FRANSOA VIJON: IZ ZAVEŠTANJA (izbor i prevod: Kolja Mićević)
Fransoa Vijon (François Villon, 1431-
146?), francuski srednjovekovni pesnik,
poznat kao autor, pored ostalog, jednog
Zaveštanja, ispovednog dela u stihu, u
kome vrlo iskreno govori o svome životu
– ali i o životu svojih savremenika –
mladalačkim nadanjima, gresima i pretrpljenim patnjama; već u prvoj oktavi
pominje svirepog vladiku Tiboa
d’Osinjija koji ga je celo jedno leto
držao, i mučio raznim mukama, u
privatnom zatvoru u Menu iz kojeg ga je
izbavio francuski kralj prolazeći kroz taj
grad, kako se saznaje u oktavi XI. Više
puta osuđivan, jednom i na smrt, Vijon
je na kraju proteran iz Pariza i od
novembra 1463. gubi mu se trag.
Njegovo pesničko delo, neveliko u
formalnom smislu ali fascinantno po
žestokoj neposrednosti i majstorstvu
kojim je izvedeno, sačuvano je u celosti,
i još uvek predstavlja uzbudljivo štivo i
za čitanje i za tumačenje.
Ova pregršt uvodnih strofa najavljuje
jednu od karakterističnih Vijonovih
balada čiji se svaki stih završava pasjim
slovom – lettera canina, R – jedinim
zajedničkim suglasnikom u kome se – da
li slučajno? – pesnikovo ime ukršta s
imenom neke neidentifikovane Marte:
fRançois-maRthe! Dajem te stihove u
svome prevodu koji će čitaocima
Naslijeđa, nadam se, bar nagovestiti o
kakvom pesniku je reč.
Kolja MIĆEVIĆ
FRANSOA VIJON: IZ ZAVEŠTANJA
Izbor i prevod: Kolja MIĆEVIĆ
I
Trideset leta dobih u dar
i čemere već ispih znatne
ni posve lud ni posve mudar
mada iskusih mnoge patnje
kojim je znao da me mlatne
vladika Tibo d’Osinji...
Nek blagosilja svet iz pratnje,
ja neću u taj roj osinji.
XI
Napisah to šezdeset prve
kad veliki kralj stvori menu
i zatvora gde trpeh crve
on spasi me u gradu Menu.
Stog u srcu tu uspomenu
nosiću večno kajnog čela
dok ne sretnem i smrti senu:
treba se sećat dobrih dela.
XV
Jer kao što nam dični Roman
o Ruži veli bez tajnosti
a to je savet vrlo poman
da mladom srcu u mladosti
kad staro bude u starosti
treba prostit, vaj! tačno veli.
Stog svako ko mi sad pakosti
smrt prevremenu meni želi.
XXII
Ja sada žalim svoju mladost
kada uživah i znah smeške
sve do trenutka kada starost
stiže da njene kazni greške.
Ne ode moja mladost peške
nit konjem: tako bi zar vešta?
Da šmugne ne bi duše teške
nit mi na kraju šta zavešta.
XXIII
Otišla ona, a ja ostah
jadnoga zdravlja i saznanja
crnji od duda skršen ò strah
a kesa moja sve je tanja.
Sad vlastiti me svet proganja
osuđujuć me (nije gluma)
I zbog ovakvog moga stanja
prirodnu dužnost smeće s uma.
XXIV
Ne strahujem da pare stroših
na zadovoljstva i veselja
nit prodah šta ràd strasti loših
da trpim prekor prijateljā
što koštah ih zbog svojih želja.
Znajte da na laž ja se gnevim
odbraniću se od zla velja
ne traži oprost ko je nevin.
XXV
Tačno je da me želja zgreva
i da bih žarku ljubav hteo
al’ tužna srca praznih creva
i dok mi stomak krči ceo
ja ljubav nigde nisam sreo.
Neka taj što se mesa skresa
tu pronađe svoj bolji deo!
Kad gori kesa nema plesa.
XXVI
Ah Bože da sam nauk svlad’o
dok trajala je mladost huda
da sam se kao pošten vlad’o
sad imao bih dom i škudā.
Al’ šta? Od Škole bežah svuda
kao nevaljal đak što čini.
Dok pišem ova slova huda
srce mi grca u gorčini.
XXIX
Gde ljubavnici sad su dični
što sledih nekad srca vrela
pesmi skloni i zboru vični
ljupki sa reči i sa dela!
Mnogi su mrtvi krutih tela
daleko sad su sene njine
nek počinu kraj rajskog vrela
a o svem drugom Bog nek brine.
XXXIX
Ja znam da bedne i bogate
svete i klete mudre slepe
zle dobre spore i nogate
sitne i silne ružne lepe
dame što za svoj izgled strepe
imućne ili bez imetka
blagosti pune il’ svirepe
smrt grabi sve bez izuzetka.
LXV
Da ona koju služih nekad
čestita srca i pun vere
koja mi zada jad i nenad
i patnju koja još me ždere
da odmah volju i namere
iskaza meni (al’, vaj, nije!)
ja izbeg’o bih sve čemere
i mreže njene najtajnije.
LXVI
Kada sam bio uz nju zboreć
ona je htela da me sluša
al’ ne hte pristat niti poreć:
dala je valjda da me kuša
da budem uz nju da mi duša
iskaže svoje nade žarke
jer ona htede da me sluša
tek da tim uveća varke.
LXVII
Lepo je znala mene varnut
menjajuć izgled svake stvari:
obično brašno - skupi barut
predivni šešir - avan stari
opiljci - kalaj što se žari
dva loša keca - dar najveći
(Prevarant svakog nasamari
i najzad proda rog u vreći).
LXIX
Tako me Ljubav bedno slaga
i dovede me pred dver ovu:
neka ga resi laž il’ snaga,
nek ima dušu sasvim novu
svak dade gaće njoj i lovu
ako ovako bude tlačen
kao što bejah ja kog zovu
ljubavnik prezren i odbačen.
LXX
Odbacujem Ljubav i mrzim
i napadam do zadnjeg daha
Smrt s njom mi preti krajem brzim
i za nju tek sam šaka praha:
zamuknu moja svirka plaha
napuštam družbu ljubavnikā
a ako dosad s njima jahah
sad znam da neću više nikad.
LXXI
Bacih perjanicu i odustah
nek trči taj kog krepi nada
jer ja ću utišat svoj uzdah
tek udes sledeć svoj od sada.
A stane l’ neko da napada
da Ljubav sudim mnogo strože
ove mu reči sva naknada:
„Ko umire sve reći može.”
Faličan skup je tvoj premili zbor
Ruši me tvoja neiskrena čar
Amore tvrđi neg čelični čvor
Nazivam te sluted sreće kvar
Crna lepota smrt srcu na dar
Opsena hola što kosi u šir
I oči čiji ne da kobni zār
Siromah ovaj da nađe svoj mir.
Možda mi drugi može pomoć stvor
Al’ ja kod tebe uložih sav mar
Ràd svoga spasa uvek bejah spor
Tapkam na mestu k’o prezrena stvar.
Hej daj poskoči razdrmaj se bar
Eh nisam pliv’o a uze me vir!
O da li Milost želi pomoć zàr
Siromah ovaj da nađe svoj mir.
Jednom ćeš biti kao spaljen bor
kao cvet kome sav uvenu šar
smejadu se al’ uzalud sav zōr
jer zubi biće crni kao gar:
star bled i ružan mi bićemo par!
Napij se zato zadovolji hir
i patnje ove ne razjaruj jar
siromah ovaj da nađe svoj mir.
Kneže, kom ljubav jedini je ćar
ja ne bih s tobom išao na pir
jer Boga mora molit i sam car
siromah ovaj da nađe svoj mir.
Objavljeno u: Naslijeđa, Broj 7, Tuzla, septembar/rujan 2015, str. 9-11.