Ne treba ići daleko, pa da se nađu primeri koji će potkrepiti ovo tvrdenje. Dovoljno je samo setiti se onih poznatih stihova što se nalaze u zaglavlju našeg rada: »A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.« Na prvi pogled, učiniće nam se da ovi stihovi imaju samo jednu dimenziju, da ovaj kratlci odlomak iz Stražilova predstavlja samo adekvatan izraz izvesne melodije, melodije koja prijatno uzbuđuje naš sluh, i ništa više. Ali vraćajući se ponovo navedenom odlomku i pažljivo ispitujući doživljaj koji on izaziva, uvidećemo ubrzo da je struktura pomenutog doživljaja isuviše složena, da bi se mogla objašnjavati delovanjem nekog isključivo jednodimenzionalno strukturiranog stiha. Jer, nije samo melodičnost ono što osećamo suočavajući se sa ovim stihovima Miloša Crnjanskog. Čitajući te stihove tonemo i u izvesno posebno stanje duha koje ima, pored ostalog, i određenu emocionalnu boju. Tu boju nije nimalo lako definisati; ona bi se možda najbolje i najpribližnij e dak-i dcfinisati onim što se u običnom, svakodnevnom životu zove seta. Neko neuobičajeno, setno stanje duha izazivaju u nama stihovi o toj ruci što se uzdiže nad providnim brdima i rekom.
Poreklo ovog setnog stanja duha očigledno treba tražiti u nekim osobenostima strukture njegovog pesničkog uzročnika. Stihovi Crnjanskog su tako organizovani da u čitaocu pobuđuju raspoloženje sasvim određene boje. To, međutim, već predstavlja podatak koji baca novu svetlost na pretpostavlcu da je melodijski efekat kao takav osnovno i jedino obeležje tih stihova. Pokazuje se, naime, da njihov cilj nije postizanje nekog melodijskog efekta uopšte, nego samo onog efekta koji kod čitaoca izaziva određeno raspoloženje. Ali to nije sve. Doživljaj koji imarno prilikom čitanja stihova Crnjanskog ne iscrpljuje se svojom melodijskom i emotivnom komponentom. U njemu je prisutna još jedna dimenzija, koju ćemo nazvati filozofskom.
Filozofsku dimenziju je još daleko teže odrediti nego prve dve. Ona samo približno i samo donekle odgovara jednoj od onih duhovnih situacija u kojima se kritički distanciramo od svega postojećeg, jednoj od onih situacija duha u kojima izričemo negativnu ocenu svemu što nas okružuje. Pod uticajem stihova Crnjanskog u čitaocu se rada i nešto što bi se najpribližnije dalp označiti kao negativan sud vrednostj. Valja, međutim, imati u vidu da ovaj sud vrednosti spada među najuniverzalnije sudove te vrste. čitajući stihove Crnjanskog osećamo kritičku distanciranost koja nije vezana za neki partikularni objekat. Nije to distanca onog tipa kakvu doživljavamo prema nekom realnom biću, ili predmetu, a nije ni distanca analogna onoj koju socijalni reformatori u životu imaju u odnosu na izvesnu društvenu instituciju. Reč je zapravo o doživljaju nekog sveopšteg kritičkog odvajanja, koji podseća na doživljnj šlo se javlja u onim retkim trcnucima kad nam se čini da ni šta nema smisla.
Prisustvo takve jedne dimenzije u našem doživljaju navedenog odlomka poeme Crnjanskog bilo bi apsolutno nerazumljivo kada u strukturi ovog odlomka ne bi postojao i nekakav »objektivni« ekvivalent te dimenzije, tj. odgovarajuća organizacija stiha. Taj ekvivalent, razume se, postoji. On se ne može tražiti u nekim melodijskim osobenostima stihova Crnjanskog. Tim osobenostima moguće je tumačiti emotivnu stranu čitaočeve impresije, mada i nju, videćemo, samo delimično. Međutim, onaj onako univerzalni sud vrednosti o kojem je bilo govora, ne da se objasniti isključivo ritmičkim odlikama pesničke celine. Objektivni ekvivalent pomenutog suda vrednosti leži negde u jezičkom sloju pesničke strukture. U ovom sloju odmah pada u oči jedan iskaz koji bi možda mogao, uzet izolovan, da donekle precizno definiše sud vrednosti koji donosimo pod uticajem stihova Crnjanskog. Mogli bismo 'kazati da iskaz »sve je prah« predstavlja objektivni ekvivalent tog suda.
Međutim, ovaj iskaz je uokviren takvim jezičkim oblicima koji ne odgovaraju smislu proznog načina izražavanja. Ako bismo te oblike preveli na jezik proze dobili bismo nešto što nije daleko od besmislice. Bez obzira na to, ostaje neosporno da se upravo specifičnom jeziokom strukturom odlomka iz Strazilova postiže nešto slično onome što u nama pobuđuje jedan univerzalni vrednosni sud. štaviše, upoređujući emocionalni i intelektualni efekat stihova Crajanskog sa analognim efektom odgovarajučeg proznog suda vrednosti, lako ćemo uvideti da je ovaj prvi znatno bogatiji i složeniji. Iskaz »sve je prah«, uzet izolovano i nezavisno od svoje pesničke celine, u stanju je da samo delimično, oskudno i šturo prenese onaj komplikovani amalgam različitih doživljaja koji u čoveku izaziva suočavanje sa besmislenošću postojanja. Dovoljno je, međutim, da lagano u sebi pročitamo: »A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom«, pa da osetimo ,kako se u nama iznenada budi, u svem svom emotivnom i intelektualnom bogatstvu, pravi, izvorni doživljaj bezvrednosti svega postojećeg. Razlika između tog doživljaja i onog koji izaziva prozni ekvivalent stihova Crnjanskog odgovara razlici između nečeg autentičnog i nečeg neautentičnog. To je razlika slična onoj koju osećamo kad u stvarnom životu slušamo nekog ko o prolaznosti i smrtnosti čovekovoj govori na osnovu duboko proživljenog iskustva i nekog ko to čini prigodno, u okviru kakve mondenske konverzacije. To ne znači da izražajnu moć stihova Crnjanskog treba tražiti negde na nivou konkretnih, neposrednih iskustava. Impresija ništavnosti i bezvrednosti svega postojećeg, izazvana stihovima o ruci koja sve pretvara u prah, nije identična sa analognom impresijom što neposredno proizlazi iz kakve tragične situacije u stvarnom, praktičnom životu. U ovom poslednjem slučaju, intenzitet i dramatika doživljavanja svakako su kvantitativno i kvalitativno drukčiji, ali često na štetu intelektualne, teorijske vrednosti samog tog doživljavanja kao takvog. S jedne strane, prilikom neposrednog suočavanja sa kakvom tragičnonn situacijom isuviše smo obuzeti izvesnim elementarnim psihičkim mehanizmima da bi to pogodovalo jednoj tako složenoj i delikatnoj operaciji duha kao što je univerzalni sud vrednosti. S druge strane, kada kasnije, evocirajući tu, određenu tragičnu situaciju na temelju pomenute evokacije zidamo kakvu vrednosnu konstrukciju, moć elementarnih psihičkih mehanizama još uvek je tako velika da nas na različite načine ometa u tom poslu.
Esej o Crnjanskom u celini možete pročitati na sledećem LINKU.