Dok sam radio kao dopisnik u jednom listu, pišući rekonstrukcije najbizarnijih slučajeva u crnoj hronici, poznanici iz gradske policije, inspektori i bivši novinari dali su mi odrešene ruke da lutam i cunjam po prašnjavim arhivima i iz zaborava čupam zatutuljene dosijee. Desilo se, tako, da sam, jednog jutra, pronašao fasciklu, prepunu dokumenata, fotografija i beležaka iz slučaja Ljubivoja Marinkovića, pedesettrogodišnjeg čoveka koji je čitavog veka živeo u trošnoj kućici nedaleko od obale Dunava, na samom ulazu u grad, i nestao u predvečerje 17. avgusta ’96 godine.
Čitajući to „Nestalo lice“ na fascikli nisam ni slutio da ću, zapravo, pronaći toliko bizaran i neobjašnjiv slučaj kakav je Marinkovićev. Tu su pohranjena razna pisma, pisana vrlo nečitkim rukopisom, mutne, nejasne fotografije nekog mračnog prostora u kome preovladava nameštaj prekriven providnim ceradama. Naime, poslednji papir u toj fascikli sadrži izveštaj tadašnjeg načelnika policije o nerešenom slučaju nestanka pedeset trogodišnjeg lica:
Nestanak lica LJ.M. (53) primećen je oko dvadeset časova i trideset minuta, kada je komšinica čije su posete, nestalom licu, bile učestale primetila njegovo odsustvo. U njegovu kuću, zaključanih ulaznih vrata, policijska ekipa provaljuje i zatiče kuću potpuno praznom. Posle detaljnog pretresa objekta u kom je lice stanovalo, kao i dvorišta, ništa što bi potencijalno ukazivalo na to gde bi lice moglo da se nalazi nije pronađeno i policijski tim napušta mesto nestanka lica. Posle nekoliko meseci intenzivnog rada (kako policije tako i inspektora) slučaj je zatvoren zbog nedostatka ikakvih dokaza o mogućem ubistvu (ili samoubistvu) Lj. M. (53) iz Novog Sada. On nikada nije pronađen.
Ovaj slučaj me kopkao mesecima, vrteo mi se po mislima, isplivavao pa tonuo dok me, jednom ranog jutra, dok sam kupovao starudiju na klisanskoj pijaci, nije potpuno obuzeo. Izvukao sam telefon iz džepa i pozvao inspektora nadležnog za nestanke ljudi u opštini Novi Sad. Oterao me u materinu; od ugušenosti mislima zaboravio sam na to da je nedelja i da je šest sati ujutru. Nazvao sam ga ponovo, oko podneva, postavljajući mu brojna pitanja – ime ulice gde je nestali živeo, imena članova porodice, mesto zaposlenja, bračni status, gde je poslednji put viđen i sa kim, imena svedoka i sve što bi mi moglo pomoći da iznova otvorim slučaj i sam, u svojstvu novinara istražitelja, pokušam da doznam da li je Ljubivoje uopšte živ i ako jeste, gde bi mogao biti. Bilo mi je, pored podataka, potrebno i njegovo dopuštenje da se u tako nešto upustim. Promrljao je, mrzovoljno kao da želi da izbegne ikakvu šansu za ostvarenjem čitave moje zamisli, da dođem sutra kod njega u kancelariju, pred kraj smene, da će mi dati sve do čega bude mogao da dođe.
Nisam mogao da spavam te noći, izmrcvaren iščekivanjem. Inspektoru je bilo mrsko da mi pomaže, znao sam to čim sam ušao kod njega u kancelariju. Nije me ponudio ni da sednem. Sa njegovog stola preuzeo sam poznatu fasciklu sa slučajem Ljubivoja Marinkovića. „Eto, tu ćeš pronaći sve što te zanima i sve što ti može pomoći da napišeš tu svoju pričicu. Idi sad, imam posla.“ Nisam mogao da se ljutim na njega, znao sam kako stvari tamo funkcionišu.
Kako sam odlučio da se sasvim posvetim radu na ovom slučaju, ne bi li saznao još neku informaciju pozvao sam sve osobe iz života nestalog lica; od poznanika do žene sa kojom se, navodno godinama viđao, izvesne Senke Mudri. Pozvao sam ukupno sedam brojeva (neke i u inostranstvo), međutim samo njih dvoje su želeli da, uopšte, razgovaraju sa mnom. Ostali su, ili bili nedostupni, nepostojeći ili su, čuvši ime nestaloga odmah spustili slušalicu pa postali nedostupni. Prva osoba, pod brojem Senke Mudri, bila je njena starija sestra koja koristi taj telefonski broj. Nije bila naročito pričljiva, ali sam doznao informaciju da je njena sestra ’97 emigrirala negde „napolje“, njena porodica sa njom nije u kontaktu više od dvadeset godina, ne znaju sa kim je, šta radi, niti da li je živa. Smatrajući je izdajnicom i preljubnicom odrekli su je se, putem lokalnih novosadskih novina pre više od decenije. Sandra Mudri, sestra žene koja je navodno bila u kontaktu sa nestalim, podelila je sa mnom svoje uverenje da je njena sestra pobegla sa Ljubivojem. Kako je razgovor odmicao njeni predasi između rečenica su se sve više otezali, da bi, naposletku, gorko zajecala i izvnila se, spustivši slušalicu. Drugi čovek sa kim sam uspeo da razgovoram je Nebojša Draženović, vlasik mesare u kojoj je Ljubivoje godinam radio; on mi nije ništa novo saopštio – Ljubivoje se nije pojavio na poslu 18. avgusta te ’96 i od tada ga više nikada nije video, znao je samo da je nestao. Njegova pretpostavka je da je umro negde, sam i napušten, s obzirom na to da je bio ćutljiv, čudne naravi, neretko zlovoljan i namrgođen. To što sam saznao o crtama ličnosti čoveka koga sam „jurio“ zaintrigirao me toliko da sam ponovo nazvao detektiva, u policiju.
Tražio sam od njega dopšutenje da uđem u kuću gde je Ljubivoje živeo, kao i pratnju dvojice policajaca. Moja zamisao je odbijena. Sav proključali entuzijazam povodom svega isekao mi je inspektor jednim odsečnim „Ne“. Odlučio sam da ne odustajem, zvao sam ga danima, pisao mu sms poruke, kumio, molio, obećavao kontra-usluge, darove, svašta nešto, ali ovaj nije hteo ni da čuje, ni da uzme u razmatranje takvu jednu opciju. Bio sam potpuno očajan. Danima sam bio u nemiru, u vatri neke nelagodnosti, bilo mi je loše i kao malo dete – samo sam želeo to dopuštenje, za pretres kuće nestalog Marinkovića, u pratnji dva pripadnika policije. Na poslednju sms poruku u kojoj sam očajničkim tonom molio inspektora da mi dopusti da se bavim svojim poslom sam dobio odričan odgovor uz propratno psovanje i tu se, izgleda, nešto u meni slomilo te sam odlučio da sam probam da rešim jedan zaboravljen slučaj, a samim tim i prikupim sav materijal da popunim još jednu rubriku u crnoj hronici.
Posle nekoliko dana natezanja, pregovaranja i moljakanja uspeo sam da nagovorim svog prijatelja iz studentskih dana Ž. da mi pomogne da rasvetlimo slučaj. Uz detaljne pripreme, nabavke potrebnog materijala (svojstvenog provalnicima), i detaljnu skicu akcije pripremili smo sve i u pola jedan iza ponoći, 2. novembra ove godine, odvezli smo se na Klisu, u ulicu Vase Pušibrka, na adresu gde je, sudeći prema policijskom zapisniku, živeo Ljubivoje. Obojica u crnom, sa svom potrebnom opremom, od baterijske lampe, preko raznih žica, univezalnih ključeva i pajsera do fantomki, smo se parkirali u ulici pored. Pretvarali smo se da smo samo dva prijatelja koji se vraćaju iz noćnog provoda. Srećom, nije bilo prolaznika na putu do kuće nestalog. Dvorište je bilo svo u korovu, napušteno, koliko smo mogli da vidimo pod slabom svetlošću udaljene ulične lampe. Zarđala limena kapija bila je zaključana pa smo je morali preskakati. U dvorištu je, sem trošne kuće osušenog maltera i mahovinom obraslih crepova postojala i drvena kućica za psa. Strogo pazeći da nas niko od komšija ili bilo koga ko bi tuda nabasao ne primeti, šunjali smo se, šaputajući jedan drugom upustva i direkcije. Ulazna vrata, oljuštenog laka za drvo bila su, takođe, zaključana. Ž. je uperio svetlo iz lampe na bravu, a ja sam je, posle nekih pet minuta preznojavanja otvorio šnalom svoje devojke i to je bilo to. Ušli smo u kuću Ljubovija Marinkovića. Prvi put posle više od dvadeset godina.
U kući, naravno, struje nije bilo. Prekidači nisu radili, niti je voda curila iz slavina. Pored dnevne prostorije, skromno nameštene, nameštaja prekrivenog providnim ceradama, u kući je postojalo još kupatilo, kuhinja i jedna uzana soba u kojoj se nalazio samo krevet, za jednu osobu. Sve je izgledalo kao da tu niko nije kročio dvadeset i više godina. Tu su bile stare, ubuđale, namirnice, olinđali veš pobacan nasumično po svim sobama, kao i nedeljno izdanje „Politike“, datirano na 17. avgust 1996. godine. Pored prašine, uznemirujćih oglašavanja pacova koji su, iznebuha, protrčavali po kući, pored mnogobrojnih insekata, osetio se ustajali zapareni vazduh, gust od višedecenijskog neprovetravanja. Ž. i ja smo se dogovorili da napravimo jednu opštu premetačinu, da sve ispomeramo, pronjuškamo, i da, na kraju, sve vratimo na mesto na kome je bilo. Sve to je trajalo satima. Ništa, međutim, nije ukazivalo na bilo kakav trag ili dokaz o tome gde bi Marinković mogao da ode; nigde nije bilo tragova krvi niti bilo kakvog nasilja. Poslednji put kad sam pogledao na sat bilo je petnaest do četiri i spremali smo se da krenemo, vraćajući, polako i u tišini, sve stvari gde su i bile pre nego što smo mu provalili u kuću. Ž. je cunjao po dnevnoj sobi mlatarajući svetlom iz lampe svuda, kao da se igra i da je izgubio svu koncentraciju. Ja sam bio u kuhinji i čitao osmrtnice iz tog broja „Politike“ kada je Ž. dreknuo nešto nejasno. Ušavši u dnevnu sobu zatekao sam ga kako čuči pored zelene fotelje sa pohabanim naslonima za ruke i vezuje pertle.“Našao sam nešto“ bio je siguran u to što govori.“Odavde se probija taj nesnošljiv smrad, dođi, pogledaj“. Prišao sam mu polako, iskreno, pomalo uplašen novonastalom situacijom. Tu gde se sagnuo da veže pertle bio je tepih. „Pomozi mi da podignem tepih“ izgovorio je kao da se bavi poslom istražitelja celog svog veka i kao da je našao trag, kao da je matirao protivnika u predugoj partiji šaha. Svetlo lampe osvetljavalo je maleno udubljenje u podu i ogroman katanac ulubljen tako, zaglavljen, da, kada se prekrije tepihom, nema šanse da bude primećen. „Šta ćemo sad?“ drhtao sam, ni ne trudeći se da sakrijem strah od onoga što smo mislili da smo pronašli. Iz tog straha izvukao sam pajser iz torbe za trening koju smo poneli i počeo, kao sumanut, da udaram po katancu dok nisam odvalio bravu. Izvukao sam je, bacio na stranu i samo smo ćutali. Strah od nepoznatog razvukao je to ćutanje u beskonačnost, činilo mi se. „Hajde da otvorimo ovo, šta čekaš?“ od umora krvavim očima gledao me je Ž. i sam u znoju.
Podigli smo mala vrata oblika kvadrata ugrađena u parket i užasan, odvratan, demonski smrad nas je zapuhnuo u lica tako da smo se odmakli nekoliko metara. Ispovraćali smo se, obojica, po podu od mučnine. Vrata su stajala otvorena preko poluurolanog tepiha, a unutra je zjapio crni ambis iz kog je kuljao smrad kakav nikada u životu nisam ni mislio da ću osetiti. Nisam više brinuo ni o čemu, otrčao sam do ulaznih vrata i širom ih otvorio. Opet, kao deca, prestravljeni i iscrpljeni povraćanjem stajali smo i disali sitno i isprekidano. Osećao sam, i sada kada se setim toga isto je, da ne mogu da nastavim to što sam započeo. Parališiću strah. Ž. se, pre nego li ja, sabrao te je uperio svetlo lampe u provaliju u podu. „Pomozi mi, tu su, izgleda, nekakve lotre. Hajde da vidimo šta je taj bolesnik držao u ovom podrumu.“ odlučan je bio, na moje iznenađenje.
Dakle, ta prostorija, taj minijaturni pakao, jer pakao mora biti nalik tome, bio je četiri metra širine i četiri metra dužine, a bio je visok dva metra, optrilike. Tlo je bilo pokriveno raznoraznim smećem; tu su bile dogorele sveće, plastične i papirne kese nagrižene vlagom, prazne konzerve i tegle od sardine i krastavaca, potrošene maramice i smrežurani kondomi, prazne pivske flaše, opušci kao i prazne kutije cigareta koje više nisu u prodaji, stare novine, zarđali šrafcigeri, jedna izbledela roze dečija noša, slomljene naočare za vid, novac iz bivše Jugoslavije, suvi ostaci fekalija, sasušene i istrulele biljke u napuklim saksijama, kutije šibica posvuda, stari stoni satovi, prjav donji veš natruo i buđav – stopljen sa ostalom masom smeća, stari radio, kore od banane, krastavaca i pilotine od krompira, izgrižene jabuke, nagrižene kriške hleba; činilo mi se da se u tom podrumčetu nalazi tona smeća. Ž. se unesvestio, odmah pošto je doskočio u to đubre, a ja sam jedva ostao da stojim na nogama kada sam osvetlio lampom zid ispred sebe.
Na dve drvene stolice, iste kakve su bile u kuhinji Marinkovićeve kuće, postavljena da sede nalazila su se dva leša, dva leša koji se nisu raspali do kraja. Po onome što je od njih ostalo videlo se da su u pitanju muškarac i žena, čeljusti su im otpale i trulile ispred njih, meso im se rastakalo sa lica, udova i trbuha, bili su goli, stegnuti i ukočeni. Oboje su na lobanjama imali šerpe. Kosti ruku i nogu su im bile vezane nekim prljavim krpama za te natrule stolice. Iz njihovih tela gamizale su bubašvabe i migoljili se crvi i kao talas se širili svuda. Ispod njihovih stolica bile su gomile sasušenog izmeta, a iznad njihovih glava, tačno iznad, ćiriličnim slovima pisalo je „SVET JE DEPONIJA LJUDI“. Prepoznao sam da je to ispisano izmetom. Desni zid je bio prazan, a na njemu je, između ostalih govnjivih škrabotina i nihilističkih poruka stajao natpis „LJUDSKI ŽIVOT JE KESA GOVANA“. U dnu, kraj samih stepenica, na gomili đubreta ležao je sklupčan skelet psa, pretpostavio sam. Skamenjen i uplašen prodrmao sam Ž. misleći da je doživeo srčani udar ili šlog. Kada se pridigao počeo je da vrišti, da bi, odmah zatim napipao svoju lampu u smeću i osvetlio levi zid; iznad pisaćeg stola, među svim tim natpisima najveći je bio „SMRAD SMRTI JE SVUDA“. Nismo mogli da izdržimo više – izjurili smo preko tih lestvi napolje, u dnevnu sobu. „Eto, rešio si slučaj. Zovi muriju.“ Rekao je Ž. pridržavajući se za naslon fotelja, bljuckajući pomalo. Kada sam ga ugledao pri svetlosti svitanja shvatio sam da je potpuno osedeo. Zatim sam pogledao na sat. Bilo je pet i dvadeset sedam. Pozvao sam inspektora, bez obzira na sve posledice koje su me, eventualno, mogle čekati. On se, isprva nije javio pa sam ga pozvao ponovo, pošto sam izašao ispred kuće da popušim cigaretu. „Halo?“ zamuckivao je sa druge strane memljiv glas. „Našao sam ga! Našao sam Ljubivoja. Šalji patrolu i forenzičare“.
Posle nekih pola sata stigla su kola hitne pomoći, specijalna policija i jedan automobil u kom se dovezao inspektor, nerasanjen i nervozan. Svi prisutni su bili zgorženi prizorima privatnog pakla koje smo Ž. i ja, te noći, pronašli.
Tela su odneta na obdukciju, a inspektor mi je obećao da će mi progledati kroz prste za krivično delo koje sam učinio uz jedan specifičan uslov. Dopustio sam mu da pripiše svu slavu svom imenu, neka bude da je on rešio slučaj i pronašao čoveka i, očigledno, njegovu ženu, posle dvadeset i nešto godina; neka pokupi sve zasluge. A ja sam dobio priliku da popunim rubriku najbizarnijih slučajeva iz crne hronike, naslovivši ovu bolesnu priču šaljivim imenom „Đubrislav Smrdić“ kako bih, kod svojih čitalaca, ublažio morbidnost čitavog slučaja.
* * *
Ova je priča pristigla u redakciju jednog balkanskog književnog lista, u ured u Sarajevu, na konkurs na temu „Kratka priča strave i žasa“. Priča je bila u koverti, s lozinkom Đ. S. Kada se natjecaj završio ona je nagrađena kao najbolja.
Dvije sedmice kasnije, iz Novog Sada, doznajemo da je priča skroz ista kao i ono što se zbilja i dogodilo u tom srbijanskom gradu. Naime, tamošnja policija je otkrila takav jedan bizaran slučaj ubojstva. Svi podaci poklapaju se sa podacima iz ove priče. Tijela odnijeta na obdukcionu analizu su tijela dvoje mladih ljudi (muškarca i žene), čiji se identiteti nisu mogli pronaći, iako se za njima danima traga. Oni su mučeni i zatočeni u suterenu u kući Ljubivoja Marinkovića (dakle, on nije izmaštani književni lik), negdje između ožujka i travnja 1996. godine. Međutim, pored svega što je policija otkrila i dalje se ne zna gdje bi mogao biti taj čovjek niti je li živ. Zna se samo da je glavni osumnjičeni za ovaj zločin, uz svoju ljubavnicu. Za njim je raspisana međunarodna potjernica i podignuta optužnica za svirepo ubojstvo i zločine protiv čovječnosti.
Kada je srbijanska služba bezbjednosti kontaktirala književno glasilo u Sarajevu ovi im nisu mogli dati nikakve dopunske informacije u vezi sa pričom koja je pobjedila na konkursu jer je poslata anonimno, vjerovatno ubačena u neko poštansko sanduče, u bilo kom mjestu u našoj državi.
Sabahudin Mujkić, Dnevni Avaz, 22. XI 2018. godine, Vijesti iz regiona
Čitajući to „Nestalo lice“ na fascikli nisam ni slutio da ću, zapravo, pronaći toliko bizaran i neobjašnjiv slučaj kakav je Marinkovićev. Tu su pohranjena razna pisma, pisana vrlo nečitkim rukopisom, mutne, nejasne fotografije nekog mračnog prostora u kome preovladava nameštaj prekriven providnim ceradama. Naime, poslednji papir u toj fascikli sadrži izveštaj tadašnjeg načelnika policije o nerešenom slučaju nestanka pedeset trogodišnjeg lica:
Nestanak lica LJ.M. (53) primećen je oko dvadeset časova i trideset minuta, kada je komšinica čije su posete, nestalom licu, bile učestale primetila njegovo odsustvo. U njegovu kuću, zaključanih ulaznih vrata, policijska ekipa provaljuje i zatiče kuću potpuno praznom. Posle detaljnog pretresa objekta u kom je lice stanovalo, kao i dvorišta, ništa što bi potencijalno ukazivalo na to gde bi lice moglo da se nalazi nije pronađeno i policijski tim napušta mesto nestanka lica. Posle nekoliko meseci intenzivnog rada (kako policije tako i inspektora) slučaj je zatvoren zbog nedostatka ikakvih dokaza o mogućem ubistvu (ili samoubistvu) Lj. M. (53) iz Novog Sada. On nikada nije pronađen.
Ovaj slučaj me kopkao mesecima, vrteo mi se po mislima, isplivavao pa tonuo dok me, jednom ranog jutra, dok sam kupovao starudiju na klisanskoj pijaci, nije potpuno obuzeo. Izvukao sam telefon iz džepa i pozvao inspektora nadležnog za nestanke ljudi u opštini Novi Sad. Oterao me u materinu; od ugušenosti mislima zaboravio sam na to da je nedelja i da je šest sati ujutru. Nazvao sam ga ponovo, oko podneva, postavljajući mu brojna pitanja – ime ulice gde je nestali živeo, imena članova porodice, mesto zaposlenja, bračni status, gde je poslednji put viđen i sa kim, imena svedoka i sve što bi mi moglo pomoći da iznova otvorim slučaj i sam, u svojstvu novinara istražitelja, pokušam da doznam da li je Ljubivoje uopšte živ i ako jeste, gde bi mogao biti. Bilo mi je, pored podataka, potrebno i njegovo dopuštenje da se u tako nešto upustim. Promrljao je, mrzovoljno kao da želi da izbegne ikakvu šansu za ostvarenjem čitave moje zamisli, da dođem sutra kod njega u kancelariju, pred kraj smene, da će mi dati sve do čega bude mogao da dođe.
Nisam mogao da spavam te noći, izmrcvaren iščekivanjem. Inspektoru je bilo mrsko da mi pomaže, znao sam to čim sam ušao kod njega u kancelariju. Nije me ponudio ni da sednem. Sa njegovog stola preuzeo sam poznatu fasciklu sa slučajem Ljubivoja Marinkovića. „Eto, tu ćeš pronaći sve što te zanima i sve što ti može pomoći da napišeš tu svoju pričicu. Idi sad, imam posla.“ Nisam mogao da se ljutim na njega, znao sam kako stvari tamo funkcionišu.
Kako sam odlučio da se sasvim posvetim radu na ovom slučaju, ne bi li saznao još neku informaciju pozvao sam sve osobe iz života nestalog lica; od poznanika do žene sa kojom se, navodno godinama viđao, izvesne Senke Mudri. Pozvao sam ukupno sedam brojeva (neke i u inostranstvo), međutim samo njih dvoje su želeli da, uopšte, razgovaraju sa mnom. Ostali su, ili bili nedostupni, nepostojeći ili su, čuvši ime nestaloga odmah spustili slušalicu pa postali nedostupni. Prva osoba, pod brojem Senke Mudri, bila je njena starija sestra koja koristi taj telefonski broj. Nije bila naročito pričljiva, ali sam doznao informaciju da je njena sestra ’97 emigrirala negde „napolje“, njena porodica sa njom nije u kontaktu više od dvadeset godina, ne znaju sa kim je, šta radi, niti da li je živa. Smatrajući je izdajnicom i preljubnicom odrekli su je se, putem lokalnih novosadskih novina pre više od decenije. Sandra Mudri, sestra žene koja je navodno bila u kontaktu sa nestalim, podelila je sa mnom svoje uverenje da je njena sestra pobegla sa Ljubivojem. Kako je razgovor odmicao njeni predasi između rečenica su se sve više otezali, da bi, naposletku, gorko zajecala i izvnila se, spustivši slušalicu. Drugi čovek sa kim sam uspeo da razgovoram je Nebojša Draženović, vlasik mesare u kojoj je Ljubivoje godinam radio; on mi nije ništa novo saopštio – Ljubivoje se nije pojavio na poslu 18. avgusta te ’96 i od tada ga više nikada nije video, znao je samo da je nestao. Njegova pretpostavka je da je umro negde, sam i napušten, s obzirom na to da je bio ćutljiv, čudne naravi, neretko zlovoljan i namrgođen. To što sam saznao o crtama ličnosti čoveka koga sam „jurio“ zaintrigirao me toliko da sam ponovo nazvao detektiva, u policiju.
Tražio sam od njega dopšutenje da uđem u kuću gde je Ljubivoje živeo, kao i pratnju dvojice policajaca. Moja zamisao je odbijena. Sav proključali entuzijazam povodom svega isekao mi je inspektor jednim odsečnim „Ne“. Odlučio sam da ne odustajem, zvao sam ga danima, pisao mu sms poruke, kumio, molio, obećavao kontra-usluge, darove, svašta nešto, ali ovaj nije hteo ni da čuje, ni da uzme u razmatranje takvu jednu opciju. Bio sam potpuno očajan. Danima sam bio u nemiru, u vatri neke nelagodnosti, bilo mi je loše i kao malo dete – samo sam želeo to dopuštenje, za pretres kuće nestalog Marinkovića, u pratnji dva pripadnika policije. Na poslednju sms poruku u kojoj sam očajničkim tonom molio inspektora da mi dopusti da se bavim svojim poslom sam dobio odričan odgovor uz propratno psovanje i tu se, izgleda, nešto u meni slomilo te sam odlučio da sam probam da rešim jedan zaboravljen slučaj, a samim tim i prikupim sav materijal da popunim još jednu rubriku u crnoj hronici.
Posle nekoliko dana natezanja, pregovaranja i moljakanja uspeo sam da nagovorim svog prijatelja iz studentskih dana Ž. da mi pomogne da rasvetlimo slučaj. Uz detaljne pripreme, nabavke potrebnog materijala (svojstvenog provalnicima), i detaljnu skicu akcije pripremili smo sve i u pola jedan iza ponoći, 2. novembra ove godine, odvezli smo se na Klisu, u ulicu Vase Pušibrka, na adresu gde je, sudeći prema policijskom zapisniku, živeo Ljubivoje. Obojica u crnom, sa svom potrebnom opremom, od baterijske lampe, preko raznih žica, univezalnih ključeva i pajsera do fantomki, smo se parkirali u ulici pored. Pretvarali smo se da smo samo dva prijatelja koji se vraćaju iz noćnog provoda. Srećom, nije bilo prolaznika na putu do kuće nestalog. Dvorište je bilo svo u korovu, napušteno, koliko smo mogli da vidimo pod slabom svetlošću udaljene ulične lampe. Zarđala limena kapija bila je zaključana pa smo je morali preskakati. U dvorištu je, sem trošne kuće osušenog maltera i mahovinom obraslih crepova postojala i drvena kućica za psa. Strogo pazeći da nas niko od komšija ili bilo koga ko bi tuda nabasao ne primeti, šunjali smo se, šaputajući jedan drugom upustva i direkcije. Ulazna vrata, oljuštenog laka za drvo bila su, takođe, zaključana. Ž. je uperio svetlo iz lampe na bravu, a ja sam je, posle nekih pet minuta preznojavanja otvorio šnalom svoje devojke i to je bilo to. Ušli smo u kuću Ljubovija Marinkovića. Prvi put posle više od dvadeset godina.
U kući, naravno, struje nije bilo. Prekidači nisu radili, niti je voda curila iz slavina. Pored dnevne prostorije, skromno nameštene, nameštaja prekrivenog providnim ceradama, u kući je postojalo još kupatilo, kuhinja i jedna uzana soba u kojoj se nalazio samo krevet, za jednu osobu. Sve je izgledalo kao da tu niko nije kročio dvadeset i više godina. Tu su bile stare, ubuđale, namirnice, olinđali veš pobacan nasumično po svim sobama, kao i nedeljno izdanje „Politike“, datirano na 17. avgust 1996. godine. Pored prašine, uznemirujćih oglašavanja pacova koji su, iznebuha, protrčavali po kući, pored mnogobrojnih insekata, osetio se ustajali zapareni vazduh, gust od višedecenijskog neprovetravanja. Ž. i ja smo se dogovorili da napravimo jednu opštu premetačinu, da sve ispomeramo, pronjuškamo, i da, na kraju, sve vratimo na mesto na kome je bilo. Sve to je trajalo satima. Ništa, međutim, nije ukazivalo na bilo kakav trag ili dokaz o tome gde bi Marinković mogao da ode; nigde nije bilo tragova krvi niti bilo kakvog nasilja. Poslednji put kad sam pogledao na sat bilo je petnaest do četiri i spremali smo se da krenemo, vraćajući, polako i u tišini, sve stvari gde su i bile pre nego što smo mu provalili u kuću. Ž. je cunjao po dnevnoj sobi mlatarajući svetlom iz lampe svuda, kao da se igra i da je izgubio svu koncentraciju. Ja sam bio u kuhinji i čitao osmrtnice iz tog broja „Politike“ kada je Ž. dreknuo nešto nejasno. Ušavši u dnevnu sobu zatekao sam ga kako čuči pored zelene fotelje sa pohabanim naslonima za ruke i vezuje pertle.“Našao sam nešto“ bio je siguran u to što govori.“Odavde se probija taj nesnošljiv smrad, dođi, pogledaj“. Prišao sam mu polako, iskreno, pomalo uplašen novonastalom situacijom. Tu gde se sagnuo da veže pertle bio je tepih. „Pomozi mi da podignem tepih“ izgovorio je kao da se bavi poslom istražitelja celog svog veka i kao da je našao trag, kao da je matirao protivnika u predugoj partiji šaha. Svetlo lampe osvetljavalo je maleno udubljenje u podu i ogroman katanac ulubljen tako, zaglavljen, da, kada se prekrije tepihom, nema šanse da bude primećen. „Šta ćemo sad?“ drhtao sam, ni ne trudeći se da sakrijem strah od onoga što smo mislili da smo pronašli. Iz tog straha izvukao sam pajser iz torbe za trening koju smo poneli i počeo, kao sumanut, da udaram po katancu dok nisam odvalio bravu. Izvukao sam je, bacio na stranu i samo smo ćutali. Strah od nepoznatog razvukao je to ćutanje u beskonačnost, činilo mi se. „Hajde da otvorimo ovo, šta čekaš?“ od umora krvavim očima gledao me je Ž. i sam u znoju.
Podigli smo mala vrata oblika kvadrata ugrađena u parket i užasan, odvratan, demonski smrad nas je zapuhnuo u lica tako da smo se odmakli nekoliko metara. Ispovraćali smo se, obojica, po podu od mučnine. Vrata su stajala otvorena preko poluurolanog tepiha, a unutra je zjapio crni ambis iz kog je kuljao smrad kakav nikada u životu nisam ni mislio da ću osetiti. Nisam više brinuo ni o čemu, otrčao sam do ulaznih vrata i širom ih otvorio. Opet, kao deca, prestravljeni i iscrpljeni povraćanjem stajali smo i disali sitno i isprekidano. Osećao sam, i sada kada se setim toga isto je, da ne mogu da nastavim to što sam započeo. Parališiću strah. Ž. se, pre nego li ja, sabrao te je uperio svetlo lampe u provaliju u podu. „Pomozi mi, tu su, izgleda, nekakve lotre. Hajde da vidimo šta je taj bolesnik držao u ovom podrumu.“ odlučan je bio, na moje iznenađenje.
Dakle, ta prostorija, taj minijaturni pakao, jer pakao mora biti nalik tome, bio je četiri metra širine i četiri metra dužine, a bio je visok dva metra, optrilike. Tlo je bilo pokriveno raznoraznim smećem; tu su bile dogorele sveće, plastične i papirne kese nagrižene vlagom, prazne konzerve i tegle od sardine i krastavaca, potrošene maramice i smrežurani kondomi, prazne pivske flaše, opušci kao i prazne kutije cigareta koje više nisu u prodaji, stare novine, zarđali šrafcigeri, jedna izbledela roze dečija noša, slomljene naočare za vid, novac iz bivše Jugoslavije, suvi ostaci fekalija, sasušene i istrulele biljke u napuklim saksijama, kutije šibica posvuda, stari stoni satovi, prjav donji veš natruo i buđav – stopljen sa ostalom masom smeća, stari radio, kore od banane, krastavaca i pilotine od krompira, izgrižene jabuke, nagrižene kriške hleba; činilo mi se da se u tom podrumčetu nalazi tona smeća. Ž. se unesvestio, odmah pošto je doskočio u to đubre, a ja sam jedva ostao da stojim na nogama kada sam osvetlio lampom zid ispred sebe.
Na dve drvene stolice, iste kakve su bile u kuhinji Marinkovićeve kuće, postavljena da sede nalazila su se dva leša, dva leša koji se nisu raspali do kraja. Po onome što je od njih ostalo videlo se da su u pitanju muškarac i žena, čeljusti su im otpale i trulile ispred njih, meso im se rastakalo sa lica, udova i trbuha, bili su goli, stegnuti i ukočeni. Oboje su na lobanjama imali šerpe. Kosti ruku i nogu su im bile vezane nekim prljavim krpama za te natrule stolice. Iz njihovih tela gamizale su bubašvabe i migoljili se crvi i kao talas se širili svuda. Ispod njihovih stolica bile su gomile sasušenog izmeta, a iznad njihovih glava, tačno iznad, ćiriličnim slovima pisalo je „SVET JE DEPONIJA LJUDI“. Prepoznao sam da je to ispisano izmetom. Desni zid je bio prazan, a na njemu je, između ostalih govnjivih škrabotina i nihilističkih poruka stajao natpis „LJUDSKI ŽIVOT JE KESA GOVANA“. U dnu, kraj samih stepenica, na gomili đubreta ležao je sklupčan skelet psa, pretpostavio sam. Skamenjen i uplašen prodrmao sam Ž. misleći da je doživeo srčani udar ili šlog. Kada se pridigao počeo je da vrišti, da bi, odmah zatim napipao svoju lampu u smeću i osvetlio levi zid; iznad pisaćeg stola, među svim tim natpisima najveći je bio „SMRAD SMRTI JE SVUDA“. Nismo mogli da izdržimo više – izjurili smo preko tih lestvi napolje, u dnevnu sobu. „Eto, rešio si slučaj. Zovi muriju.“ Rekao je Ž. pridržavajući se za naslon fotelja, bljuckajući pomalo. Kada sam ga ugledao pri svetlosti svitanja shvatio sam da je potpuno osedeo. Zatim sam pogledao na sat. Bilo je pet i dvadeset sedam. Pozvao sam inspektora, bez obzira na sve posledice koje su me, eventualno, mogle čekati. On se, isprva nije javio pa sam ga pozvao ponovo, pošto sam izašao ispred kuće da popušim cigaretu. „Halo?“ zamuckivao je sa druge strane memljiv glas. „Našao sam ga! Našao sam Ljubivoja. Šalji patrolu i forenzičare“.
Posle nekih pola sata stigla su kola hitne pomoći, specijalna policija i jedan automobil u kom se dovezao inspektor, nerasanjen i nervozan. Svi prisutni su bili zgorženi prizorima privatnog pakla koje smo Ž. i ja, te noći, pronašli.
Tela su odneta na obdukciju, a inspektor mi je obećao da će mi progledati kroz prste za krivično delo koje sam učinio uz jedan specifičan uslov. Dopustio sam mu da pripiše svu slavu svom imenu, neka bude da je on rešio slučaj i pronašao čoveka i, očigledno, njegovu ženu, posle dvadeset i nešto godina; neka pokupi sve zasluge. A ja sam dobio priliku da popunim rubriku najbizarnijih slučajeva iz crne hronike, naslovivši ovu bolesnu priču šaljivim imenom „Đubrislav Smrdić“ kako bih, kod svojih čitalaca, ublažio morbidnost čitavog slučaja.
* * *
Ova je priča pristigla u redakciju jednog balkanskog književnog lista, u ured u Sarajevu, na konkurs na temu „Kratka priča strave i žasa“. Priča je bila u koverti, s lozinkom Đ. S. Kada se natjecaj završio ona je nagrađena kao najbolja.
Dvije sedmice kasnije, iz Novog Sada, doznajemo da je priča skroz ista kao i ono što se zbilja i dogodilo u tom srbijanskom gradu. Naime, tamošnja policija je otkrila takav jedan bizaran slučaj ubojstva. Svi podaci poklapaju se sa podacima iz ove priče. Tijela odnijeta na obdukcionu analizu su tijela dvoje mladih ljudi (muškarca i žene), čiji se identiteti nisu mogli pronaći, iako se za njima danima traga. Oni su mučeni i zatočeni u suterenu u kući Ljubivoja Marinkovića (dakle, on nije izmaštani književni lik), negdje između ožujka i travnja 1996. godine. Međutim, pored svega što je policija otkrila i dalje se ne zna gdje bi mogao biti taj čovjek niti je li živ. Zna se samo da je glavni osumnjičeni za ovaj zločin, uz svoju ljubavnicu. Za njim je raspisana međunarodna potjernica i podignuta optužnica za svirepo ubojstvo i zločine protiv čovječnosti.
Kada je srbijanska služba bezbjednosti kontaktirala književno glasilo u Sarajevu ovi im nisu mogli dati nikakve dopunske informacije u vezi sa pričom koja je pobjedila na konkursu jer je poslata anonimno, vjerovatno ubačena u neko poštansko sanduče, u bilo kom mjestu u našoj državi.
Sabahudin Mujkić, Dnevni Avaz, 22. XI 2018. godine, Vijesti iz regiona
 |
| Dieter Appelt, Autoportrait, 1978 |