Estetski fenomen se, po Hartmanu, može istraživati s dveju osnovnih tačaka gledišta, s gledišta estetskog akta i gledišta estetskog predmeta. Pošto se estetski akt javlja kao receptivan (posmatrački) i kao produktivan (stvaralački), i pošto se estetski predmet u analizi može razlučiti na strukturu i način postojanja (recimo, realan ili irealan) i na specifične estetske vrednosti — iz toga proističe, po Hartmanu, mogućnost primene četiri različite vrste analize estetskog fenomena. Nijedna od tih mogućnosti rada ne srne se zanemariti, ali sve one nisu podjednako otvorene. Tako su analize stvaralačkog akta i estetskih vrednosti neuporedivo teže i daleko manje izdašne od onih drugih dveju, pa se zato po Hartmanu glavna pažnja mora posvetiti analizi strukture i načina postojanja estetskog predmeta, kao i analizi posmatračkog akta. Ta dva naj izgledni ja pravca rada moraju se po H artmanu nego vati ravnomerno, jer su po prirodi stvari upućeni jedan na drugog i uzajamno se dopunjavaju. Ipak se u prošlosti, daljoj kao i najbližoj, postupalo jednostrano, iz prethodnih odluka koje su — pre analize samog fenomena — davale prednost jednom ili drugom istraživačkom putu, zanemarujući po pravilu onu drugu mogućnost.
No uprkos međusobnoj povezanosti analiza estetskog akta i predmeta, ishodište sveg estetičkog istraživanja treba po Hartmanu potražiti u samom predmetu, zbog toga što je svest prirodno (in intentione recta) upravljena na predmet. Ova polazna tačka Hartmanove estetike stoji u sistematskom skladu s Hartmanovim shvatanjem metodičkog ishodišta same filosofije, jer filosofija započinje s rehabilitovanjem »prirodnog stava« iz kojeg neposredno proističe realizam u teoriji saznanja i u ontologiji.
Da u estetici predmet predstavlja polaznu tačku mišljenja može se razabrati iz same suštine lepog, jer ono što je lepo jest umetničko delo ili prirodna pojava kao predmeti posmatranja, a ne samo posmatranje tog dela ili pojave. Najzad, po Hartmanu, i s gledišta akta predmet čini prirodnu polaznu tačku estetičke analize: neposredno je dat ne akt, već predmetni fenomen, sama stvar.
No, ako polaznu tačku estetike analitički određujemo kao predmet, onda ipak sama analiza ne može biti odrednička za postavljanje sistematske ideje estetike, i Hartman zaista postulira određenu sintetičku misao kao jedino plodnu za svako dalje razvijanje estetike. Na tu sintetičku misao opet ga upućuju iskustva prošlosti koja su negativna s obzirom na stanje stvari ili celokupni estetski fenomen koji, po Hartmanu, neprekidno moramo držati u svesti. Ako je, naime, u celoj istoriji, i u najnovijoj istoriji estetike došlo do neravnomernog razvoja, do jednostranog negovanja analize estetskog akta i do zaostajanja u analizi predmeta, onda iz toga za nas svakako proističe zadatak da naknadimo ono što je propušteno, ali nas to, opet, ne srne okupirati tako da zanemarimo onu drugu stranu koja je dosad imala prednost: »Samo povezivanjem obe vrste analize (tj. analize akta i predmeta — M.D.) možemo se nadati da ćemo se pomeriti s mrtve tačke, na koju su nas dovele jednostranosti prošlosti« (Uvod, naš prevod, Kultura, Beograd, 1968, str. 15).
Hartman uviđa da estetski predmet ne postoji po sebi (an sich), već samo za nas (fiir uns), pa i to samo onda kada prema njemu zauzmemo adekvatan stav (str. 36). Iz toga što je estetski predmet sauslovljen estetskim subjektom ne proističe po Hartmanu nikakav subjektivizam, već samo saznanje o bitnoj uzajamnoj zavisnosti estetskog subjekta i objekta, što implicira gledište estetičkog relacionizma. Pošto to gledište odstupa od Hartmanove realističke ontologije, na kojoj počiva njegov sistem, to znači da Estetika kao sastavni deo Hartmanova sistema sadrži u sebi izvesne nove momente koji mogu predstavljati važne tačke oslonca za reviziju njegovog sistema. Jer za Hartmana je osnovno filosofsko pitanje — pitanje saznanja, dok je osnovni fenomen saznanja (u skladu s »prirodnim stavom«) — »shvatanje nečeg« kao akt koji se zbiva između subjekta i objekta saznanja, kao relacija među njima, pri čemu — i to je odlučno — predmet saznanja postoji po sebi kao transcendentan, dakle izvan saznajne relacije, što važi i za saznajni subjekt, pa čak i za samu saznajnu relaciju. Prema tome, ostajući veran fenomenu, Hartman u svom poslednjem, posthumno objavljenom delu napušta gledište realizma.
Značaj ove promene Hartmanova shvatanja, do koje je došlo u Estetici, treba proceniti ne samo s gledišta jedinstva i izgradnje njegovog sistema već i s gledišta izgradnje same estetike. Jer ako lepota ne postoji po sebi, već samo »za nekog«, i to za nekog ko je u stanju i ko je spreman da je na odgovarajući način primi, onda iz toga, po Hartmanu, proističe sasvim određen zadatak za izgradnju estetike koji je mogućno uspešno rešiti tek u naše doba, to jest posle pojave i razvoja fenomenološke estetike. Pošto se taj zadatak kao sistematski cilj estetike može razumeti iz razvoja estetike u našem stoleću, potrebno je povezati oba gledišta u interpretaciji, i iz istorijskog pogleda na savremeno stanje pokušati da se sa Hartmanom odredi taj još uvek neispunjeni sistematski zadatak sinteze u estetici.
U estetičkom mišljenju krajem prošlog i početkom ovog stoleća, u novokantovskom idealizmu i psihologizmu, Hartman uočava subjektivističko nastrojenje koje se naročito snažno ispoljava u estetici »Einfiihlung«-a. Estetski predmet se tu objašnjava s gledišta akta, a lepota tumači iz ponašanja, delanja i stanja subjekta. Teškoće na koje su psihologisti i subjektivisti naišli otklanjaju se sve složenijim i usiljenijim objašnjenjima, ali ona po Hartmanu ne izvode iz ćorsokaka u koji se tako neminovno zapada. Na taj način je došlo do onog neravnomemog razvoja, o kome je već bilo reči, koji je doveo do jednostranog napretka u analizi estetskog akta i koji je, po Hartmanu, u sistematskom pogledu opravdano istakao ideju o zavisnosti estetskog objekta od opažajnog subjekta, o uslovljenosti lepog određenim stavom ili držanjem subjekta (str. 36).
Najznačajniji napredak u estetici našeg stoleća proističe po Hartmanu iz fenomenologije koja je zahtevala vernost fenomenu i »vraćanje samim stvarima«. Hartman je pod uticajem Huserla promenio svoje prvobitno novokantovsko gledište i Huserlovu fenomenološku filosofiju protumačio u duhu realističke ontologije u skladu s »prirodnim stavom«. Sama Hartmanova estetika se obično smatra fenomenološkom, i to naravno nije pogrešno, mada je Hartman i u estetici, kao i u ćelom svom golemom filosofskom radu išao sopstvenim putevima koji se ne mogu smatrati strogo i čisto fenomenološkim.
Fenomenološka estetika je, po Hartmanu, ne samo s pravom odbacila psihologizam već je »u metodološkom pogledu u sebi sadržala sve uslove daljeg mogućnog napretka«, plodnu ideju sinteze u istraživanju estetskog objekta i subjekta. Ali mada je tako sa idejom fenomenološke estetike stanje stvari na bitan način moglo biti povoljno izmenjeno, ipak je po H artmanu u realizaciji opet došlo do neravnomernog napredovanja, i opet do jednostranog nego van ja analize estetskog akta, u opasnoj blizini psihologije, iz koje se, uostalom, fenomenologija i razvila. Hartman je uveren da fenomenološkoj estetici »ne bi mogao izmaći potpun uspeh« da je bila u stanju da na delu održi svoj sopstveni metodički postulat istovremene intencije prema estetskom subjektu i objektu. Tako je ostalo »neiskorišćeno stanje problema koje je inače bilo sazrelo za rešenje« (v. Uvod, 11. odeljak »Psihološka i fenomenološka estetika«, str. 34. i sled.).
Hartman smatra da upravo razlozi koji su odredili nepovoljan razvoj fenomenološke estetike, koji je potekao iz metodički povoljnih pretpostavki, ukazuju na put i na sredstva kojima danas treba rešiti zadatak sinteze u estetici, zadatak koji dosad nije bio shvaćen ili bar nije bio realizovan. Danas je međutim, po Hartmanu, put otvoren i izgledi povoljni, i od svih filosofskih nauka samo još estetika nije krenula tim putem.
Treba dodati da Hartman dobro zna kako je i u daljoj prošlosti estetike, a ne tek sa fenomenologijom, postojalo živo saznanje o nerazlučivoj povezanosti estetskog akta i predmeta, i to već u Baumgartena i Kanta. Ta misao se, međutim, nije održala ni u Kanta, ni u razvoju idealizma koji je iz Kanta proistekao, zato što se nije pravila ontološka razlika između estetskog predmeta i predmeta saznanja uopšte.
2. Sistematska ideja Hartmanove estetike
Ako je tako formalno istaknut zadatak one estetike koja danas po Hartmanu jedino može zadovoljiti naučno-filosofsku svest, onda time još nije određena Hartmanova sistematska ideja koja za njega ispunjava taj zadatak. Isto tako, ako je ukazano na to da Hartman u svojoj estetici unekoliko odstupa od osnovne ideje svog filosofskog sistema, onda time nije rečeno da on u svom estetičkom istraživanju potpuno napušta svoje vodeće ideje o »strukturi realnog sveta«, kao i o suštini vrednosti, to jest ideje svoje ontologije i aksiologije. Zbog toga je sada potrebno navesti pozitivni ideal njegove estetike i odrediti odnos njegovog estetičkog pojmovnog aparata prema osnovnim kategorijama njegove ontologije i aksiologije.
Polazeći formalno od metodičkog zahteva za korelativnim posmatranjem estetskog subjekta i objekta, za povezivanjem analize akta i predmeta, Hartman razlučuje u posmatračkom estetskom aktu dve vrste opažaj a (Anschauung, Schau), i to opažaj ili zor prvog i drugog reda, kojima odgovaraju dva različita plana u slojevitoj strukturi estetskog predmeta: prednji plan (Vordergrund) i zadnji plan ili pozadina (Hintergrund). Opažaj prvog i drugog reda su međusobno povezani, pa se opažaj drugog reda može pojaviti samo na temelju realno doživljenog opažaja prvog reda. Dok opažaj prvog reda intendira nešto realno postojeće, opažaj drugog reda intendira nešto što postoji irealno, pojavljujući se samo za nas, mada je i ono predmetno dato. Lepo ili estetski predmet predstavlja tako po načinu postojanja dvostruki predmet, realan i irealan, čija je struktura ipak jedinstvena, i taj »fenomen jedinstva je specifični estetski fenomen koji čini pravu i osnovnu suštinu estetskog predmeta« (str. 41). Kao i nekada u metafizičkom idealizmu Hartman definiše lepotu kao pojavljivanje (Erscheinen): realni tj. čulno dati plan estetskog predmeta omogućuje pojavljivanje irealnog plana. Za razliku od metafizičkog idealizma, Hartman ističe da za njegovu estetiku nije bitno šta se pojavljuje (ideja ili neko drugo metafizičko suštastvo), već sam način pojavljivanja ili kako se nešto pojavljuje.
Prema tome, idejne koordinate Hartmanove estetike čine učenje o slojevitoj strukturi estetskog predmeta i učenje o načinu pojavljivanja irealnih pozadinskih slojeva estetskog predmeta u čulnom prednjem planu. Učenje o slojevitoj strukturi estetskog predmeta pokazuje zavisnost Hartmanove estetike od osnovne ideje njegovog sistema filosofije: Hartmanova teorija estetskog predmeta predstavlja samo konsekventiranje njegove ideje o slojevitoj strukturi realnog sveta ili, drugim recima, sistematsko proširenje njegove ontologije na jedno područje koje je tek trebalo fenomenološki (u Hartmanovom smislu reći) ispitati. Zbog toga se može reći da je Hartmanov prvobitni potez u estetici učinjen radi doslednog izvođenja filosofskog sistema, ali se mora dodati da je u tom izvođenju došlo do izvesnog odstupanja od sistema. U Hartmanovoj estetici nalazimo i sistematsku misao, poput tradicionalne Systemgedanke, i metodički zahtev za poštovanjem celokupnog estetskog fenomena (estetskog iskustva) koji postavlja nova ontologija. To pokazuje dvosmislenost Hartmanove pozicije, iz toga nastaju teškoće u izvođenju njegove estetike.
Osnovno filosofsko pitanje je za Hartmana pitanje saznanja, a pošto se to pitanje po njemu mora shvatiti ontološki, to gnoseologija vodi ontologiji. Hartman tako polazi od jedne realističke ontologije, čija se ideja nalazi u osnovi svih filosofskih disciplina, pa prema tome i u osnovi njegove estetike. Najpre rešava pitanje bića (Sein), koje po Hartmanu postoji po sebi, nezavisno od toga što ono za nekoga može značiti, i pitanje postojećeg (Seiendes), čije moduse, sfere i strukturu Hartman opširno ispituje. Njegova ontologija daje prednost egzistenciji kao realnoj datosti; egzistencija za razliku od esencije razdvaja realni od idealnog načina postojanja. Dok se idealno biće, po Hartmanu, u skladu s platonskom tradicijom, sastoji u idealnim suštastvima, realno biće pokazuje heterogenu slojevitu strukturu. Za Hartmanovu novu ontologiju kategorije su konstitutivne za biće, a fundamentalne kategorije važe za celo realno biće. Pri tome su najvažnija četiri sledeća sloja: anorganski, organski, duševni i duhovni. Ispitujući dalje odnose među tim slojevima Hartman otkriva zakonitosti slojevanja (Schichtung) i dependencije. Prva govori o tome da svaki sloj bića ima svoje sopstvene kategorije i da svakome od njih pripada poseban tip determinacije ali tako da se kategorije svakog nižeg sloja, kao i njegov tip determinacije, ponavljaju obogaćeni za nešto specifično novo u višem sloju. Po zakonu depedencije slojevi realnog bića se karakterišu time što relativno više slojeve uvek nose niži i ači, ali koji su zato u odnosu prema nižim slojevima slobodniji.
Duh je dakle za Hartmana najviši sloj realnog bića. Duhovno biće Hartman zatim deli na lični (personalni), objektivni i objektivirani duh. Personalni duh realizuje svoje intencionalne sadržaje koji se na taj način »otuđuju« od njega i postaju dostupni svakoj drugoj ličnosti. (Treba napomenuti da se s gledišta Hartmanove realističke ontologije intencionalnost nipošto ne može shvatiti u duhu Huserlove intencionalnosti koja pretpostavlja, odmah posle Logische Untersuchungen, gledište transcendentalnog idealizma). Ali lični duh se i objektivira u materijalnim predmetima, pa se na taj način objektivni duh, moral, pravo, religija, umetnost i dr. preobraća u objektivirani duh, u tehnička, naučna, umetnička dela i dr. Za Hartmana svi predmeti objektiviranog duha imaju formalno sličnu strukturu, u kojoj se može razlikovati prednji i pozadinski plan.
Ako sada obratimo pažnju samo na estetski predmet, pod kojim Hartman razume i umetničko delo i lepo u prirodi, onda najpre kao umetničko delo estetski predmet predstavlja objektivni duh, i to kao stvaranje jedne realne tvorevine u kojoj se pojavljuje idealni duhovni sadržaj. Pošto opis celokupnog fenomena lepog nagoni Hartmana da sistematski uzme u obzir i lepo u prirodi, za koje se u principu ne može reći da predstavlja delo kao objektivirani duh, Hartman je prinuđen da zaključi da način postojanja estetskog predmeta kao takvog pretpostavlja posmatrački subjekt koji sakonstituiše umetničko delo, odnosno lepo u prirodi. Tako Hartman i u estetici zadržava svoje osnovne ontološke pretpostavke, svoje učenje o slojevitoj strukturi realnog bića, ali ga revidira u pravcu estetičkog relacionizma. (U svojoj briljantnoj studiji »Granica Hartmanove estetike«, Praxis, 1967, br. 6H, str. 749—54, I. Focht je stvarno pokazao dokle seže Hartmanova misao u tumačenju umetnosti i umetničkog dela, ali nije uzeo u obzir činjenicu da Hartman pod estetskim predmetom razume i lepo u prirodi. Hartman je kritikovao zanemarivanje filosofije prirode u savremenom mišljenju, pa dakle i u estetici, što mi m oramo uzeti u obzir. — U svom vrlo kompetentnom prikazu Hartmanove filosofije u Savremenoj filosofiji zapada. Filosofska hrestomatija IX, Matica hrvatska, Zagreb, 1967, str. 79— —93, D. Pejović pominje i Hartmanovu estetiku, i, posebno, teoriju estetskog predmeta, primećujući kritički da se u svim Hartmanovim predmetnim objektivacijama duha može uočiti izvestan »jaz između subjektivnog i objektivnog«. Mada se zadatak sažetog Pejovićevog prikaza nije sastojao u tome da se suoči s teškoćama Hartmanove estetike, ipak umesto o jazu između subjektivnog i objektivnog, bar što se tiče estetskog predmeta, treba govoriti o njihovoi korelaciji. — Za razumevanje Hartmanove filosofske pozicije uopšte vid. i Pejovićevo delo Realni svijet, Beograd, Nolit, 1962.)
Pošto se po Hartmanu analiza estetskog predmeta ne iscrpljuje u ispitivanju načina postojanja i strukture estetskog predmeta, to se ontološko razmatranje estetskog predmeta mora dopuniti aksiološkim razmatranjem estetskih vrednosti. Svoju teoriju estetskih vrednosti Hartman izričito dovodi u vezu sa teorijom moralnih vrednosti koju je znatno ranije razvio u Etici (1926). Na podsticaj M. Selera, primenjujući fenomenološku metodu, Hartman je dalje razvijao ideje materijalne vrednosne eti'ke i te ideje kasnije upotrebio kao polaznu tačku za analizu estetskih vrednosti. U moralnom delu Hartman razlikuje konkretnu moralnu radnju i moralnu vrednost. Moralne vrednosti imaju idealno biće i u svom posebipostojanju (Ansichsein) indiferentne su prema realizaciji, dok su moralne radnje po svom načinu postojanja realne. Ali moralne vrednosti u pojavljivanju prijanjaju uz moralne radnje, kao i uz realna (predmetna) dobra. Vrednosna svest je uvek predmetna, ali počiva na primarnom vrednosnom osećanju. Same vrednosti su objektivne tvorevine i onda kada nisu realne.
Hartman utvrđuje i hijerarhijske odnose među moralnim vrednostima pošto i za njih važe zakonitosti slojevanja i dependencije. Najniže vrednosti su vrednosti prijatnosti (Lustwerte), zatim se iznad njih nalaze vrednosti dobara (Giiterwerte), pa vitalne vrednosti (Vitalwerte) i najzad moralne vrednosti (sittliche Werte).
Slične odredbe i slične odnose Hartman nalazi i za estetske vrednosti, čija specifična obeležja ističe u detaljnim analizama lepog, ljupkog, komičnog, tragičnog itd. Ali estetske vrednosti nemaju, po Hartmanu, posebipostojanje Platonovih ideja i ne pripadaju kosmosu noetosu, u koji Hartman smešta druge vrednosti, jer za svoje postojanje zahvaljuju i estetskom subjektu koji ih doživljava i omogućuje da se pojave.
Iz: Estetika i razočaranje, Praxis, Zagreb, 1970.