Poezija lišena egzistencijalnih elemenata, ili momenata u misaonim oblicima, sentencama ne ispunjava pitanje svrhe pisanja, a svrha pisanja je saopštavanje saznanja, iskustvenost samospoznaje i spoznaje sveta(empirijskog i metafizičkog) Ma koliko njihovi prostori dodirivali beskraj i zauvek bili nedogled, pisanje u užem i širem smislu mora nositi sa sobom egzistencijalizam kao okosnicu, ono mora biti polazna tačka kretanja pesme. Iako se poezija može kretati tražeći svrhu, ili da se istom kreće, njeni počeci su stalni – ona je kontinuitet koji uvek iznova počinje.
Kao izdvojen pojam poezija ima potrebu da izjednači prostore unutrašnjeg sveta sa prostorima spoljašnjeg kao takva ona doseže Sopstvo, njeno vlastito Sopstvo koje je neraskidivo, jer se njen doseg ne može srušiti, može se dalje množiti menjajući oblike ali ne i sušt, ovde vidimo da se poezija na neki način ponaša kao materija premda se može kazati da je ona ravnoteža materije i duha.
Poezija ne može predstavljati samo stvoren objekat pesnika, poezija stvara sama po sebi, preciznije: poezija je stvaralac. Njeno stvaralaštvo počinje onog trenutka kad pesnik prestane, jer prostore u vakumu vremena ne može probiti subjektivnost pesnika već objektivnost poezije. Neminovno je da pesnik stvara iz subjektivne percepcije bića i sveta, stoga se sa pravom nameće pitanje kako poezija može biti objektivna.
Subjektivnost je satkana od ontoloških (sveopštih) kategorija, od esencija koje su sadržaj svakog bića, svake ličnosti. Ontološke kategorije u biću su u neprekidnom kretanju, sukobu, u htenju, mogu se definisati kao neprekidni tok i na uštrb takvog stanja bića, poezija dobija objektivnost – ona biva egzistencijalna smrzotina, zaleđena vatra preneta na hartiju čije će čestice, iskre, stvarati egzistencijalni hram, ka izvor saznajnog i svrsishodnog. Dakle: Poezija doseže Sopstvo, objektivno stanje zahvaljujući prividno zaustavljenom kretanju od strane subjektivnog u biću, i zato poezija ima mogućnost daljeg stvaralaštva znatno dubljeg i istinitijeg, slobodnijeg, jer je lišena kretanja unutar nje same, u njoj su ontološke kategorije okamenjene i predstavljaju polaznu tačku stvaralaštva poezije.
Ako se složimo sa tim da je ona, gore pomenuta (egzistencijalna smrzotina), možemo reći da poezija stvara nove oblike smisla, puteva, trancedentih saznanja. Poezija izričito i jeste trancedentno saznanje, sa gledišta subjektivnog pesničkog, ali i transcedentni put – „prečica” do metafizičkih prostora, kao izdvojen pojam, što pokriva njemu stvaralačku sposobnost, u najužem smislu moć poezije je da: bude stvorena i da izdvojena stvara kako puteve do cilja tako i same ciljeve. Ona je paradoksalni sklad, njene mogućnosti su izvan granica bivstvovanja na zemlji. Usud je reći: ona je i egzistencija i esencija, jer ona prethodi sama sebi i sama po sebi postoji.
Kao izdvojen pojam poezija ima potrebu da izjednači prostore unutrašnjeg sveta sa prostorima spoljašnjeg kao takva ona doseže Sopstvo, njeno vlastito Sopstvo koje je neraskidivo, jer se njen doseg ne može srušiti, može se dalje množiti menjajući oblike ali ne i sušt, ovde vidimo da se poezija na neki način ponaša kao materija premda se može kazati da je ona ravnoteža materije i duha.
Poezija ne može predstavljati samo stvoren objekat pesnika, poezija stvara sama po sebi, preciznije: poezija je stvaralac. Njeno stvaralaštvo počinje onog trenutka kad pesnik prestane, jer prostore u vakumu vremena ne može probiti subjektivnost pesnika već objektivnost poezije. Neminovno je da pesnik stvara iz subjektivne percepcije bića i sveta, stoga se sa pravom nameće pitanje kako poezija može biti objektivna.
Subjektivnost je satkana od ontoloških (sveopštih) kategorija, od esencija koje su sadržaj svakog bića, svake ličnosti. Ontološke kategorije u biću su u neprekidnom kretanju, sukobu, u htenju, mogu se definisati kao neprekidni tok i na uštrb takvog stanja bića, poezija dobija objektivnost – ona biva egzistencijalna smrzotina, zaleđena vatra preneta na hartiju čije će čestice, iskre, stvarati egzistencijalni hram, ka izvor saznajnog i svrsishodnog. Dakle: Poezija doseže Sopstvo, objektivno stanje zahvaljujući prividno zaustavljenom kretanju od strane subjektivnog u biću, i zato poezija ima mogućnost daljeg stvaralaštva znatno dubljeg i istinitijeg, slobodnijeg, jer je lišena kretanja unutar nje same, u njoj su ontološke kategorije okamenjene i predstavljaju polaznu tačku stvaralaštva poezije.
Ako se složimo sa tim da je ona, gore pomenuta (egzistencijalna smrzotina), možemo reći da poezija stvara nove oblike smisla, puteva, trancedentih saznanja. Poezija izričito i jeste trancedentno saznanje, sa gledišta subjektivnog pesničkog, ali i transcedentni put – „prečica” do metafizičkih prostora, kao izdvojen pojam, što pokriva njemu stvaralačku sposobnost, u najužem smislu moć poezije je da: bude stvorena i da izdvojena stvara kako puteve do cilja tako i same ciljeve. Ona je paradoksalni sklad, njene mogućnosti su izvan granica bivstvovanja na zemlji. Usud je reći: ona je i egzistencija i esencija, jer ona prethodi sama sebi i sama po sebi postoji.