Da kažem nešto o sebi: ja nisam, nipošto, kako to možda vreme traži, nikakav reformator, niti kakav dubokoumni duh, vidovnjak, prorok. Ne, ja sam — dozvolite — ja sam u izuzetnoj meri izraziti policijski talent.Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete, čija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. Jedina mi je radost bila, ukoliko se mogu prisetiti, što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan...
U životu sam bio bacan tamo-amo, u mnogočem, gotovo u svačem, bio sam iskušavan, utoliko pre u zabludama. Pa sam, avaj, bio i na putu propasti: tako sam bio sam u svojoj dvadesetpetoj godini zagonetno razvijena, izuzetna mogućnost, čije naznačenje i značenje nisam razumeo uprkos najnapornije refleksije, koja je možda sve razumevala. Jedno sam samo saznao: da mi je najpravilnija namena života bila u pokajanju. Živeo stvarno, međutim, ja i nisam, izuzev pod opredeljenjem: duh. Čovek stvarno ja bio nisam, dete i mladić najmanje...
Ja sam imao svoj žalac u mesu, duhovnu obdarenost (naročito fantaziju i dialektiku) i obrazovanje u izobilju, jedan enormni razvoj kao posmatrač, jedno zaista retko hrišćansko vaspitanje, sasvim svoj dialektički odnos prema hrišćanstvu. Od detinjstva bio sam vaspitan u poslušnosti, u apsolutnoj poslušnosti, obdaren gotovo drskom verom da sve mogu, a samo jedno ne: da budem, pa makar jedan jedini dan, slobodan kao ptica, ili oslobođen okova sete u kojima me držala neka tuđa sila. Najzad sam bio sam sebi pokajnik.
U tom se desio veliki zemljotres, strahoviti preokret, koji mi je nametnuo jedan novi, nepogrešni zakon tumačenja svih fenomena. Naslutio sam tada da duboka starost moga oca nije nikakav Božji blagoslov, već naprotiv kletva, da su izuzetne duhovne moći, naše porodice samo zato postojale da se međusobno satru. Osetio sam tada kako oko mene tišina noći narasta kad sam nesrećnika u svom ocu upoznao, nesrećnika koji je trebalo sve nas da nadživi,— venac jedan na grobu svih svojih nadanja. Moralo je biti nekog greha na celoj porodici, neka kazna morala je na njoj počivati. Valjalo je ona da iščezne, moćnom Božjom rukom iskorenjena, kao neuspeo pokušaj ugašena. I samo kadikad nalazio sam nešto utoljenja u pomisli, da je mome ocu bila namenjena teška dužnost da nas smiri utehom religije. Da nas sve pripremi na prijem u jednom boljem svetu ako u ovome čak i sve izgubimo, ako nas snađe kazna koju jevreji stalno svojim neprijateljima žele: da je sećanje na nas potpuno iščezlo.