Istorijski gledano, dijalog kao susret razlika potiče od starih Grka. Najpoznatiji umetnik u vođenju razgovora bio je Sokrat. Pre njega, (a i posle njega) uobičajeno je bilo držanje govora, u čemu su prednjačili proroci, rapsodi, političke vođe i vojskovđe, čuveni govornici. Od Grka svet se učio razgovoru, a od Rimljana govoru. Zato su Grci imali mudrace i učenjake, a Rimljani pravnike i govornike. Na tom duhovnom nasleđu mi stvaramo naše pojmove plodnog razgovora i umeća slušanja drugog i drukčijeg od nas.
Dijalog (dia – dva; logos – razgovor u dvoje) je otvoren, iskren i neposredan susret najmanje dvojice slobodnih (pojedinaca, zajednica, kultura) koji u ravnopravnim uslovima raspravljaju o nekom problemu o kome ne postoji opšta saglasnost, da bi došli do rešenja s kojim obojica (svi) mogu da budu zadovoljni. Sporni problem može da se razreši na dva osnovna načina: dijalogom i/ili silom! Koliko su zreli odnosi među ljudima u jednoj zajednici može se izmeriti ako se potraži odgovor na koji način oni rešavaju međusobne sporove i sukobe. Ako se odbaci nasilje, preostaje dobronameran razgovor. Tako se odmah pokazuje da dijalog nije samo puka tehnika vođenja misli da bi se došlo do novih misli nego i mnogo više od toga: to je ostvarivanje drugog i drukčijeg načina življenja, prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove. Dok razgovaraju, ljudi su izvan svakog zla: nasilje je poricanje svake vrednosti čoveku! Dijalog izvodi iz sveta nasilja i uvodi u svet slobode. Jednom svetu zasnovanom na moći mora se otkriti svet zasnovan na sporazumevanju. Nasilje je uvek delovanje, delovanje nije uvek nasilje: ako se odbaci nasilje, time se nije odbacilo i delovanje. Sokrat, Hrist, Buda, Tolstoj, Gandi, Martin Luter King, Majka Tereza i nadbisukup Oskar Romero delovali su na druge, ali bez nasilja
Tolerancija (lat. tolerare – podnositi, snositi, trpeti, dopuštati) jeste spremnost da se saslušaju drugi i drukčiji od nas, kako bi se u njihovom mišljenju otkrili sadržaji koji bi pomogli da se dođe do rešenja nekog pitanja o kome nema opšte saglasnosti – spornog pitanja. Ovde se napušta etimološko značenje reči i umesto njega se predlaže: nositi drugog u sebi (a ne podnositi ga), sebe prepoznati u njemu (jer su njegova pitanja i moja), “saviti gnezdo u tuđoj duši”, poštovati i uvažavati drugog i drukčijeg zbog njega i zbog sebe. Drugim rečima, valja priznati razlike, upoznati razlike, prihvatiti razlike, radovati se razlikama (jer nas obogaćuju), živeti s razlikama. Tolerancija je stav, ukoliko se odnosi na mišljenje drugog, a čin ukoliko se odnosi na ponašanje drugog: tolerancija nema granica što se tiče mišljenja, ali ima granice kada je reč o ponašanju! Ne sme se biti tolerantan prema nekom ko ugrožava druge: biti tolerantan prema njemu, znači i sâm učestvovati u zlu! Drugim rečima: trebalo bi omogućiti da se izraze sva moguća mišljenja, a onda u razboritoj raspravi dokazati i pokazati netrpeljivima da su im misli jednostrane, pogrešne i da vode u neprilike. Ako se oni ne mogu razuveriti u slobodnoj raspravi, već hoće da deluju na pogrešnim pretpostavkama, zajednica ima pravo da ih u tome spreči, kako bi kasnije izbegla teže posledice: u tom trenutku, trpeljivost zajednice polaže ispit zrelosti s obzirom na sutrašnji dan sveta! Tako je, na primer, u satirama grčkih pisaca (Aristofan) bilo dozvoljeno čak i ruganje bogovima, ali se niko nije usudio da ruši njihove kipove ili da ometa obredne radnje.
U čemu je značaj i značenje dijaloga? To je jedino pitanje, nagradno pitanje, koje zahteva odgovor s više različitih stanovišta.
1. Šta znači dijalog sa stanovišta razvoja ljudskog bića (ontološki)? Karl Jaspers s pravom ističe da “u jednom jedinom čoveku ne postoji sve”. Dijalog nastaje iz nekog nedostatka u čoveku. To može da bude nedostatak iskustva, znanja, informacija ili ljubavi. Da bi čovek uklonio taj nedostatak, potreban mu je drugi čovek, koji se od njega razlikuje. Ako smo ja i ti posve isti, nama se ništa ne događa: nemamo o čemu da vodimo razgovor! Ako ti osećaš kao ja, misliš što i ja, veruješ kao ja, deluješ i vrednuješ kao ja, onda je jedan od nas suvišan. Razlika između mene i tebe omogućava razgovor. Apostol Pavle veli: “Ima na svetu bogzna koliko različitih glasova, ali nijedan nije bez značenja”. Sve što u životu činimo, u stvari su pokušaji da sebe dopunimo i popunimo, da postanemo celovite ličnosti. Fridrih Niče viče: “Mi beskrajno čeznemo da budemo celi!”.
Čovek je čovek samo ako je celovito biće: kada je rasparčan, podeljen i razmrvljen, on je daleko od sebe! U realnosti čovek je po pravilu manji od samog sebe, to jest od svojih mogućnosti – prirodno datih, društveno stvorenih i duhovno pripremljenih. Čovek je nepotpuno i nedovršeno biće i baš zato ima potrebu i želju da se dopuni i usavrši: čitavo istorijsko kretanje može da upućuje na ovu oskudicu, na ovaj nedostatak, na ovaj zadatak. U svetim spisima stoji: “Budite savršeni kao što je savršen vaš otac nebeski”. Pojedinac koji nije voljan da nadilazi sebe i nije ličnost. Na našu žalost, kako ističe Erih From, svako od nas umire pre no što je dovršio svoj razvoj.
Razgovor s drugim ovde nije u službi nekog spoljašnjeg cilja, već je u ulozi razvoja ličnosti: lepa ličnost i mudra misao rađaju se samo u razgovoru! Ko nije kadar da razgovara, taj nije sposoban za razvoj: odustati od razgovora s drugim, znači odustati od sebe! Jer, kada dobro upoznate nekog drugog, sebe ste proširili za još jedan život. Ja je ispunjeno drugim ja. Ma ko bio taj drugi, on je drugo mene samog: moja suprotnost i moja dopuna! Jedan čovek, ako stvarno deluje na drugog čoveka, postaje deo njegove sudbine: mi smo deo onih koje smo sreli! To je razgovor s trajnim posledicama. Horhe Luis Borhes piše: “Dva čoveka koji umeju da razgovaraju, mogu sebe neizmerno da obogate i razviju. Ono što izlazi iz mene ne iznenađuje me toliko koliko ono što primam od drugog”.
Onaj ko u svom iskustvu ima iskustva drugih, sigurno je bogat “kao Bog”. Što važi za pojedinca, važi i za narod i njegovu kulturu. Narod koji ne uči od drugih naroda lišen je svake nade za razvoj, a kultura koja se zatvara u sebe, osuđena je da postepeno vene, i uvene. Ako najveši broj svih ideja, verovanja i vrednosti skoro svake kulture čine pozajmice iz drugih kultura (računa se oko 90%), onda je jasno da se svaka kultura uglavnom razvijala i oblikovala u susretu s drugim kulturama koje se od nje razlikuju. Ako bismo se odrekli doprinosa svetske kulture našoj nacionalnoj kulturi, onda bi se pojavila ogromna praznina koja ne bi mogla da se popuni nikakvim pozivanjem na svoje korene, na svoju bogatu baštinu i na svoju herojsku prošlost.
“Antropologija susreta” pokazuje i dokazuje da je razumevanje između različitih kultura u načelu moguće, iako često dolazi do nesporazuma između njih, zbog toga što jednu te istu pojavu ili pojam tumače na različite načine. Ovde treba reći da do sličnih nesporazuma dolazi i unutar istog kulturnog prostora, usled nekih, često veoma malih, razlika između kulturnih grupa. Tako se pokazuje da svaki univerzalizam – onaj hrišćanske vere ili onaj naučne racionalnosti – ne ide protiv razlika, nego naprotiv: razlike dolaze do punog izražaja u odnosu na sličnosti, jer su ovo relacioni pojmovi – jedan podrazumeva prisustvo drugog, kao što subjekt podrazumeva objekt, svetlo tamu, dobro zlo, javno tajno itd.
U dodiru s drugim kulturama, naša kultura je u prilici da upozna vrednosti i norme drugih povodom iste stvari: da ih uporedi sa svojim i stekne širu i dublju osnovu za vlastiti rast i razvoj. Ljudi se dodiruju, mešaju i oplođuju jednako kao ideje, verovanja i vrednosti. Danas nema velikog grada u svetu u kome se ne mogu pronaći ljudi različitih vera, nacija i kultura. Iz njihovih duhovnih susreta nastali su istinski plodovi ljudskog uma, a iz telesnih dodira najlepša lica ovog sveta. Mi živimo s razlikama i živećemo dok smo živi.
Kao što ne postoji pojedinac koji ne opšti s drugim pojedincima (usamljeni pojedinac je naša psihološka zabluda), tako ne postoji ni kultura koja bi se zatvorila u sebe i bila samodovoljna. Ipak, svaka je očuvala svoj identitet, jer su se sve pozajmice skladno uklopile i smestile u njen vlastiti okvir i u njemu za dobile osebujne oblike, nove funkcije i drukčija značenja. Dijalog između dve kulture moguć je pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena, nedovršena i nesavršena – samo tako mogu jedan drugog da upotpune, oplode i usavrše.
Ljudska jedinka jeste biće prirodnog sveta, ličnost nad–prirodnog: u njoj ima nešto više od onog što je prirodno dato! Jedinka je data, ličnost zadata: jedinka od sebe tek treba da napravi ličnost. Ono što joj je od prirode dato nije dovoljno, ona mora nadopuniti prirodu. Kultura je kritika prirode, ali ne u smislu poricanja prirode ili borbe protiv prirode, već nadgradnje nad njom. Jedna razvijena ličnost mnogo je više od puke biološke jedinke: malo dete nema ličnost! Telo je poklon prirode, duh mora da se stekne iskustvom i učenjem. Socijalizacija pretvara jedinku u ličnost; ona je prevazilaženje biološke prirode i zato je, u suštini, kulturan čin, jer samo ono što je prirodno ostaje izvan kulturnog. Pod prirodom se podrazumeva ljudska jedinka pre socijalizacije, čista od svake kulture. Čovek se dvaput rađa. Jednom kao prirodno biće a drugi put kao kulturno biće: čovek ima dva rođendana! Da bi bio čovek, ljudsko biće mora da zadovolji svoje telesne i duhovne potrebe: telesne da bi bio živ, a duhovne da bi bio zdrav!
2. Šta znači razgovor sa stanovišta saznanja istine (gnoseološki)? Istine ima tamo gde se pita i odgovara. Biti otvoren za pitanje drugog, znači biti otvoren za drugu mogućnost mišljenja. Ja i ti uđemo u razgovor svaki sa svojom istinom, a izađemo iz razgovora s nekom novom, koju pre našeg susreta nismo znali. Iz razgovora izlazimo duševno i duhovno drukčiji no što smo u razgovor ušli: u duši i duhu nosimo više nego što smo imali! Sinteza dva različita stava saznajno je vrednija od svakog stava uzetog za sebe. Margerit Jursenar, u delu širom otvorenih očiju, ističe da je jedini način vođenja razgovora “napustiti suprotnosti i ići napred linijom po kojoj se slažemo”, jer idući polagano, daleko se stiže. Ti je jedno drugo–ja–čije Ja.
Razgovor je složen i istančan proces čiji je krajnji cilj zajednička odluka, obostrani pristanak na nešto treće, što je veće od stranačkih interesa. U odluci koja se donese, ipak, svaka strana može da prepozna sebe, svoj doprinos i svoj interes. Odluka, kao zajednički imenitelj, usmerena je na postizanje zajedničkog do bra. Zato Jaspers govori o “večnoj mladosti odluke”. Galski duh bi dodao: “Suprotnosti mogu često da se slože i da posluže jedna drugu čajem”. Svako pitanje oko koga smo se složili, podrazumeva da postoje i mnoga druga pitanja oko kojih se nismo složili. Mi se prepoznajemo jedan u drugom samo ako u našem duhu i duši postoji nešto zajedničko ili isto, što onda nazivamo istinom. Ovo isto ne poriče ono što je različito u nama i između nas. Nema veće opasnosti po moj duhovni razvoj od susreta s nekim ko žuri da se sa mnom u svemu složi.
Ako kroz razgovor otkrivamo osobine stvarnosti izvan nas i u nama, kojih pre razgovora nismo bili svesni, onda se mora reći da razgovor može da dovede do pravih otkrića, ako ne i otkrovenja. U tome je istina našeg susreta i naš susret u istini. Naš život događa se kao susret: to omogućava duhovni razvoj. Reč sreća dolazi od reči sresti: kada uživamo u susretu s drugim i drukčijim od nas. Ako neko misli da od drugog ne može ništa da nauči, onda je svo moguće znanje sveo na svoje iskustvo.
Tolerantan može da bude samo onaj čovek koji je svestan da ne zna celu istinu i da mu je potreban drugi čovek da bi dospeo u blizinu istine. Netolerantan je onaj ko je uveren da zna celu istinu. Sudbina prvog je da uči i da se razvija, sudbina drugog je da stoji u mestu i da nazaduje. Prvi dobro zna da postoji jedan svet i mnogo pogleda na svet. Drugi bi sve drukčije poglede na svet ugurao u svoje gledište. Ova dva čoveka mogu da govore, ali se ne čuju; oni se gledaju, ali se ne vide; oni su blizu jedan drugom u prostoru, ali ih deli nevidljivi zid; oni koriste isti jezik, ali se ne razumeju.
Razgovor je jedini način da se misao ne zatvori u sistem a život u tamnicu: zatvoren sistem (ličnost, društvo, kultura) teži raspadanju! To su sistemi bez budućnosti, jer u sebi ni izvan sebe ne podnose drukčije iskustvo. Ono što dolazi od drugog, to jest ono drukčije, ne bi trebalo uzeti kao pretnju, već kao iskustvo razlike koje možemo da ugradimo u sebe kao opeku u gradnji vlastitog života. I dokle god svi ne budu imali prilike da izraze svoje misli, društvo neće imati uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema: ono ne može da zna o sebi sve ono što bi moglo da sazna ako bi se otvorilo!
Biti otvoren za sva iskustva, znači uvek biti u razvoju: u razgovoru otvaramo nepoznate svetove jedni drugima, jer smo svi različiti. Prema tome, svako jednostrano ljudsko mišljenje jeste uvreda za božansku mnogostranost ljudskog duha. Zato Johan Hojzinga i može da kaže: “Mi naše prozore držimo otvorene za svaki vetar”. Tolerancija je uslov razvoja ličnosti i njenih saznajnih mogućnosti, kao što je kiseonik uslov disanja. Čovek je tolerantan tek onda kada je kadar da nešto čuje, vidi, razmisli i usvoji od drugog čoveka koji se s njim ne slaže. Tolerancija ne zahteva da se čovek odrekne svog načela, nego da ga proširi, produbi i nadiđe. Za nas, tolerancija jeste svest o tome da više ograničenih gledišta pruža mogućnost za stvaranje širih i dubljih stanovišta. Zato se ta stanovišta poštuju i razumni ljudi im se raduju. Jedini krov pod kojim različiti pojedinci, različite grupe i različite kulture mogu da žive zajedno i u relativnom miru jeste tolerancija.
3. Šta znači razgovor sa stanovišta stvaranja vrednosti (aksiološki)? Krajnji ishod razgovora, plod koji, takoreći, idealno visi izvan razgovora, do koga se razgovorom tek dopire, jeste neka vrednost. To može da bude vrednost zajedničkog življenja, istina kao vrednost itd. U razgovoru, tvoje i moje pitanje postaje naše pitanje. Ono što nas povezuje jesu pitanja, ono što nas udaljuje jesu odgovori, jer dajemo različite odgovore na isto pitanje. “Razgovor je spona među ljudima, možda jedina” – veli Meša Selimović u Dervišu i smrti. Pitanje je posrednik koji ne dozvoljava sagovornicima da se udalje jedan od drugog: zato više volim pitanja nego odgovore! Svaki put kada se nas dvojica izdignemo iznad naših početnih stavova, tako što smo ih prevladali u jednoj višoj istini, koja je obojici nadređena a koja obojicu zadovoljava, mi smo produbili naše zajedništvo, a u isto vreme proširili naše znanje. Stepen našeg saznanja zavisi od stepena naše otvorenosti prema drugima: koliko smo otvoreni za zajednicu, toliko smo otvoreni za istinu! Koliko smo se udaljili jedan od drugog, toliko smo se udaljili od istine. Što su neki pojedinci ili zajednice više zatvoreni u sebe, to je odbojnost prema drugim i drukčijim pojedincima i zajednicama jače izražena, a istina zamagljena. U izvesnim trenucima postajemo svesni da istina nije u nekom logičkom sudu, nego u našem susretu: tako se duhovni razgovor pretvara u društveni doga|aj! Alber Kami dobro reče: “Ako se ljudi ne mogu odnositi prema nekoj opštoj vrednosti koju svako prepoznaje u svakom, onda je čovek čoveku neshvatljiv”. A filozof Jirgen Habermas dodaje: “Svako mora biti u stanju da sebe prepozna u svemu što ima ljudski lik”. Neko, ne znam više ko, mudro reče: “Svako ima po neku vrednost kakvu niko drugi nema. Zato poštujmo u svakom čoveku tu skrivenu vrednost”.
....
Ako se sporazumemo, onda se zidovi između nas ruše, a umesto njih, naše ruke se spajaju. Nema svesti o Ja bez svesti o Ti: iz ove razlike rađaju se naše istine! Pošto je svako biće različito od našeg, mi treba da ga cenimo, ne samo zbog njega nego i zbog sebe, jer bez njega bili bismo siromašniji za jedan život.
Mudar čovek izvlači najveći dobitak iz duhovne igre s nekim ko se od njega u nešem razlikuje: tako obojica mogu duhovno da rastu i ostvaruju zajednicu spasenja! Na primer: u meri u kojoj se druga vera ne priznaje kao sastavni deo vlastitog pogleda na svet, u toj meri se ona doživljava kao moguća opasnost. Kada jedna vera mirno podnosi drugu, ne samo u duhu nego i u stvarnosti, onda je to znak snage obeju vera i jamstvo njihove budućnosti. Jedna mudra misao stigla je i do nas s istočne strane sveta, odakle, uostalom, i potiču sve zapadne vere: čovek koji poštuje samo svoju veru, a potcenjuje druge, nalik je na čoveka koji poštuje samo svoju majku, ali prezire majke drugih. Mi ni danas nismo dovoljno svesni značaja i značenja koji razgovor, kao duhovni susret, ima u razvoju svetske kulture, u čijem su središtu svetske religije. Odbiti razgovor s drugom kulturom, odnosno drugom religijom, znači odbiti mogućnost da se nešto novo nauči, da se obogati vlastita kultura i religija. Ko se poistovećuje samo s vrednostima svoje nacionalne kulture, taj je slep za sve druge kulture; on je čovek jedne kulture, osuđen da duhovno ne raste. Zato je razgovor – osobina visoke kulture koja je otvorena i stvaralačka. Jedna kultura ne može postati svesna sebe, to jest svog identiteta, bez odnosa s drugim kulturama koje se od nje razlikuju.
Iz teksta: Dijalog i tolerancija - susret razlika, u časopis Kultura, број 120/121, 2008.
Dijalog (dia – dva; logos – razgovor u dvoje) je otvoren, iskren i neposredan susret najmanje dvojice slobodnih (pojedinaca, zajednica, kultura) koji u ravnopravnim uslovima raspravljaju o nekom problemu o kome ne postoji opšta saglasnost, da bi došli do rešenja s kojim obojica (svi) mogu da budu zadovoljni. Sporni problem može da se razreši na dva osnovna načina: dijalogom i/ili silom! Koliko su zreli odnosi među ljudima u jednoj zajednici može se izmeriti ako se potraži odgovor na koji način oni rešavaju međusobne sporove i sukobe. Ako se odbaci nasilje, preostaje dobronameran razgovor. Tako se odmah pokazuje da dijalog nije samo puka tehnika vođenja misli da bi se došlo do novih misli nego i mnogo više od toga: to je ostvarivanje drugog i drukčijeg načina življenja, prevođenje društvenih sukoba u duhovne sporove. Dok razgovaraju, ljudi su izvan svakog zla: nasilje je poricanje svake vrednosti čoveku! Dijalog izvodi iz sveta nasilja i uvodi u svet slobode. Jednom svetu zasnovanom na moći mora se otkriti svet zasnovan na sporazumevanju. Nasilje je uvek delovanje, delovanje nije uvek nasilje: ako se odbaci nasilje, time se nije odbacilo i delovanje. Sokrat, Hrist, Buda, Tolstoj, Gandi, Martin Luter King, Majka Tereza i nadbisukup Oskar Romero delovali su na druge, ali bez nasilja
Tolerancija (lat. tolerare – podnositi, snositi, trpeti, dopuštati) jeste spremnost da se saslušaju drugi i drukčiji od nas, kako bi se u njihovom mišljenju otkrili sadržaji koji bi pomogli da se dođe do rešenja nekog pitanja o kome nema opšte saglasnosti – spornog pitanja. Ovde se napušta etimološko značenje reči i umesto njega se predlaže: nositi drugog u sebi (a ne podnositi ga), sebe prepoznati u njemu (jer su njegova pitanja i moja), “saviti gnezdo u tuđoj duši”, poštovati i uvažavati drugog i drukčijeg zbog njega i zbog sebe. Drugim rečima, valja priznati razlike, upoznati razlike, prihvatiti razlike, radovati se razlikama (jer nas obogaćuju), živeti s razlikama. Tolerancija je stav, ukoliko se odnosi na mišljenje drugog, a čin ukoliko se odnosi na ponašanje drugog: tolerancija nema granica što se tiče mišljenja, ali ima granice kada je reč o ponašanju! Ne sme se biti tolerantan prema nekom ko ugrožava druge: biti tolerantan prema njemu, znači i sâm učestvovati u zlu! Drugim rečima: trebalo bi omogućiti da se izraze sva moguća mišljenja, a onda u razboritoj raspravi dokazati i pokazati netrpeljivima da su im misli jednostrane, pogrešne i da vode u neprilike. Ako se oni ne mogu razuveriti u slobodnoj raspravi, već hoće da deluju na pogrešnim pretpostavkama, zajednica ima pravo da ih u tome spreči, kako bi kasnije izbegla teže posledice: u tom trenutku, trpeljivost zajednice polaže ispit zrelosti s obzirom na sutrašnji dan sveta! Tako je, na primer, u satirama grčkih pisaca (Aristofan) bilo dozvoljeno čak i ruganje bogovima, ali se niko nije usudio da ruši njihove kipove ili da ometa obredne radnje.
U čemu je značaj i značenje dijaloga? To je jedino pitanje, nagradno pitanje, koje zahteva odgovor s više različitih stanovišta.
1. Šta znači dijalog sa stanovišta razvoja ljudskog bića (ontološki)? Karl Jaspers s pravom ističe da “u jednom jedinom čoveku ne postoji sve”. Dijalog nastaje iz nekog nedostatka u čoveku. To može da bude nedostatak iskustva, znanja, informacija ili ljubavi. Da bi čovek uklonio taj nedostatak, potreban mu je drugi čovek, koji se od njega razlikuje. Ako smo ja i ti posve isti, nama se ništa ne događa: nemamo o čemu da vodimo razgovor! Ako ti osećaš kao ja, misliš što i ja, veruješ kao ja, deluješ i vrednuješ kao ja, onda je jedan od nas suvišan. Razlika između mene i tebe omogućava razgovor. Apostol Pavle veli: “Ima na svetu bogzna koliko različitih glasova, ali nijedan nije bez značenja”. Sve što u životu činimo, u stvari su pokušaji da sebe dopunimo i popunimo, da postanemo celovite ličnosti. Fridrih Niče viče: “Mi beskrajno čeznemo da budemo celi!”.
Čovek je čovek samo ako je celovito biće: kada je rasparčan, podeljen i razmrvljen, on je daleko od sebe! U realnosti čovek je po pravilu manji od samog sebe, to jest od svojih mogućnosti – prirodno datih, društveno stvorenih i duhovno pripremljenih. Čovek je nepotpuno i nedovršeno biće i baš zato ima potrebu i želju da se dopuni i usavrši: čitavo istorijsko kretanje može da upućuje na ovu oskudicu, na ovaj nedostatak, na ovaj zadatak. U svetim spisima stoji: “Budite savršeni kao što je savršen vaš otac nebeski”. Pojedinac koji nije voljan da nadilazi sebe i nije ličnost. Na našu žalost, kako ističe Erih From, svako od nas umire pre no što je dovršio svoj razvoj.
Razgovor s drugim ovde nije u službi nekog spoljašnjeg cilja, već je u ulozi razvoja ličnosti: lepa ličnost i mudra misao rađaju se samo u razgovoru! Ko nije kadar da razgovara, taj nije sposoban za razvoj: odustati od razgovora s drugim, znači odustati od sebe! Jer, kada dobro upoznate nekog drugog, sebe ste proširili za još jedan život. Ja je ispunjeno drugim ja. Ma ko bio taj drugi, on je drugo mene samog: moja suprotnost i moja dopuna! Jedan čovek, ako stvarno deluje na drugog čoveka, postaje deo njegove sudbine: mi smo deo onih koje smo sreli! To je razgovor s trajnim posledicama. Horhe Luis Borhes piše: “Dva čoveka koji umeju da razgovaraju, mogu sebe neizmerno da obogate i razviju. Ono što izlazi iz mene ne iznenađuje me toliko koliko ono što primam od drugog”.
Onaj ko u svom iskustvu ima iskustva drugih, sigurno je bogat “kao Bog”. Što važi za pojedinca, važi i za narod i njegovu kulturu. Narod koji ne uči od drugih naroda lišen je svake nade za razvoj, a kultura koja se zatvara u sebe, osuđena je da postepeno vene, i uvene. Ako najveši broj svih ideja, verovanja i vrednosti skoro svake kulture čine pozajmice iz drugih kultura (računa se oko 90%), onda je jasno da se svaka kultura uglavnom razvijala i oblikovala u susretu s drugim kulturama koje se od nje razlikuju. Ako bismo se odrekli doprinosa svetske kulture našoj nacionalnoj kulturi, onda bi se pojavila ogromna praznina koja ne bi mogla da se popuni nikakvim pozivanjem na svoje korene, na svoju bogatu baštinu i na svoju herojsku prošlost.
“Antropologija susreta” pokazuje i dokazuje da je razumevanje između različitih kultura u načelu moguće, iako često dolazi do nesporazuma između njih, zbog toga što jednu te istu pojavu ili pojam tumače na različite načine. Ovde treba reći da do sličnih nesporazuma dolazi i unutar istog kulturnog prostora, usled nekih, često veoma malih, razlika između kulturnih grupa. Tako se pokazuje da svaki univerzalizam – onaj hrišćanske vere ili onaj naučne racionalnosti – ne ide protiv razlika, nego naprotiv: razlike dolaze do punog izražaja u odnosu na sličnosti, jer su ovo relacioni pojmovi – jedan podrazumeva prisustvo drugog, kao što subjekt podrazumeva objekt, svetlo tamu, dobro zlo, javno tajno itd.
U dodiru s drugim kulturama, naša kultura je u prilici da upozna vrednosti i norme drugih povodom iste stvari: da ih uporedi sa svojim i stekne širu i dublju osnovu za vlastiti rast i razvoj. Ljudi se dodiruju, mešaju i oplođuju jednako kao ideje, verovanja i vrednosti. Danas nema velikog grada u svetu u kome se ne mogu pronaći ljudi različitih vera, nacija i kultura. Iz njihovih duhovnih susreta nastali su istinski plodovi ljudskog uma, a iz telesnih dodira najlepša lica ovog sveta. Mi živimo s razlikama i živećemo dok smo živi.
Kao što ne postoji pojedinac koji ne opšti s drugim pojedincima (usamljeni pojedinac je naša psihološka zabluda), tako ne postoji ni kultura koja bi se zatvorila u sebe i bila samodovoljna. Ipak, svaka je očuvala svoj identitet, jer su se sve pozajmice skladno uklopile i smestile u njen vlastiti okvir i u njemu za dobile osebujne oblike, nove funkcije i drukčija značenja. Dijalog između dve kulture moguć je pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena, nedovršena i nesavršena – samo tako mogu jedan drugog da upotpune, oplode i usavrše.
Ljudska jedinka jeste biće prirodnog sveta, ličnost nad–prirodnog: u njoj ima nešto više od onog što je prirodno dato! Jedinka je data, ličnost zadata: jedinka od sebe tek treba da napravi ličnost. Ono što joj je od prirode dato nije dovoljno, ona mora nadopuniti prirodu. Kultura je kritika prirode, ali ne u smislu poricanja prirode ili borbe protiv prirode, već nadgradnje nad njom. Jedna razvijena ličnost mnogo je više od puke biološke jedinke: malo dete nema ličnost! Telo je poklon prirode, duh mora da se stekne iskustvom i učenjem. Socijalizacija pretvara jedinku u ličnost; ona je prevazilaženje biološke prirode i zato je, u suštini, kulturan čin, jer samo ono što je prirodno ostaje izvan kulturnog. Pod prirodom se podrazumeva ljudska jedinka pre socijalizacije, čista od svake kulture. Čovek se dvaput rađa. Jednom kao prirodno biće a drugi put kao kulturno biće: čovek ima dva rođendana! Da bi bio čovek, ljudsko biće mora da zadovolji svoje telesne i duhovne potrebe: telesne da bi bio živ, a duhovne da bi bio zdrav!
2. Šta znači razgovor sa stanovišta saznanja istine (gnoseološki)? Istine ima tamo gde se pita i odgovara. Biti otvoren za pitanje drugog, znači biti otvoren za drugu mogućnost mišljenja. Ja i ti uđemo u razgovor svaki sa svojom istinom, a izađemo iz razgovora s nekom novom, koju pre našeg susreta nismo znali. Iz razgovora izlazimo duševno i duhovno drukčiji no što smo u razgovor ušli: u duši i duhu nosimo više nego što smo imali! Sinteza dva različita stava saznajno je vrednija od svakog stava uzetog za sebe. Margerit Jursenar, u delu širom otvorenih očiju, ističe da je jedini način vođenja razgovora “napustiti suprotnosti i ići napred linijom po kojoj se slažemo”, jer idući polagano, daleko se stiže. Ti je jedno drugo–ja–čije Ja.
Razgovor je složen i istančan proces čiji je krajnji cilj zajednička odluka, obostrani pristanak na nešto treće, što je veće od stranačkih interesa. U odluci koja se donese, ipak, svaka strana može da prepozna sebe, svoj doprinos i svoj interes. Odluka, kao zajednički imenitelj, usmerena je na postizanje zajedničkog do bra. Zato Jaspers govori o “večnoj mladosti odluke”. Galski duh bi dodao: “Suprotnosti mogu često da se slože i da posluže jedna drugu čajem”. Svako pitanje oko koga smo se složili, podrazumeva da postoje i mnoga druga pitanja oko kojih se nismo složili. Mi se prepoznajemo jedan u drugom samo ako u našem duhu i duši postoji nešto zajedničko ili isto, što onda nazivamo istinom. Ovo isto ne poriče ono što je različito u nama i između nas. Nema veće opasnosti po moj duhovni razvoj od susreta s nekim ko žuri da se sa mnom u svemu složi.
Ako kroz razgovor otkrivamo osobine stvarnosti izvan nas i u nama, kojih pre razgovora nismo bili svesni, onda se mora reći da razgovor može da dovede do pravih otkrića, ako ne i otkrovenja. U tome je istina našeg susreta i naš susret u istini. Naš život događa se kao susret: to omogućava duhovni razvoj. Reč sreća dolazi od reči sresti: kada uživamo u susretu s drugim i drukčijim od nas. Ako neko misli da od drugog ne može ništa da nauči, onda je svo moguće znanje sveo na svoje iskustvo.
Tolerantan može da bude samo onaj čovek koji je svestan da ne zna celu istinu i da mu je potreban drugi čovek da bi dospeo u blizinu istine. Netolerantan je onaj ko je uveren da zna celu istinu. Sudbina prvog je da uči i da se razvija, sudbina drugog je da stoji u mestu i da nazaduje. Prvi dobro zna da postoji jedan svet i mnogo pogleda na svet. Drugi bi sve drukčije poglede na svet ugurao u svoje gledište. Ova dva čoveka mogu da govore, ali se ne čuju; oni se gledaju, ali se ne vide; oni su blizu jedan drugom u prostoru, ali ih deli nevidljivi zid; oni koriste isti jezik, ali se ne razumeju.
Razgovor je jedini način da se misao ne zatvori u sistem a život u tamnicu: zatvoren sistem (ličnost, društvo, kultura) teži raspadanju! To su sistemi bez budućnosti, jer u sebi ni izvan sebe ne podnose drukčije iskustvo. Ono što dolazi od drugog, to jest ono drukčije, ne bi trebalo uzeti kao pretnju, već kao iskustvo razlike koje možemo da ugradimo u sebe kao opeku u gradnji vlastitog života. I dokle god svi ne budu imali prilike da izraze svoje misli, društvo neće imati uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema: ono ne može da zna o sebi sve ono što bi moglo da sazna ako bi se otvorilo!
Biti otvoren za sva iskustva, znači uvek biti u razvoju: u razgovoru otvaramo nepoznate svetove jedni drugima, jer smo svi različiti. Prema tome, svako jednostrano ljudsko mišljenje jeste uvreda za božansku mnogostranost ljudskog duha. Zato Johan Hojzinga i može da kaže: “Mi naše prozore držimo otvorene za svaki vetar”. Tolerancija je uslov razvoja ličnosti i njenih saznajnih mogućnosti, kao što je kiseonik uslov disanja. Čovek je tolerantan tek onda kada je kadar da nešto čuje, vidi, razmisli i usvoji od drugog čoveka koji se s njim ne slaže. Tolerancija ne zahteva da se čovek odrekne svog načela, nego da ga proširi, produbi i nadiđe. Za nas, tolerancija jeste svest o tome da više ograničenih gledišta pruža mogućnost za stvaranje širih i dubljih stanovišta. Zato se ta stanovišta poštuju i razumni ljudi im se raduju. Jedini krov pod kojim različiti pojedinci, različite grupe i različite kulture mogu da žive zajedno i u relativnom miru jeste tolerancija.
3. Šta znači razgovor sa stanovišta stvaranja vrednosti (aksiološki)? Krajnji ishod razgovora, plod koji, takoreći, idealno visi izvan razgovora, do koga se razgovorom tek dopire, jeste neka vrednost. To može da bude vrednost zajedničkog življenja, istina kao vrednost itd. U razgovoru, tvoje i moje pitanje postaje naše pitanje. Ono što nas povezuje jesu pitanja, ono što nas udaljuje jesu odgovori, jer dajemo različite odgovore na isto pitanje. “Razgovor je spona među ljudima, možda jedina” – veli Meša Selimović u Dervišu i smrti. Pitanje je posrednik koji ne dozvoljava sagovornicima da se udalje jedan od drugog: zato više volim pitanja nego odgovore! Svaki put kada se nas dvojica izdignemo iznad naših početnih stavova, tako što smo ih prevladali u jednoj višoj istini, koja je obojici nadređena a koja obojicu zadovoljava, mi smo produbili naše zajedništvo, a u isto vreme proširili naše znanje. Stepen našeg saznanja zavisi od stepena naše otvorenosti prema drugima: koliko smo otvoreni za zajednicu, toliko smo otvoreni za istinu! Koliko smo se udaljili jedan od drugog, toliko smo se udaljili od istine. Što su neki pojedinci ili zajednice više zatvoreni u sebe, to je odbojnost prema drugim i drukčijim pojedincima i zajednicama jače izražena, a istina zamagljena. U izvesnim trenucima postajemo svesni da istina nije u nekom logičkom sudu, nego u našem susretu: tako se duhovni razgovor pretvara u društveni doga|aj! Alber Kami dobro reče: “Ako se ljudi ne mogu odnositi prema nekoj opštoj vrednosti koju svako prepoznaje u svakom, onda je čovek čoveku neshvatljiv”. A filozof Jirgen Habermas dodaje: “Svako mora biti u stanju da sebe prepozna u svemu što ima ljudski lik”. Neko, ne znam više ko, mudro reče: “Svako ima po neku vrednost kakvu niko drugi nema. Zato poštujmo u svakom čoveku tu skrivenu vrednost”.
....
Ako se sporazumemo, onda se zidovi između nas ruše, a umesto njih, naše ruke se spajaju. Nema svesti o Ja bez svesti o Ti: iz ove razlike rađaju se naše istine! Pošto je svako biće različito od našeg, mi treba da ga cenimo, ne samo zbog njega nego i zbog sebe, jer bez njega bili bismo siromašniji za jedan život.
Mudar čovek izvlači najveći dobitak iz duhovne igre s nekim ko se od njega u nešem razlikuje: tako obojica mogu duhovno da rastu i ostvaruju zajednicu spasenja! Na primer: u meri u kojoj se druga vera ne priznaje kao sastavni deo vlastitog pogleda na svet, u toj meri se ona doživljava kao moguća opasnost. Kada jedna vera mirno podnosi drugu, ne samo u duhu nego i u stvarnosti, onda je to znak snage obeju vera i jamstvo njihove budućnosti. Jedna mudra misao stigla je i do nas s istočne strane sveta, odakle, uostalom, i potiču sve zapadne vere: čovek koji poštuje samo svoju veru, a potcenjuje druge, nalik je na čoveka koji poštuje samo svoju majku, ali prezire majke drugih. Mi ni danas nismo dovoljno svesni značaja i značenja koji razgovor, kao duhovni susret, ima u razvoju svetske kulture, u čijem su središtu svetske religije. Odbiti razgovor s drugom kulturom, odnosno drugom religijom, znači odbiti mogućnost da se nešto novo nauči, da se obogati vlastita kultura i religija. Ko se poistovećuje samo s vrednostima svoje nacionalne kulture, taj je slep za sve druge kulture; on je čovek jedne kulture, osuđen da duhovno ne raste. Zato je razgovor – osobina visoke kulture koja je otvorena i stvaralačka. Jedna kultura ne može postati svesna sebe, to jest svog identiteta, bez odnosa s drugim kulturama koje se od nje razlikuju.
Iz teksta: Dijalog i tolerancija - susret razlika, u časopis Kultura, број 120/121, 2008.