Dakle, svaka sablazan je u osnovi patnja. Ovde stoji kao s onom nesrećnom ljubavlju; čak kad se samoljublje (i ne izgleda li već protivrečnost da je egoizam patnja?) potvrđuje u ludo smelom, u više nego zapanjujućoj aktivnosti, ona je patnička, ona je ranjena i bol rane proizvodi ovo prividno ispoljavanje snage, koje izgleda kao aktivnost, i lako može čoveka prevariti, naročito zato što samoljublje više nego sve drugo prikriva svoju patnju. Čak kad čovek ruši predmet ljubavi, kad se samomučiteljski odgaja za okorelu ravnodušnost i samog sebe muči da pokaže ravnodušnost, čak kad se predaje lakomislenosti uspeha (ovaj oblik je najvarljiviji), čak i tada on je patnik.
Tako stoji i sa sablazni. Ma kako se izražavala, čak kada drsko slavi trijumf ravnodušnosti, uvek je patnička, bilo da onaj koji se sablažnjava smrvljen tu sedi i skoro kao prosjak ukočeno posmatra paradoks, okamenjen u svojoj patnji ili naoružavajući se prezirom, strelom dosetke nišani čak kao sa distance, on je ipak uvek patnik, i to ne sa distance; čak ako bi sablazan sablažnjenog patnika lišila i poslednje mrvice utehe i sreće ili ga ojačala — sablazan je ipak uvek patnja, borba sa jačim od sebe i njen položaj podseća na položaj borca sa prebijenom kičmom, što pridaje posebnu vrstu gipkosti.
Ipak nas ništa ne sprečava da razlikujemo između trpne i aktivne sablazni, ali ne zaboravljajući: trpna sablazan je uvek dovoljno aktivna da se uopšte ne može potpuno uništiti (jer sablazan je uvek neka delatnost, ne neki događaj koji se doživljava), a aktivna sablazan je uvek toliko slaba da se uopšte ne može otrgnuti od krsta za koji ostaje prikovana niti može iščupati strelu koja ju je ranila.
Ipak baš zato što je sablazan takvo trpno stanje, njeno otkriće, ako tako možemo reći, ne pripada razumu nego paradoksu; jer kao što je istina index sui et falsi (norma i same sebe i lažnosti), tako je to i paradoks; i sablazan ne shvata samu sebe, već je shvata paradoks. Dok se stoga sablazan, ma kako se izražavala, uvek čuje s drugog mesta i čak sa suprotne strane, u njoj ipak odjekuje paradoks i to je svakako akustička iluzija. Ali ako je paradoks index et judex sui et falsi (norma i sudija i same sebe i lažnosti), onda u sablazni možemo videti posredan dokaz pravilnosti paradoksa; jer sablazan je pogreška u računu, ta posledica neistine koja služi paradoksu da vas drži na odstojanju. Čovek koji se sablažnjava svoje ne govori, izvor njegovih reči potiče od paradoksa, kao što i čovek koji imitira drugog ništa ne pronalazi, već ga samo naopako kopira. Što je izraz sablazni dublji u strasti (aktivno ili trpno), utoliko se bolje pokazuje koliko sablazan duguje paradoksu. Sablazan tako nije izum razuma, daleko od toga, jer onda bi razum morao biti u stanju da izume i paradoks; ne, paradoks nastaje zahvaljujući sablazni, on nastaje, i evo nas opet pred trenutkom oko koga se sve vrti. Ponovimo ukratko. Ukoliko ne prihvatimo trenutak, vraćamo se Sokratu, a zar nismo baš njega želeli napustiti kako bismo nešto otkrili. Paradoks je tu ako uvedemo trenutak, jer paradoks u svom najskraćenijem obliku možemo nazvati trenutkom; zbog trenutka učenik postaje neistina; čovek koji je samog sebe poznavao gubi se u smetenosti i umesto samosaznanja stiče svest o grehu i tako dalje; jer čim uvedemo trenutak, sve se samo od sebe odvija.
Za psihologa sablazan će se tako krajnje raznovrsno nijansirati u okviru više ili manje aktivnih ili više ili manje trpnih određenja. Ući u opisivanje tih kategorija ne odgovara svrsi ovog razmatranja, ali je važno ostati kod svog mišljenja da je svaka sablazan u biti nerazumevanje trenutka, jer čoveka u celini sablažnjava paradoks, koji je sa svoje strane opet trenutak.
Dijalektika trenutka nije teška. Sa sokratovske tačke gledišta on se ne može ni videti ni razlikovati, jer ne postoji ni u sadašnjosti, ni u prošlosti ni u bududćnosti; evo zašto je sam učenik istina, i trenutak pobude (prilike) nema više konzistentnosti od prednaslova knjige koji ne čini integralan deo knjige; i evo zašto je trenutak odluke bezumlje; jer ako se donosi odluka onda (upor. ranije) učenik postaje neistina, što upravo početak u trenutku čini nužnim. Reakcija sablazni jeste da tvrdi kao je trenutak bezumlje i da je paradoks bezumlje, Što je samo tvrdnja paradoksa da je razum apsurd i čini se da se sada kao neka jeka vraća od sablazni. Ili trenutak treba stalno da dolazi, tako se na njega obraća pažnja, i razum smatra da je dostojan pažnje; no kako je paradoks razum učinio apsurdom, ono što razum smatra važnim nije pouzdan kriterijum.
Sablazan se drži po strani od paradoksa i to s opravdana razloga: quia absurdum (jer je apsurdan). Ali to otkriće ne dugujemo razumu, naprotiv paradoks je to otkrio, i sada svoj dokaz dobija od sablazni. Razum kaže da je paradoks apsurd, ali to je samo podražavanje, jer paradoks je paradokš quia absurdum (što je apsurdan). Sablazan se drži postrani od paradoksa i zadržava za njega verovatnost, dok je paradoks vrhunac neverovatnosti. Razum opet to nije otkrio, već samo svojim brbljanjem povlađuje paradoksu, ma koliko to čudno moglo izgledati, jer paradoks kaže: „Komedije, romani i laži moraju biti verovatni” (Hamann: Werke, 1, 5, 425); no kako da ja budem verovatan? Sablazan se drži po strani od paradoksa, i čega tu ima čudnog, pošto je paradoks čudo! Razum to nije otkrio, naprotiv, paradoks je bio taj koji je razumu, kao u igri, opipao bilo i sada mu odgovara: „Ali zašto se tome čudiš? Upravo je tako kao što kažeš a jedino čudo je tvoje verovanje da je to primedba; ali, draže mi je da čujem istinu u ustima jednog licemera nego sa usana anđela ili apostola'.”