2. Teatar ideja je pre svega neka vrsta prosvetljenja. Antoan Vitez je obično govorio kako je zadatak pozorišta da razjasni našu sitauciju i da nam pomogne da se orijentišemo u istoriji i u životu. On je pisao da teatar može učiniti zamršenost života čitljivom. Teatar je umetnost idealnog pojednostavljivanja putem tipskog prodora. Ova jednostavnost po sebi je jedan raskrivajući rez u iluminaciji životnih spletova. Teatar je jedan eksperiment, istovremeno tekstualni i materijalni, u simplifikaciji. On razdvaja što je pomešanao i zbrkano i ovo razdvajanje vodi do specifične teatarske istine. Naravno ne bismo trebali da pomislimo da je ovo pojednostavljivanje po sebi jednostavan zadatak. U matematici je simplifikacija problema ili demonstracije često izraz koncentrisane intelektualne veštine. Slično i u teatru, odvajanje i pojednostavljivanje nerazmrsivih životnih čvorova zahteva raznolika i neobična umetnička sredstva. Tetarska ideja kao javno prosvetljnje istorije i života rađa se jedino na vrhuncima pozorišne umetnosti.
3. Nerazmrsivost života suštinski znači dve stvari: želju koja kruži i kreće se između polnosti i figura (bilo egzaltiranih ili usmrćenih) društvene i politčke moći. To je osnova na kojoj su egzistirale i još uvek egzistiraju tragedija i komedija. Tragedija je igra Velike Moći i zabludele želje. Komedja je igra malih moći i falusnog kruženja želje. Ukratko, tragedija misli iskušenje želje naspram države. Komedija, nasuprot tome, misli partijalna iskušenja, iskušenja nižeg stepena. Svaki žanr leži u posredujućoj poziciju između ova dva ili se bavi porodicom u njenom odnosu naspram države i društva (Strindberg, Ibzen, Pirandelo...) ili državom u odnosu na porodicu ili par (Klodel...). Kad podvučemo crtu, teatar misli u prostoru otvorenom između života i smrti, čvoru koji povezuje želju i politiku. Ona misli taj čvor u formi događaja, to jest u obliku intrige ili katastrofe.
4. U prozi i poeziji teatarska ideja je nekompletna. To je zato jer u toj formi još uvek ostaje u nekoj vrsti večnosti. Ali toliko koliko ostaje u formi večnosti teatarska ideja nije još po sebi teatarska ideja. Teatarska ideja se pojavljuje samo u kratkom isečku vremena njenog izvođenja, njene reprezentacije. Pozorišna umetnost je nesumnjivo jedina umetnost koja mora, da bi dovršila vlastitu neprolaznost, da posegne za sredstvima prolaznosti. Teatar se kreće od večnosti ka vremenitosti a ne obrnuto. Važno je dakle razumeti da teatarska reprezentacija koja upravlja komponentama teatra (toliko daleko koliko je moguće sve od njihove ekstremne heterogenosti) nije jedna vrsta interpretacija kako se obično veruje. Teatarski čin je pojedinačna usklađivanje teatarske ideje. Svako izvođenje ili reprezentacija je moguće ispunjenje te ideje. Tela, glasovi, svetla... svi ovi elementi služe da ispune ideju. Prolazni element teatra nije lociran direktno u prolaznom karakteru pozorišnog izvođenja, u činjenici što predstava počinje, završava se i ultimativno iza sebe ne ostavlja ništa. Zapravo na to treba gledati na sledeći način: teatar je jedna neprolazna i nekompletna ideja instalirana u prolazni poredak vlastitog ispunjavanja.
5. Usud vremenitosti snažan je element zbivanja teatra. Teatar je uvek dopunjavanje neke večne ideje sredstvima koja proističu iz pojedinačne i neponovljive prilike. Pozorišna produkcija ili mizanscen su često rezultat slučaja Ovo je tako bez obzira da li neka pojedinačna prilika efektivno dopunjava ideju ili je umesto toga maskira. Umetnost teatra leži u izboru, tako pronicljivom i slepom istovremeno (razmotrimo metode rada najboljih roditelja), između s jedne strane, slučajom vođene scenske konfiguracije koja dopunjava (večnu) ideju sredstvima koja su trenutno pri ruci, i sa druge strane, često veoma zavodljive konfigurcije koja uprkos tome ostaje ideji spoljna i još više pogoršava njenu nekompletnost. Istina je sadržana u sledećem aksiomu: teatarska reprezentacija nikad neće staviti van snage pojedinačnu neponovljivu priliku.
6. Publika mora biti ubrojana u tu pojedinačnu priliku. Publika je deo koji završno kompletira ideju. Ko može ignorisati činjenicu da u zavisnosti pred kojom publikom se predstava igra, teatarski čin proizvodi ili ne, teatar-ideja - saglasan je ili nije saglasan Ideji. Ali ako je publika deo te jedinstvene prilike tada rad u pozorištu mora po sebi biti proizvod slučaja. Mi se ovde protivimo bilo kojoj koncepciji koja javnost vidi kao zajednicu, supstancu ili bilo koji konzistenat skup. Publika zapravo predstavlja humanitet u njegovoj krajnjoj inkonzistentnosti i njegovoj beskonačnoj raznovrsnosti. Visoki stepen jedinstvenosti (socijalne, nacionalne, građanske....) ne koristi mnogo dopunjavanju ideje, manje je podržava u njenoj beskonačnosti i univerzalnosti. Samo generička javnost, publika jedinstvene prilike je vredna da podrži ostvarenje teatarske ideje.
7. Kritika je odgovorna za to što obično previđamo jedinstvenu ulogu javnosti u teatru. Njen zadatak je da vodi teatarsku ideju, kakvu zatekne bolju ili goru, ka iščezavanju i bezličnosti. Kritičari pozivaju ljude da pronađu vlastiti put u kompletiranju ideje. Drugim rečima to znači da ova ideja od danas do sutra dobija priliku da bude iskustveno nadopunjena a da ne zaslužuje da bude slavljena kao slučajni dar publike. Time, kritičari takođe, rade u korist polimorfne prezentacije teatarske ideje. Omogućavajući jedan prelaz od "premijere" do druge "premijere", do drugog "prvog" tumačenja koje sledi. Očito je ako je kritika izražena suviše restriktivnim, komunalnim ili društvenim znakovima (zato što su novine, recimo desničarske ili levičarske ili zato što je kritika upućena izvesnoj "kulturalnoj"grupi itd) tada nešto radi protiv generičkog bića publike. Stoga možemo računati na raznoliko mnoštvo publike i kritike. Ono protiv čega kritika mora da se bori nije njena vlastita partikularnost koja je zapravo potrebna, već pre protiv pomodne svesti, "prepisivanja", ugodnog čavrljanja i navike "stavljanja na pobedničku stranu"kao i tendencije da se složi sa suviše populističkim ukusom publike. Uzimajući ovo u obzir mi možemo prepoznati da je dobra kritika - koja je u službi publike shvaćene kao figure slučaja, zapravo jedna kapriciozna i nepredvidljiva kritika. Bez obzira na sve akutne patnje koje njihovo pisanje može proizvesti. Mi ne treba da se pitamo da li je kritičar u pravu već pre da li je naučio da predstavi slučajni karakter teatarske javnosti. Ako se izdignemo iznad iskušenja tržišta retko ćemo kad pogrešiti u vezi nastajanja teatarske ideje, bićemo sjajni kritičari. Međutim, beskorisno je tražiti od bilo koje korporacije da upišu o svoj karakter obavezu veličanstvenosti.
8. Ne verujem da su glavno pitanje našeg vremena užasna patnja, fatalizam i zanemarenost. Mi smo zasićeni ovim pojmovima, a pored svega, njihova fragmentacija u teatarskim konceptima je zaista neprestana. Sa svih strana okružuje nas horski saosećajno pozorište. Umesto toga treba da se bavimo afirmacijom hrabrosti i lokalne energije. Da ih se domognemo i da ih zadržimo. Shodno tome, treba manje da se bavimo uslovima moderne tragedije nego moderne komedije. Beket, čiji je teatar potpuno i istinski humorističan, bio je duboko svestan toga. Činjenica da mi ne znamo kako da danas obnovimo Aristofana ili Plauta je mnogo više uznemirujuća nego što ohrabruje da smo jednom uspeli da udahnemo život u Eshilovc tragedije. Naše vreme zahteva invenciju koja će na pozornici spojiti nasilje želje sa ulogama malih lokalnih sila. Invenciju koja će komunicirati, kroz teatar ideja sa svim za šta je ljudsko znanje sposobno. Mi želimo pozorište sposobnosti a ne invaliditeta.
9. Prepreka na putu savremene energije komedije je konsezualno odbijanje svih tipizacija. Konsezualna "demokratija" se užasava svake tipizacije subjektivnih kategorija koje je sačinjavaju. Samo pokušajte sa uzmete recimo papu, doktora miljenika medija, glavešinu neke važne humanitarne ustanove ili predsednicu sindikata medicinskih sestara i narugate im se na sceni žestoko ih ismevajući i videćete šta će se dogoditi. Takvim gestom mi kršimo daleko više tabua nego što su to činili antički Grci. Nužno je malo po malo rušiti jedan po jedan tabu. Dužnost teatra je da na sceni komponuje nekoliko živih situacija artikulisanih na bazi nekih suštinskih tipova. Da naše vreme ponudi ekvivalent odnosa robova i građanina u antičkoj komediji - izopšteni i nevidljivi ljudi koji iznenada zahvaljujući efektima teatarske ideje, otelovljuju na pozornici mudrost i snagu, želju i gospodarenje.
10. U svakoj eposi generalnu teškoću predstavlja opsednutost teatra njegovim odnosom prema državi. Pozorište se uvek odnosi prema državi. Koja je moderna forma te zavisnosti? Ovo pitanje zahteva delikatan odgovor. Mi moramo sebe izdvojiti iz polemičkih pozicija koje teatar guraju u sektor uobičajeno plaćenih profesija, gunđavi sektor javnog mnjenja, kulturalni civilni servis. Ali takođe se moramo odvojiti od bavljenja sa jednostavnom predstavom da moćni princ postavlja lobi kurtizana u teatar kao servilne sledbenike njegovih političkih fluktuacija. Da bismo ovo učinili potrebno je imati opštu ideju. Mnogo češće nego što se misli ova ideja čini da se odelimo i postanemo ambivalneti naspram države.
Preveo Mirko Sebić,