Međutim, ako, s jedne strane, odredimo umetnosti taj visoki položaj, onda, s druge strane, treba isto tako podsetiti na to da umetnost ipak ni po sadržini ni po formi ne predstavlja najviši i apsolutni način na koji se duhu mogu u svesti istaći njegovi pravi interesi. Jer, upravo zbog svoje forme umetnost je također ograničena na jednu određenu sadržinu. U elementu umetničkog dela sposoban je da bude prikazan samo jedan određeni krug istine i samo jedan njen određeni stupanj; u vlastitoj odredbi te istine mora još da se nalazi to da je sposobna da izađe u ono što je čulno i da u njemu bude adekvatna sebi, da bi bila prava sadržina za umetnost, kao što je to slučaj, na primjer, kod grčkih bogova. Tome nasuprot postoji jedan dublji oblik istine u kome ona nije tako srodna s onim što je čulno i njemu blagonaklona, da bi u taj materijal mogla biti primljena i u njemu prikladno izražena. Takvo je hrišćansko shvatanje istine, i pre svega duh našeg današnjeg sveta ili, tačnije rečeno, duh naše religije i obrazovanosti našega uma izgleda da je prevazišao onaj stupanj na kome umetnost sačinjava najuzvišeniji način na koji se može postati svestan apsolutnoga. Naročita vrsta proizvodnje umetnosti i njenih tvorevina ne zadovoljava više našu najvišu potrebu; mi smo se uzdigli iznad toga da tvorevine umetnosti možemo smatrati nečim božanskim i da ih možemo obožavati; utisak koji one čine jest po svojoj prirodi trezveniji, i onome što one u nama izazivaju potrebno je neko više merilo i neko drugo osvedočenje. Misao i refleksija nadmašili su lepu umetnost. Ako neko rado uživa u jadanju i prekorevanju, ta se pojava može smatrati pogibeljnom, i može se pripisati tome što su prevagnuli sebični interesi i strasti koji rasteruju ozbiljnost umetnosti i njenu veselost; ili može da se optužuje nevolja sadašnjice, to jest zapletena stanja građanskog i političkog života, koja nevolja ne dozvoljava duševnosti, utonuloj u sitne interese, da se oslobodi i da se uzdigne do viših ciljeva umetnosti, pošto je sama inteligencija u službi ove nevolje i njenih interesa u naukama, koje su korisne samo za takve ciljeve, i ona se može zavesti i dopustiti da je ta suvoparnost potčini.
Ali ma kako stajala stvar sa tim, ipak postoji to da umetnost ne pruža više ono zadovoljenje duhovnih potreba koje su narodi ranijih vremena u njoj tražili i samo u njoj nalazili; jedno zadovoljenje koje je bar religija najtešnje povezivala sa umetnošću. Prošli su lepi dani grčke umetnosti i zlatno doba poznog srednjeg veka. Refleksiona obrazovanost kojom se odlikuje naš suvremeni život izaziva u nama potrebu da se, kako u pogledu volje, tako i u pogledu suđenja pridržavamo općih stanovišta, i da prema njima uređujemo ono što je posebno, tako da opšte forme, zakoni, dužnosti, prava i maksime važe kao odredbeni razlozi i da uglavnom oni vladaju. Međutim, što se tiče umetničkog interesa i umetničke produkcije, mi za njih uopće zahtevamo više jednu živahnost u kojoj opšte ne postoji kao zakon i maksima, već u njoj dejstvuje kao identično sa duševnošću i sa osećanjem, kao što se takođe u fantaziji opšte i umno sadrže kao ujedinjeni sa nekom konkretnom čulnom pojavom. Zbog toga naša sadašnjost, po svome opštem stanju, nije povoljna za umetnost. Čak ni delotvorni umetnik nije zaveden i zaražen samo refleksijom o umetnosti koja se svuda oko njega glasno čuje, to jest opštom navikom razmišljanja i suđenja, pa da po njenim uticajem unese u svoje radove nešto više misli; već celokupna duhovna obrazovanost jeste takva da on sam stoji unutar takvog sveta koji reflektira i u okviru njegovih prilika, te ne bi bio u stanju da voljom i odlučnošću apstrahuje od njih ili da naročitim vaspitanjem ili udaljenjem od životnih prilika veštački misli i ostvari neku usamljenost koja mu nadoknađuje ono što je izgubljeno.
S obzirom na sve to, umetnost, u pogledu svoje najviše namene, jeste i ostaje za nas nešto što pripada prošlosti. S tim u vezi ona je za nas izgubila takođe pravu istinitost i pravi život, i više je prenesena u naše predstavljanje, a da bi u stvarnosti zadržala svoju raniju neophodnost i u njoj zauzimala svoje uzvišenije mesto. Ono što umetnička dela izazivaju u nama danas, to nije samo neposredno uživanje, već u isto vreme i naše suđenje, pošto mi našem misaonom posmatranju podvrgavamo sadržinu umetničkog dela, sredstva njegovog predstavljanja i prikladnost odnosno neprikladnost tih dvaju činilaca. Zbog toga nauka o umetnosti predstavlja u naše doba jednu potrebu u većoj meri nego u onim danima kada je umetnost već za sebe, kao umetnost, pričinjavala puno zadovoljenje. Umetnost nas poziva na misaono posmatranje, i to ne u cilju da bismo ponovo probudili umetnost, već da bismo naučno uvideli šta umetnost jeste.