Ali bogu nije potreban učenik kao pomoć da razume samog sebe, i nikakva pobuda ne može ga tako podstaći da u pobudi nađe isto toliko kao u odluci. Šta ga, dakle, može pokrenuti da se pojavi? On se, naravno, mora sam pokretati, ostajući to što Aristotel o njemu kaže: „akinetos panta kinei" (tu deluje kao pokretač a da se ne kreće). Ali ako se pokreće sam od sebe, znači da ga ne pokreće neka potreba, kao da ne može podneti ćutanje, već mora buknuti rečima. No ako se pokreće od sebe i ako ga ne pokreće potreba, šta ga može pokretati osim ljubavi? Ljubav nema da zadovolji spoljašnju nego unutrašnju potrebu. Božanstvena odluka koja se ne nalazi u tačno recipročnom odnosu sa pobudom mora postojati od večnosti, mada, isto tako ostvarujući se u vremenu, postaje upravo trenutak; jer kada pobuda i pobeđeni odgovaraju, i primereni su kao odgovor u pustinji na krik, ne pojavljuje se trenutak, već se gubi u večnosti sećanja. Trenutak se pojavljuje baš kroz odnos večnog odlučivanja prema neprimerenoj pobudi. Ako to nije ostvareno, vraćamo se sokratizmu i ne dobijamo ni boga kao učitelja, ni večnu odluku, ni trenutak.
Dakle iz ljubavi bog se mora večno odlučivati na to. Ali kako je njegova ljubav uzrok, tako mu ljubav mora biti i cilj; jer bila bi protivrečnost kada bi bog imao neku pobudu, motiv bez odgovarajućeg cilja. Njegova je ljubav ljubav prema učeniku i njegova je namera da ga pridobije; jer samo u ljubavi nejednako može postati jednako, i samo u jednakosti može se ostvariti razumevanje, a bez potpunog razumevanja učitelj nije bog ako razlog ne bi trebalo potražiti kod učenika u njegovom odbijanju da stvori to što mu je bilo omogućeno.
Ova ljubav je skroz-naskroz nesrećna, jer su učitelj i učenik među sobom toliko nejednaki! Može izgledati toliko lako za boga da se učini razumljivim, ali to nije tako lako ostvariti, ako on ne treba da razori razliku koja postoji među njima.
Ne idimo prebrzo ka zaključku o toj tački, makar se nekom i čini da traćimo naše vreme umesto da dođemo do rešenja. Naša je uteha da iz toga ne sledi da je naš trud proćerdan. — Mnogo se u svetu slušalo o nesrećnoj ljubavi, i svi mi znamo šta to znači: da se oni koji se vole ne mogu sastaviti; a razloga može biti mnogo i raznoraznih. Postoji druga vrsta nesrećne ljubavi, koja nas zanima, za koju nikakav zemaljski odnos ne može predstavljati potpunu analogiju, ali koju ipak, koristeći se neko vreme nesavršenim jezikom, možemo zamisliti u svetu. Nesreća te ljubavi ne dolazi od nesposobnosti onih koji se vole da ostvare svoju vezu, već od njihove nesposobnosti da razumeju jedno drugo. Ta nevolja je beskrajno dublja od one o kojoj ljudi obično govore; jer je ta nesreća usmerena na istinsko srce ljubavi i večno ranjava; ne kao ona druga nesreća koja nas pogađa samo spolja i vremenski, a koja za plemenitu dušu znači isto toliko malo kao neko podsmevanje nesposobnosti onih koji se vole da ostvare svoju vezu. Beskrajno dublji jad u suštini pripada samo nadmoćnijem čoveku, jer samo on istovremeno shvata nesporazum; u stvari to pripada samom bogu, i nikakav ljudski odnos ne može predstavljati valjanu analogiju, mada smo ovde takvu hteli skicirati da bismo pobudili duh za razumevanje božanskog.
Pretpostavimo da je postojao neki kralj koji je voleo devojku iz naroda. Međutim možda je čitalac već izgubio strpljenje, videći da naš početak zvuči kao bajka i da je bez ikakvog sistema. Tako je visokoučeni Polos smatrao dosadnim što je Sokrat govorio samo o jelu i piću, o lekarima i drugim sličnim tricama, a o Polosu ni reči (upor. Gorgija). Međutim zar Sokrat ipak nije bio u jednoj prednosti, naime što je on, kao i svaki od nas od detinjstva, imao nužna predznanja da to razume, i zar ne bi bilo poželjno — što naravno daleko prevazilazi moje sposobnosti — ako bih se mogao držati jela i pića i ako mi čak ne bi bilo potrebno da potežem kraljeve, čije misli nisu uvek kao misli svakog drugog ako treba da misli kraljevski. Ali možda bi mi se mogla oprostiti neobičnost, videći da sam jedino pesnik, koji sada, sećajući se lepih reči Temistokla, želim rasprostrti ćilim moje priče da se ono u njega utkano nikako ne prikrije.
Pretpostavimo dakle kralja koji je voleo siromašnu devojku. Kraljevo srce nije bila takla mudrost koja se tako glasno obznanjuje, on nije poznavao teškoće koje razum otkriva da se zadobije srce i koje pesnicima pričinjavaju dosta posla i čine neophodnim njihove magične formule. Svoju odluku mogao je lako sprovesti. Svaki političar plašio se njegovog gneva i nije se usuđivao čak ni da o tome zucne; sve strane države drhtale su od njegove moći i nisu smele propustiti da na njegovu ženidbu ne pošalju poslanike sa najboljim željama, i niko od gmizavih pridvorica nije se usuđivao da ga povredi od straha da mu to ne dođe glave. Dakle neka zazvuči harfa, pesnici počnite da pevate, neka sve bude svečano dok ljubav proslavlja svoj trijumf; jer ljubav likuje od radosti ako spaja isto s istim, ali pobednički kliče kad u ljubavi čini jednakim ono što je bilo nejednako! — Ali tada probudi se neka briga u kraljevoj duši; ko bi o njoj mogao i sanjati sem kralja sa kraljevskim mislima! Nikome nije govorio o svojoj brizi; jer da je to učinio, svaki bi mu dvoranin bez sumnje rekao: „Vaše visočanstvo, učinite devojci dobro za koje ona dok je živa neće moći da Vam zahvali”; tim rečima bi dvoranin izazvao kraljev gnev, i kralj bi ga zbog uvrede visočanstva, nanete dragani, dao pogubiti; a time bi dvoranin kralju zadao i jada. Tako je sam nosio muku u svom srcu. Da li bi devojku ipak usrećila ta udaja? Da li bi postigla da se nikada ne seća onoga što je kralj želeo samo da zaboravi: da je on kralj, a ona — devojka iz nižeg staleža? Jer ako bi se to dogodilo, probudilo bi se sećanje u njenoj duši, i kao srećan ljubavnik, ponekad bi njene misli odvuklo od kralja, privlačeći ih u zatvorenost potajnog jada, ili bi ponekad sećanje prešlo preko njene duše kao senka smrti preko groba; u čemu bi tu bila divota njene ljubavi! Tada bi bila srećnija da je ostala u svome kutku, voljena od sebi jednakog, zadovoljna u svojoj siromašnoj kućici, ali iskrena u svojoj ljubavi i vedra od jutra do večeri. Kakvo se preobilje patnje, tako reći sazrelo, ne nalazi ovde i skoro savija pod teretom svoje plodnosti, čekajući samo na čas žetve, kada će misao kralja iz nje, kao neko mlatilo, izvrći seme za usev jada. Jer ako bi se devojka i složila da ništa ne postane, kralja to ne bi moglo zadovoljiti pošto ju je voleo i jer rnu je bilo još teže da bude njen dobročinitelj nego da je izgubi. I ako ga čak ne bi mogla shvatiti, jer kad budalasto govorimo o ljudskim odnosima, možemo pretpostaviti neku duhovnu različitost koja onemogućuje razumevanje. — Kakva duboka patnja ne drema u toj nesrećnoj ljubavi i ko bi se usudio da je probudi? Međutim, nijedan čovek ne bi trebalo da je upozna; jer ga možemo uputiti na Sokrata ili na ono što u još lepšem smislu nejednako može učiniti jednakim.
Ukoliko sada trenutak treba da ima presudno značenje (a bez toga vraćamo se Sokratu, mada mislimo kako smo otišli dalje), učenik je u neistini (zabludi), i to čak vlastitom krivicom. — A ipak je on predmet ljubavi boga, i bog želi da mu postane učitelj, brinući se kako će ga učiniti sebi jednakim. Ako se ova jednakost ne može ostvariti, božja ljubav će postati nesrećna, a njegova pouka besmislena, jer se učitelj i učenik neće moći razumeti. Ljudi ponekad misle da bi to bogu moglo biti svejedno, pošto mu nije potreban učenik. Ali u tome mi zaboravljamo ili, tačnije, avaj, dokazujemo kako smo daleko od toga da ga razumemo, jer mi zaboravljamo da bog voli učenika. I baš kao što se ona kraljevska patnja, o kojoj smo govorili, može naći samo u kraljevskoj duši, a u mnoštvu ljudskih jezika nijedan nju uopšte ne pominje, tako je sav ljudski jezik suviše samoživ da o postojanju takve patnje neće čak ništa da nasluti. Ali zato je bog zadržao za sebe tu nedokučivu patnju, znajući da može odbaciti učenika, da ga se može lišiti, da je učenik vlastitom krivicom navukao na sebe prokletstvo, da on, bog, može učenika pustiti da propadne — znajući takođe da je skoro nemoguće održati hrabrost i uzdanje učenika, bez kojih se gube razumevanje i jednakost, a ljubav postaje nesrećna. Čovek koji čak ne naslućuje tu patnju kukavna je duša, iskovan samo kao sitan novac, što ne nosi lik ni cara ni boga.
Tako bi bio postavljen naš zađatak, i mi pozivamo pesnika, ako već drugde nije u gostima, ili pripada onim koje zajedno sa flautistima i ostalim larmadžijama treba isterati iz kuće žalosti da bi se u nju uselila radost. Zadatak pesnika je da nađe neko rešenje, tačku jedinstva, gde doista vlada razumevanje u ljubavi, gde je božja briga pregorela svoju bol. Za božansku ljubav je nedokučivost ljubavi što se ne može do kraja zadovoljiti onim zbog čega bi se predmet ljubavi u svojoj ludosti možda proglasio srećnim.
A. Jedinstvo bi se moglo ostvariti podizanjem učenika. Bog bi dakle učenika podigao do sebe, preobrazio ga, razveselio hiljadugodišnjim uživanjima (jer je tisuću godina pred očima tvojim kao dan)25 i u zanosnoj vrevi radosti učinio da učenik zaboravi na nerazumevanje. Avaj, učenik bi možda bio veoma sklon da se pored toga već smatra tako srećnim. Zar ne bi bio divan potez, kao onu devojku iz nižeg staleža isto tako iznenada usrećiti, što bi bog bacio svoj pogled na njega! I kako je divno takođe biti njegov pomagač da sve uzme za sujetno, zaveden vlastitim srcem! Međutim, plemeniti kralj sagledao bi teškoću takvog postupka; budući pomalo poznavalac ljudskog srca, uvideo bi da je devojka u osnovi bila prevarena, a nema užasnije prevare nego kad je čovek ne naslućuje, jer je kao opčinjen prerušavanjem kraljice.
Jedinstvo bi se moglo ostvariti pojavljivanjem učeniku boga, koji bi prihvatio njegovo obožavanje, učinivši da ovaj zaboravi na sebe. Tako bi se sam kralj mogao pokazati devojci, iz nižeg staleža u sjaju svoje moći, učiniti da sunce njegove divote ograne nad njenom kućicom, da obasja kutak zemlje gde joj se pokazao i postići da ona u predanom divljenju zaboravi na sebe samu. Avaj! i to bi možda devojku zadovoljilo, ali to ne bi moglo zadovoljiti kralja, koji ne bi želeo da ga neko veliča, nego da se uzdiže devojka. To bi učinilo njegovu patnju toliko teškom zato što ga devojka ne bi razumela; no palo bi mu još teže da je prevari. I samo to što bi svojoj ljubavi prema njoj pridao nesavršen izraz, bilo bi u očima kralja prevara, makar ga niko i ne shvatio i mada bi ljudska pokuda gledala da povredi njegovu dušu.
Dakle, na taj način ljubav ne postaje srećna, izuzev možda na izgled, naime učenika i devojke, ali ne učitelja i kralja, koje nikakva varka ne može zadovoljiti. Tako se bog raduje što su ljiljani lepše obučeni od Solomona, no ako bi bilo i reči o nekom razumevanju među njima, zar se u tužnoj obmani ne bi našao ljiljan, ako bi, gledajući na divno ruho, smatrao da je voljen zbog njega! Dok sada slobodno i veselo raste u polju, igrajući se sa vetrom, bezbrižan kao njegov dan, tako bi u drugom slučaju svakako uvenuo i ne bi više ostao bezazlen da podiže svoju glavu. Božja briga je bila da to spreči; jer izdanak ljiljana je nežan i lako se lomi. Ali ako trenutak treba da ima presudnu važnost, kako neizreciva postaje božja briga! Nekada je živeo jedan narod, koji se duboko razumevao u božanske stvari; ovaj narod je mislio da videti Gospoda znači izginuti od njega.” Ko shvata ovu protivrečnost patnje: ne pokazati se sam, smrt je ljubavi — a pokazati se sam, smrt je dragane! Ljudska srca često žude za moći i silom, i njihove se misli stalno na to vraćaju, kao da bi se njihovim postizanjem razrešile sve tajne sveta. Da li ona čak i ne naslućuju kako na nebu postoji ne samo radost nego i patnja: kako je teško učeniku morati se odreći onoga za čim žudi svom dušom, i da mu se to mora uskratiti baš zato što je voljen.
B. Tako se na drugi način mora ostvariti jedinstvo. Ponovo se pozovimo na Sokrata, jer šta je bilo sokratovsko neznanje, ako ne izraz njegove ljubavi prema učeniku i za njegovo osećanje jednakosti sa njim? Ali ta jednakost, kao što smo viđeli, bila je takođe istina. Ali ako trenutak treba da ima presudno značenje, onda istina nije u tom jedinstvu; jer učenik sve duguje učitelju. U sokratovskom shvatanju učiteljeva ljubav bila bi samo ljubav varalice, ako bi dopustio učeniku da ostane u verovanju kako mu stvarno nešto duguje, umesto da odigra ulogu učitelja, pomogavši učeniku da se zadovolji samim sobom. Ali kada bog postaje učitelj, njegova ljubav ne može samo da pomaže, već je stvaralačka, čime bog rađa učenika, ili, kao Što smo rekli, ponovo ga rađa, izraz kojim obeležavamo prelaz od ne-bivstva ka bivstvu. Istina je da učenik sve duguje učitelju. No taj dug toliko otežava razumevanje učenika: da učenik ne bude ništa a ipak se ne uništava, da sve duguje svom učitelju, čuvajući ipak svoje samopouzdanje, da poima istinu ali da ga istina istovremeno oslobađa, da shvata krivicu što je neistina (da je u zabludi) i da tad u istini bezazlenost ponovo odnosi pobedu. Među ljudima sokratovsko primaljstvo najviši je odnos, a rađanje je zadržano za boga, čija je ljubav ona koja rađa, ali ne u smislu one rađajuće ljubavi o kojoj Sokrat na jednoj svečanosti tako lepo govori. Potonja vrsta rađanja ne obeležava naime odnos između učitelja i učenika, već odnos samouka prema lepoti, tako Što on, ne obazirući se na raštrkanu lepotu pojedinačnih stvari, vidi ono za sebe i po sebi lepo, i sada rađa „mnoge i lepe govore i misli” (Gozba § 210 D). Samo polazeći odatle istina je da začinje i rađa ono čime je odavno zatrudneo (§ 209 C). Uslov tako ima u sebi, i to začeće i to rađanje samo je pojavljivanje onog što je već bilo prisutno, zbog čega za tili časak večna svest sećanja ponovo guta trenutak u tom rađanju. I k tome koji je rođen tako da sve više i više umire, očigledno je da se o njemu sve manje i manje može govoriti da je rođen, jer se on sve jasnije i jasnije podseća na svoje postojanje. A onaj koji sa svoje strane rađa izraze lepote, on ih toliko ne rađa, koliko pušta da mu lepota iz sebe rađa ove izraze.
Ako smatramo da se jedinstvo ne može postići uzdizanjem jednog, mora se ono pokušati spuštanjem drugog. Neka učenik bude x. U to x moramo takođe uključiti i one najniže ljude; jer ako je čak Sokrat više puta sastavljao loše društvo sa dobrim glavama, kako bi tu onda bog činio razliku. Da bi se jedinstvo ostvarilo, bog se mora izjednačiti s učenikom, i tako će se pojaviti kao jednak onom najponiznijem. Ali onaj najponizniji je taj koji drugima mora služiti; bog će se dakle pokazati uzevši obličje sluge. No to obličje sluge nije nikakvo prerušavanje pozajmljivanjem prosjačkog kaputa, koji je upravo i zato slobođno lepršao i odavao kralja; nije takođe neko prerušavanje u lak Sokratov letnji plašt, koji izatkan ni iz čega čuva a ipak odaje; jer to je nedokučiva priroda ljubavi, ta želja, ne u šali već ozbiljno i doista, da se izjednači sa draganom. I svemoć ljubavi koja je tako rešena jeste da može ostvariti njihov cilj, a što ni Sokrat ni kralj nisu mogli učiniti, i zbog čega je njihov prerušeni lik bio ipak pomalo prevara.
Pogledaj, tamo dakle stoji on — bog! Gde? Tamo, zar ga ne vidiš? On je bog pa ipak nema gde zasloniti glave, niti se sme usuditi da- je zakloni u bilo kom čoveku kako mu ne bi bio sablazan. On je bog, a njegov korak je ipak oprezniji nego da su ga anđeli uzeli na ruke, ne od straha da zapne za kamen nogom svojom, nego da ne zgazi ljude u prašinu ako se oni ogorče na njega. On je bog, a ipak njegov pogled brižno počiva na ljudskom rodu, jer se trska (pojedinac) može prelomiti isto toliko lako kao i vlat trave. Kakav život, čista ljubav i čist jad; hteti izraziti jedinstvo ljubavi a zatim biti neshvaćen! Morati se plašiti da će svaki čovek propasti a ipak samo tim putem doista moći spasti jednu dušu! Čist jad dok mu je svaki čas dana ispunjen brigom za učenika koji mu se poverava! Tako bog stoji na zemlji jednak onom poslednjem od posleanjih zahvaljujući svojoj svemoćnoj ljubavi. On zna da je učenik neistina (u zabludi) — šta ako bude lutao, i poklekne i izgubi svoje samopouzdanje! Kako je teško nositi tako nebo i zemlju jednim „neba bude" njegove svemoćne reči, tako da ako bi se ta reč povukla svet bi za sekund utonuo u haos! Ali kako je lak teret nasuprot onom da se mora nositi mogućnost sablazni ljudskog roda, kada se iz ljubavi prema njemu postaje njegov spasitelj.
Ali obličje sluge nije bilo prerušavanje, i zato bog mora sve da propati, sve da podnese, sve da iskusi. On mora da gladuje u pustinji, on mora da žeđa pred smrt, on mora biti napušten u smrti, da se potpuno izjednaoi s poslednjim od poslednjih — ,,[evo čoveka!]”. Njegova patnja nije samo patnja u smrti, nego je i sav njegov život istorija patnji, i ljubav je ta koja pati, ljubav koja sve daje, a sama oskudeva. Kakvo divno samoodricanje! jer i najsmernijeg učenika pita: ljubiš li me? On zna odakle preti opasnost, a ipak i to da bi svaki lakši put bio za njega prevara, čak ako učenik to ne bi mogao odmah razumeti.
Svaki drugi oblik otkrovenja bio bi za .ljubav samo prevara; učitelj bi prvo morao izmeniti učenika (no ljubav ne menja biće koje voli, ona se sama menja) i od njega sakriti da je to bila nužnost; ili bi lakomisleno morao ostati u neznanju da je sve njihovo uzajamno razumevanje bila samo varka (to je bila neistina paganstva). Svaki drugi oblik otkrovenja bio bi za božansku ljubav prevara. I ako bi u mojim očima bilo više suza nego u očima neke grešnice koja se' kaje, i ako bi svaka moja suza bila dragocenija od svih suza grešnice kojoj se oprašta; i ako bih mogao naći skromnije mesto od onog kraj nogu njegovih, i ako bih tako mogao sedeti smernije od žene, čije je srce izabralo samo to što je nužno; ako bih voleo tog učitelja iskrenije od vernog sluge koji ga voli do poslednje kapi krvi; i ako bih u njegovim očima bio miliji od najčestitije među ženama — čak ako bih ga mogao odvraćati da izmeni sVoju odluku, da se drugačije pojavi, da se sačuva, on bi me nesumnjivo pogledao i rekao: šta je meni do tebe, čoveče? Idi od mene, jer si sotona, mada to ne znaš! Ili kad bi izuzetno pružio svoju zapovedničku ruku,37 tako da se zapovest izvrši, i ako bih tada pomislio da ga bolje razumem i više volim, ja bih bez sumnje video kako plače za mnom i čuo bih ga kako govori: kako si mogao da mi budeš toliko neveran i tako pomutiš moju ljubav! Da li ti voliš samo svemogućeg čudotvorca, a ne onoga koji se ponizio da se izjednači sa tobom?
Ali obličje sluge nije bilo samo prerušavanje, zato on mora izdahnuti i napustiti zemlju. I čak ako bi moja tuga bila dublja od majčine tuge dok joj nož probada dušu39 i opasnost koja mi preti strašnija od položaja u kojoj se nalazi vernik kad se krši njegova vera, i moj jad dirljiviji od jada čoveka koji svoju nadu razapinje na krst i samo mu on ostaje — čak ako bih ga zamolio da poštedi sebe i da mi ostane na zemlji, video bih ga žalosnog do smrti, žalosnog takođe za mnom, jer je ova patnja bila za moje dobro; a sada sam dodao njegovoj patnji to što ga nisam mogao razumeti. Ah, kakav pehar gorčine! Ako je gorčina smrti gorča od žuči za smrtnika, kako je tek za besmrtnika! O, kakav kiseo napitak — kiseliji od sirćeta — da se čovek okrepi kroz nerazumevanje voljenog! U nevolji, kakva uteha da pati čovek koji je kriv, a pogotovo kakva uteha da pati nevin!
Takva će biti slika našeg pesnika. Kako bi mogao shvatiti da se bog otkrio na takav način kako bi ljudima doneo presudno i užasno rešenje; kako bi u svom srcu pomislio da se lakomisleno igra sa božanskim bolom i da pesničkom laži odstrani ljubav da bi ovamo uveo gnev!
A sada učenik. Ako sudbinski nema udela u ovoj istoriji patnji, ako njegova sudbina ne može biti i sudbina učitelja? Pa ipak tako mora biti. I sva ta patnja dolazi od Ijubavi, baš zato što sam bog ne zavidi, već u ljubavi želi da se izjednači s poslednjim čovekom. Ako se žirovi zasade u zemljane sudove, oni će se raspući; ako neko sipa nova vina u mehove stare, vino će iskapati iz mehova; ali šta se mora dogoditi kada se bog usadi u slabost čoveka, ako čovek ne postane novi sud i novo stvorenje! Ali kako je teško to nastajanje i kakve teške porođajne muke prate tu promenu, kakvi porođajni grčevi! A razumevanje, kako je slabo i kako je svakog trenutka blizu nerazumevanja, kada strepnja krivice želi da pomuti mir ljubavi! A to razumevanje, u kakvom se užasnom stanju nalazi, jer nije tako grozno pasti rta liće, đok se sva gora trese od glasa Gospodnjeg, kao pored njega ravnopravno sedeti, a ipak je to upravo božja želja.
Ako bi mi sađa neko rekao: „Tvoja pesma je najništavniji plagijat koji se ikad pojavio; jer to nije ni više ni manje od onoga za što zna svako dete." Mislim da bih morao pocrveneti od stida, čuvši da me naziva lažovom. Ali zašto najništavniji? Svaki pesnik koji krade, krade nešto od drugog pesnika, i utoliko smo svi podjednako ništavni; moja krađa je čak možda manje štetna, jer se lakše otkriva. No ko je dakle pesnik? Ako bih bio toliko učtiv da tebe, koji me sada osuđuješ, smatram za pesnika, možda bi se ponovo naljutio. Da li, prema tome, nema pesnika mada je tu pesma? To bi sigurno bilo čudno, isto tako čudno kao svirka na flauti bez flautiste. Ili je možda ta pesma kao poslovica, čiji je pisac nepoznat, jer izgleda tako kao da je celo čovečanstvo tu sarađivalo; i nije li to možda razlog što si moju krađu proglasio najništavnijom, jer nisam pojedinca pokrao, već orobio ceo ljudski rod, i drsko, mada sam dsključivo pojedinac, pa čak ništavni lopov, polažem prava na to da sam ljudski rod? U tom slučaju, ako bih obišao sve ljude i svi poznavali pesmu, ali bi takođe svako znao kako je nije spevao — da li bih tada mogao zaključiti: mora da ju je ljudski rod spevao? Zar ne bi to bio čudan zaključak? Ukoliko je pesma delo celog ljudskog roda, zar se onda ne bi moralo ovako reći: svaki je pojedinac bio podjednako u stanju da je speva. Ne čini li ti se da smo zagazili u jednu tešku stvar, dok je u početku sve izgleaalo tako lako rešeno tvojom kratkom ljutitom opaskom: da je moja pesma najništavniji plagijat, i stidom zbog toga što sam to morao čuti. Tako ona možda uopšte nije pesma ili, u svakom slučaju ne potiče od bilo kog čoveka, a ni ljudskog roda; ah, sada te razumem: zato si moj postupak proglasio najništavnijim plagijatom što nisam pokrao nijednog čoveka, ni ljudski rod, već boga, ili ga tako reći ukrao i, huleći na boga, mada sam običan pojedinac, pa čak ništavan lopov, napravio se da sam bog; dragi prijatelju, sada te dobro razumem i shvatam da je tvoj gnev pravedan. Ali tu moju dušu obuzima novo čuđenje i čak ispunjava obožavanje, jer bilo bi čudno da je to neko delo čoveka. Nije nemoguće da čovek može uobraziti kako je jednak bogu ili uobraziti da je bog jednak čoveku, ali se ne može uobraziti da bi bog učinio sebe jednakim čoveku: jer uokoliko bog ne daje nikakav znak o tome, kako bi čovek mogao pomisliti da je potreban blaženom bogu? To bi bila najgluplja pomisao, ili tačnije: toliko glupa kao pomisao da mu ne bi mogla pasti na um, iako i on, otkako mu je nju bog poverio, obožavajući govori: to ne dođe u moje srce, i nalazi da je to najčudesnija, najlepša misao. I zar sve to nije divno, i zar mi ta reč na usnama nije opet srećna proročanska reč; jer, kao što sam rekao i kao što i ti nehotično uzvikuješ, zar se ovde ne nalazimo pred čudom? I dok sada obojica stojimo pred čudom, čiji svečani muk ne može da naruši ljudska prepirka oko onog moje i tvoje, čiji glas, koji pobuđuje strahopoštovanje, beskrajno zaglušuje ljudski sukob oko onog moje i tvoje, molim te da mi oprostiš čudnu zabludu da sam ja spevao tu pesmu. Bila je to zabluda i pesma se toliko razlikuje od svake ljudske pesme da nije bila nikakva pesma nego — čudo.
Iz: Filozofske mrvice, preveo Milan Tabaković, Grafos, Beograd