanja. Ako zamislim nekog umetnika — slikara na primer — koji oslepi, on će možda, ako nečeg dubljeg u njemu nema, očajavati. Ali on tada očajava zbog pojedinačnog. Ako mu se povrati očnji vid, onda očajanja nestaje. To nije slučaj sa tobom. Ti si duhovno neobično obdaren i tvoja je duša u izvesnom smislu suviše duboka da bi ti se tako što desilo. U spoliašniem odnosu ništa ti se uostalom i nije dogodilo. Još uvek imaš u svojoj vlasti sve momente za estetsko shvatanje života: imaš imanja, nezavisan si, zdravlje ti je izvrsno, duh živahan, nisi postao nesrećan što ti je devojka ljubav ismejala. Pa ipak očajavaš. To nije nikakvo aktuelno očajanje, već očajanje u mislima. Tvoja je misao isprednjačila, ti si prozreo svaku sujetu, ali nisi dalje došao. Datom prilikom ti u njemu potanjaš: pošto se za trenutak odaješ uživanju, primećuješ da je to sujeta. Tako si stalno izvan sebe sama: naime u očajanju. Ono postoji, jer se tvoj život nalazi između dve ogromne suprotnosti: ponekad raspolažeš džinovskom energijom, ponekad vlada isto takva velika ravnodušnost.
Sumnja je očajanje misli, očajanje je sumnja ličnosti... Sumnja je unutrašnje kretanje u mislima. Prema svojoj sumnji odnosim se ia što je više moguće bezlično. Očajanje je mnogo dublji i savremeniji izraz, njegovo je kretanje mnogo obimnije od kretanja sumnje. Očajanje je upravo izraz za celu ličnost, sumnja isključivo za misao .. . Otuda se sumnja nalazi u diferenciji, očajanje u apsolutnome.
Ti si često govorio da bi sve u svetu radije bio nego pesnik, pošto je egzistencija pesnika po pravilu ljudska žrtva. Moram sa svoje strane priznati da su pesnici živeli koji su sebe našli pr e no što su počeli da pevaju, ili su sebe našli na taj način što su pevali. Ali, s druge strane, nema sumnje da se pesnička egzistencija kao takva nalazi u tmini: to je posledica toga što se očajanje ne sprovodi, što duša neprekidno u očajanju strepi i duh svoje pravo preobraženje ne može da nađe. Pesnički ideal je uvek neistiniti ideal, jer je istiniti ideal uvek stvarni ideal. Kada duhu nije dozvoljeno da se uzvine u večan svet duha, to on zaostaje i raduje se slikama koje se u oblacima ogledaju. Raduje se i plače nad njihovom prolaznošću. Zato je pesnička egzistencija kao takva nesrećna egzistencija. Ona je nešto viša od prolaznostima ipak nije večnost. Pesnik vidi svoje ideale, ali mora da pobegne iz sveta da bi se njima radovao. On ne može ove idole da nosi u sebi usred životnog meteža. Ne može mirno da ide svojim putem, a da ne bude napadnut od karikature koja ga okružuje. Još manje ima on snage da ove ideale u životu ostvari... Ako, međutim, nećeš da budeš pesnik, onda za tebe nema drugog puta do ovoga koji ti ja pokazujem: očajavaj!
Izaberi, dakle, očajanje. Jer je očajanje samo izvestan izbor: sumnjati se može bez izbora, ali ne i očajavati. Očajavanje je biranje. Šta se tu bira? Bira čovek samoga sebe, ali ne u svojoj neposrednosti, ne kao slučajnu ličnost, već u svojoj večnoj važnosti.
Ne može se nikad očajavati, a da se to ne zahte. Da bi se istinski očajavalo, mora se to istinski i hteti. Ako se pak hoće, onda se je istinski izvan očajanja. Ako je istinski izabrano očajanje, onda je istinski učinjen izbor očajanja: čovek je izabrao sebe u večnoj važnosti svojoj. Ličnost se tek u očajanju smiruje. Ne sa nužnošću, jer je nekada nužno ne očajavati, već sa slobodom. Tek je u tome nađeno apsolutno.. . Nije daleko vreme kad će se možda po dosta skupu cenu, saznati da polazna tačka za nalaženje apsolutnog a nije sumnja, nego očajanje.
Birajući apsolutno ja biram očajanje. U očajanju pak ja biram apsolutno. Jer sam ja sam apsolutno, ja postavljam apsolutno. Ovo mogu i drukše reći:, ja biram apsolutno koje mene bira, ja postavljam apsolutno koje mene postavlja.
A šta je to što ja biram? Je li to ovo ili ono? Ne, jer ja apsolutno biram. Apsolutno pak biram upravo zato, jer sam izabrao da ne biram ovo ili ono. Ja biram apsolutno. A šta je apsolutno? To sam ja u svojoj večnoj važnosti. Kao a psolutn o ja ne mogu ništa drugo izabrati do samoga sebe. Jer: izaberem li nešto drugo, onda biram nešto konačno. Dakle, ne biram apsolutno. Ali šta znači to: moje j a? Ako odmah treba da nađem neki izraz, evo odgovora: ja je nešto najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega — to je sloboda.
U očajanju, dakle, ja biram samoga sebe. Ako već očajavam, možda ću očajavati i nad samim sobom kao nad svim drugim. Ali j a nad kojim očajavam jeste konačnost kao svaka druga konačnost. Međutim j a koje biram jeste apsolutno ja ili ja u svojoj apsolutnoj važnosti...
— Zato očajavaj! Neka tvoja lakoumnost nikad više ne dotera dotle da kao nestalni duh, kao utvara luta ruševinama sveta koji je za tebe izgubljen. Očajavaj! Neka tvoj duh nikad više ne uzdiše u seti. Neka ti se svet ponovo javi lep, makar ga drugim očima gledao nego ranije. Neka se tvoj duh slobodno vine u slobodu.
Etičar samo sprovodi do kraja očajanje koje je viši estetičar otpočeo. To je ili — ili, koje ljude nad anđelima uzvisuje.
Ono zašto se ja zauzimam u svome ili — ili jeste etičko. Zato još nema spomena o izboru nečeg, ni spomena o realitetu biranja, već o realitetu d a se bira. To bih želeo da te osvestim. Do ove tačke čovek čoveku može pomoći. Ako se pak dovde dođe, onda se umanjuje značaj koji čovek za čoveka može imati. U jednom ranijem pismu ja sam primetio: biti voljen to je kao kad se biću čoveka podari harmonija koja se nikad više ne gubi. Sad kažem da biranje daruje biću čoveka neku svečanost, neko tiho dostojanstvo koje se nikad potpuno ne gubi. Ima ljudi koji to što su nekad imali prilike da licem u lice vide nekog velikog čoveka smatraju za izuzetnu vrednost. Oni nikad ne zaboravljaju ovaj utisak; on je njihovoj duši dao idealnu sliku koja oplemenjuje njihovo biće. Pa ipak ni ovaj trenutak, makoliko on bio značajan, nije ništa prema trenutku izbora. Kad se sve stiša oko čoveka, svečano kao zvezdana noć, kad je duša u celom svetu sama sa samom sobom, onda se ona ne susreće sa izvrsnim čovekom, već sa samom silom večnom. To je kao kad bi se nebo otvorilo. I čovek bira sama sebe, ili, šta više, prima samoga sebe. Tada je duša videla najuzvišenije — nešto što smrtno oko ne može videti i nešto što se nikad zaboraviti ne može. Tada prima duša viteštvo koje vavek oplemenjuje. Čovek nije postao nešto drugo nego što je bio, već on postaje — on sam . Kao što naslednik — pa bio on naslednik svih blaga ovoga sveta — ništa ne dobija do svoga punoletstva, tako ni najbogatija ličnost nije ništ a pre nego što izabere samu sebe, dok je, s druge strane, najsiromašnija ličnost sv e kad je izabrala samu sebe. Jer nije veliko biti ovaj ili onaj, već biti ja. A to može svako ko hoće.
Estetski izbor je potpuno neposredan i utoliko nikakav izbor, ili se gubi u raznovrsnosti. Ako, dakle, neka devojka sledi izboru svoga srca, onda ovaj izbor, makoliko uostalom lep on bio — nije u strogom smislu nikakav izbor. Jer on je potpuno neposredan. Ako čovek estetski izmeri mnoštvo životnih zadataka, onda on neće doći lako do jednog ili — ili. Jer samoodredno u izboru nije etički naglašeno. Jer se, pošto se ne bira apsolutno, samo za trenutak bira, pa se zato u sledećem trenutku može nešto drugo izabrati.