Preistorijskog čoveka poznajemo, u razvojnim stadijumima kroz koje je prošao, po beživotnim spomenicima i oruđima koje nam je ostavio, po tragovima njegove umetnosti, religije i njegovog stava prema životu koji su do nas doprli bilo direktno ili posredstvom legendi, mitova i bajki i po zaostacima njegovog načina mišljenja u našim sopstvenim običajima i navikama. Osim toga, on je još u izvesnom smislu naš savremenik; postoje ljudi koje smatramo bližim primitivnom čoveku, mnogo više no što smo mi, za koje stoga mislimo da su direktni potomci i predstavnici davnašnjeg čoveka. Na osnovu ovoga donosimo sud o takozvanim divljim i poludivljim narodima, čiji duševni život dobija za nas poseban značaj, ukoliko smemo da u njemu prepoznamo dobro očuvanu ranu prošlost našeg sopstvenog razvitka.
Ako je ova pretpostavka tačna, tada će upoređenje „psihologije primitivnih naroda”, kojoj nas uči etnologija, — sa psihologijom neurotičara, kakvu smo upoznali zahvaljujući psihoanalizi, ukazati na mnogobrojne podudarnosti i dozvoliti nam da ono što je već poznato tu i tamo sagledamo u novom svetlu.
Iz spoljnih kao i unutrašnjih razloga izabrao sam za ovo upoređenje ona plemena koja su etnografi opisali kao najzaostalije, najbednije divljake, urođenike najmlađeg kontinenta, Australije, koji nam je i u svojoj fauni sačuvao tako mnogo arhaičnog, drugde izumrlog.
Australijski urođenici sm atraju se posebnom rasom, koja ne pokazuje niti fizičko niti jezičko srodstvo sa najbližim susedima, melanezijskim, polinezijskim i malajskim narodima. Oni ne grade kuće ni trajnije kolibe, ne obrađuju zemlju, ne drže domaće životinje osim psa; čak ne poznaju ni veštinu grnčarstva. Hrane se isključivo mesom svih mogućih životinja koje mogu da ulove, i korenjem koje kopaju iz zemlje. Nepoznati su im kraljevi ili poglavice, skup zrelih muškaraca odlučuje o zajedničkim poslovima. Sasvim je sumnjivo da li im se može pripisati ma i trag religije u obliku obožavanja viših bića. Plemena u unutrašnjosti kontinenta, prinuđena da se bore sa najvećim životnim teškoćama zbog oskudice u vodi, izgledaju u svakom pogledu prim itivnija od onih koja naseljavaju obalski pojas.
Od ovih sirotih, golih kanibala sigurno ne bismo mogli očekivati da su u polnom životu moralni u našem smislu, da su svojim seksualnim nagonima postavili visok stepen ograničenja. A ipak saznajemo da su osobito brižno i sa krajnjom strogošću sebi postavili kao cilj sprečavanje incestuoznih seksualnih odnosa. Izgleda čak da njihova celokupna društvena organizacija služi ovoi nameni ili da je dovedena u vezu sa njenim postizanjem.
Umesto svih nepostojećih religioznih ili socijalnih institucija kod Australijanaca se sreće sistem totemizma. Australijska plemena dele se na manje rodovske zajednice ili klanove, od kojih se svaka naziva po svome totemu. Sta je to totem? Po pravilu neka životinja, ona koja služi za jelo, bezazlena ili opasna, koja izaziva strah, rede neka biljka ili prirodna sila (kiša, voda) koja je u posebnoj vezi sa čitavom rodovskom zajednicom. Totem je prvo praotac zajednice, zatim i njen duh zaštitnik i pomagač koji im šalje proročanstva i, ukoliko je inače opasan, poznaje i štedi njihovu decu. Stoga se pripadnici totema nalaze pod svetom obavezom, koja automatski povlači kaznu, da ne ubijaju (uništavaju) svoj totem i da se uzdržavaju od njegovog mesa (ili zadovoljstava koje on inače pruža). Karakter totema ne odnosi se samo na neku pojedinačnu životinju ili individualno biće, već obuhvata sve primerke te vrste. S vremena na vreme proslavljaju se praznici kada pripadnici totema predstavljaju ili oponašaju pokrete i svojstva svog totema.
Totem se nasleđuje ili po majčinoj ili po očevoj liniji; prvi način je možda svuda bio prvobitni i tek kasnije zamenjen drugim. Pripadništvo totemu je osnova svih socijalnih obaveza Australijanaca, s jedne strane se proteže i izvan plemenskog pripadništva, a s druge suzbija krvno srodstvo.
Totem nije vezan za mesto i područje; članovi totema žive odvojeni jedni od drugih a u miroljubivoj zajednici sa pripadnicima drugih totema.
Najzad, moramo spomenuti i o .u osobenost totemističkog sistema koja privlači interesovanje psihoanalitičara. Skoro svuda gde vlada totem — postoji i zakon da pripadnici istog totema ne smeju da stupaju u međusobne polne, pa prema tome ni bračne odnose. To je sa totemom povezana egzogamija.
Ova strogo sprovođena zabrana je vrlo značajna. Ona uopšte nije rezultat onoga što smo do sada saznali o pojmu ili svojstvima totema, stoga nije razumljivo kako je ona dospela u sistem totemizma. Mi se zato ne čudimo što neki istraživači upravo smatraju da egzogamija prvobitno — kako po nastanku tako i po smislu — nije imala ništa zajedničko sa totemizmom, već da je bez neke dublje veze uvedena u jednom trenutku kada su postala neophodna ženidbena ograničenja. Bilo kako bilo, jedinstvo toterpizma i egzogamije postoji i ono je, kao što se pokazalo, vrlo jako.
Razjasnimo značaj ove zabrane daljim izlaganjem:
a) Prekoračenje ove zabrane nije prepušteno tako reći automatski kažnjavanju do kojeg bi došlo kao kod drugih totemskih zabrana (npr. ubijanja totemske životinje), već je silovito osvećuje celo pleme kao preteću opasnost za celu zajednicu ili kao tešku krivicu koja sve pritiska. Nekoliko rečenica iz Frejzerove knjige* mogu pokazati kako ozbiljno kažnjavaju ovakve prestupe ti, prema našim merilima inače potpuno nemoralni, divljaci.
(,,U Australiji uobičajena kazna za seksualnu vezu sa osobom iz zabranjenog klana je smrt. Pri tom ne igra ulogu da li žena pripada istoj grupi ili je zarobljena tokom rata sa drugim plemenom; muškarac pogrešnog klana koji je upotrebi kao ženu progoni se, njega ubijaju pripadnici njegovog klana, a isto tako i ženu; mada se u nekim slučajevima, ako tokom određenog perioda ne budu uhvaćeni, prekršaj može oprostiti. U plemenu Ta-Ta-thi, Novi Južni Vels, u retkim slučajevima koji se dešavaju, muškarca ubijaju, a ženu samo tuku ili bodu kopljem, ili oboje, skoro do smrti; razlog koji se navodi za njeno neubijanje jeste da je verovatno bila prinuđena na to. Zabrane klana se strogo sprovode čak i u površnim ljubavnim vezama; svaki prekršaj ovih zabrana prima se sa krajnjim gnušanjem i kažnjava smrću. (Houit).”
b) Kako se iste oštre kazne prim enjuju i za površne ljubavne veze, koje nisu dovele do začeća deteta, drugi, na primer, praktični motivi te zabrane postaju neverovatni.
c) Kako je totem nasledan i ne men ja se ženidbom, mogu se lako utvrditi posledice zabrane, recimo, pri nasleđivanju po majčinoj liniji. Ako, npr., muškarac pripada klanu sa totemom kengura i oženi se ženom iz totema emu, onda su deca, dečaci i devojčice, svačemu. Sinu iz ovog braka će dakle, tim totemskim pravilom, biti onemogućen rodoskrvni odnos sa njegovom majkom i njegovim sestrama, koji su kao i on emu.*
d) Potrebna je samo jedna "napomena pa da se uvidi da egzogamija povezana sa totemom više postiže, dakle ima veću svrhu nego što je sprečavanje incesta sa majkom i sestrama. Ona onemogućava muškarcu i seksualni odnos sa svim ženama njegovog voda, dakle sa nizom ženskih lica koja nisu sa njim u krvnom srodstvu, jer zabrana' sve te žene izjednačuje sa krvnim srodnicima. Psihološko opravdanje ovog vanrednog ograničenja, koje daleko prevazilazi sve što se u ovom pogledu sreće kod civilizovanih naroda, u prvi mah nije jasno. Može nam samo izgledati da je ovde uloga totema (životinje) kao praoca shvaćena vrlo ozbiljno. Sve što potiče od istog totema je krvno srodstvo, sve je to jedna porodica i u toj porodici se i najdalji stepeni srodstva sm atraju apsolutnom preprekom za seksualno spajanje.
Na ovaj način pokazuju nam ovi divljaci neobično visok stepen zaziranja od incesta ili incestne osetljivosti, povezanu sa nama nedovoljno razumljivom osobenošću — zamenom realnog krvnog srodstva totemskim srodstvom. Ipak, ne smemo isuviše naglašavati ovu protivurečnost i gubiti iz vida da totemske zabrane uključuju i realan incest kao poseban slučaj.
Na koji je način pri tom došlo do zamene stvarne porodice totemskim rodom, to ostaje zagonetka čije se rešenje možda podudara sa razjašnjenjem samog totema. Naravno, moralo bi se misliti na to da pri izvesnoj slobodi seksualnog odnosa koja prelazi okvire bračnih ograničenja, krvno srodstvo, a samim tim i sprečavanje incesta, postaju vrlo nesigurni, tako da se ne može odustati od neke druge osnove zabrane. Stoga nije suvišno napomenuti da običaji Australijanaca priznaju socijalne uslove i prazničke prilike kada se krši isključivo bračno pravo jednog muškarca na ženu.
Jezik ovih australijskih plemena pokazuje jednu osobenost koja je, neosporno, u vezi sa ovim. Reči kojima oni obeležavaju srodstvo nemaju u vidu odnose dve osobe, već između jedne osobe i jedne grupe; ove reči pripadaju „klasifikujućem” sistemu, kako ga je nazvao L. H. Morgan. To znači da čovek ne zove „ocem” samo svog roditelja, već i svakog drugog čoveka koji se prema plemenskim propisima mogao oženiti njegovom majkom i na taj način mogao postati njegov otac; on zove „majkom” svaku drugu ženu pored one koja ga je rodila, one koje su mu mogle postati majka bez prekršaja plemenskih zakona; on zove „braćom” i „sestrama” ne samo decu svojih pravih roditelja, već i decu svih lica koja se u odnosu na njega nalaze u roditeljskom položaju, itd. Srodnički nazivi kojima se obraćaju dva Australijanca jedan drugom ne ukazuju i na obavezno međusobno krvno srodstvo, kako bi to moralo biti prema našoj jezičkoj upotrebi; oni mnogo više obeležavaju socijalnu vezu nego fizičku. Približavanje ovom klasifikujućem sistemu sreće se kod nas u detinjstvu, kada se od deteta zahteva da sve prijatelje i prijateljice roditelja pozdravlja sa „čika” i „teta”, ili u prenosnom smislu kada se govori o „braći po Apolonu” ili „sestrama po Hristu”.
Objašnjenje ovog za nas tako stranog načina govora lako se nalazi ako se on shvati kao ostatak i znak one bračne institucije koju je Fajson (L. Fison) nazvao „grupni brak”, čija se suština sastoji u tome što izvestan broj muškaraca sprovodi bračno pravo nad izvesnim brojem žena. Deca takvog grupnog braka mogu tada s pravom sebe međusobno smatrati braćom i sestrama, iako ih sve nije rodila ista majka, i sve muškarce u grupi svojim očevima.
Iako se neki autori, kao na prim er Vestermark (B. W estermark) u svojoj Istoriji čovečijeg braka suprotstavljaju zaključcima koje drugi izvlače iz postojanja naziva za grupno srodstvo, ipak se upravo najbolji poznavaoci australijskih urođenika slažu u tome da klasifikatorne srodničke nazive treba smatrati zaostatkom iz vremena grupnog braka. Prema Spenseru i Gilenu (Spencer i Gillen)7, sreće se još danas izvestan oblik grupnog braka među plemenima Urabuna i Dieri. Grupni brak je, dakle, po njihovom mišljenju, kod ovih naroda prethodio individualnom i nije nestao a da za sobom nije ostavio primetne tragove u govoru i običajima.
Ako pak zamenimo individualni brak grupnim, tada će nam biti shvatljivo prividno obilje izbegavanja incesta, koje srećemo kod istih naroda. Egzogamija totema, zabrana seksualnog odnosa između pripadnika istog klana izgleda kao prikladna mera za sprečavanje grupnog incesta, koja se zatim učvrstila i dugo još nadživela prvobitne razloge svoga postojanja.
Ako smatramo da smo sad razumeli razloge ženidbenih ograničenja australijskih urođenika, onda moramo još i saznati da su stvarni odnosi mnogo složeniji, tako da to na prvi pogled zbunjuje. Jer u Australiji postoji samo mali broj plemena u kojih se ne sreće neka druga vrsta zabrane osim totemskog ograničenja. Većina ih je organizovana na taj način što se najpre dele na dva odeljka, nazvana ženidbene klase (engleski: phrathries). Svaka od otfih ženidbenih klasa je egzogamna i uključuje veći broj totemskih rodova. Obično se svaka ženidbena klasa deli još na dve pot-klase (subphrathries), dakle celo pleme na četiri; potklase se, prema tome, nalaze između fratrija i totemskog roda.
Tipična, prilično često ostvarivana shema organizacije jednog australijskog plemena izgleda ovako: Dvanaest totemskih rodova svrstano je u četiri potklase i dve klase. Svi odeljci su egzogamni. Potklasa c stvara sa e, potklasa d sa f egzogamnu celinu. Dejstvo, dakle i tendencija ove ustanove je nedvosmislena: ovim putem se postižu dalja ograničenja ženidbenog izbora i seksualne slobode. Kad bi postojalo svega dvanaest totemskih rodova, tada bi svakom članu roda — pod pretpostavkom da svaki rod ima isti broj ljudi — bilo dostupno 11/12 svih žena za izbor. Postojanje obeju fratri ja ograničava ovaj izbor na 6/12 = 1/2; jedan muškarac totema a može se oženiti samo ženom iz rodova 1 do 6. Uvođenjem obeju potklasa smanjuje se izbor na 3/12=1/4; muškarac iz totema a mora svoj bračni izbor ograničiti na žene totema 4, 5, 6.
Istorijska veza ženidbenih klasa - kojih u nekim plemenima može biti i do osam — sa totemskim rodovima je potpuno nejasna. Jedino se vidi da ovakva ustanova želi da postigne isto što i totemska egzogamija, čak i više. Ali dok totemska egzogamija daje utisak svete odredbe za koju se ne zna kako je nastala, dakle običaja, izgleda da su komplikovane institucije ženidbenih klasa, njihova podela i iz njih proistekli uslovi nastali kao svrsishodno zakonodavstvo koje se možda iznova latilo sprečavanja incesta pošto je oslabio uticaj totema. I dok je totemski sistem, kao što znamo, osnova svih drugih socijalnih obaveza i moralnih ograničenja plemena, značaj fratrija uglavnom se iscrpljuje regulisanjem bračnog izbora, čemu i služe.
U daljem izgrađivanju sistema ženidbenih klasa pokazuje se težnja da se prevaziđe sprečavanje prirodnog i grupnog incesta i da se zabrane brakovi među udaljenim rođacima u grupi, slično onome što je činila katolička crkva kada je davnašnje ženidbene zabrane, koje su oduvek važile za braću i sestre, proširila i na braću i sestre od tetki i ujaka iznalazeći za to duhovni stepen srodstva.
Našem interesu malo bi služilo ako bismo hteli da dublje prodremo u izvanredno isprepletene i nejasne diskusije o poreklu i značaju ženidbenih klasa, kan i o njihovom odnosu prema totemu. Za našu svrhu je dovoljno da ukažemo na veliko nastojanje koje Australijanci i drugi divlji narodi posvećuju sprečavanju incesta.10 Moramo reći da su ovi divljaci još više osetljivi na incest nego mi. Verovatno je kod njih iskušenje jače, tako da im je potrebna obilati ja zaštita protiv njega.
Zaziranje od incesta ovih naroda ipak se ne zadovoljava osnivanjem opisanih institucija, koje nam izgledaju uglavnom usmerene protiv grupnog incesta. Tome moramo dodati i niz „običaja”, koji sprečavaju individualni odnos bližih rođaka u našem smislu, koji se održavaju sa potpunom religioznom strogošću i u čiji cilj jedva da se može sumnjati. Ovi običaji ili moralne zabrane mogu se nazvati „izbegavanja" (avoidances). Njihova proširenost se prostire daleko izvan australijskih totemskih naroda. Ovde bih zamolio čitaoce da se zadovolje sa fragmentamim izvodom iz bogatog materijala.
U Melaneziji su ovakve ograničavajuće zabrane usmerene protiv odnosa dečaka sa majkom i sestrama. Tako, na primer, na Leperu, jednom od ostrva Novih Hebrida, dečak u određenom uzrastu napušta majčin dom i seli se u svratište „klub”, gde otada redovno spava i obeduje. On, doduše, još srne da posećuje svoj dom i da tamo zahteva hranu; ali ako se kod kuće nalazi sestra, mora da ode pre no što je jeo; ako sestra nije prisutna, sme da pojede sedeći blizu vrata. Ako se slučajno napolju sretnu brat i sestra, tada ona mora da pobegne ili da se negde sakrije. Ako dečak izvesne tragove u pesku prepozna kao trag svoje sestre, on ne sme da ih sledi, kao ni ona njegove. On neće čak izgovoriti ni njeno ime, niti upotrebiti neku svakodnevnu reč ako je ova i sastavni deo njenog imena. Ovo izbegavanje, koje počinje sa obredom proslave puberteta, zadržava se tokom čitavog života. Uzdržljivost između majke i sina sa godinama se pojačava, pretežno od strane majke. Ako mu donese nešto za jelo, ne pruža mu ga ona sama, već ga stavlja pred njega; ona ga ne oslovljava prisno, ne obraća mu se — prema našoj jezičkoj upotrebi — sa „ti”, nego „vi”. Slični običaji vladaju i u Novoj Kaledoniji. Ako se sretnu brat i sestra, ona beži u žbunje a on prolazi ne okrećući glavu prema njoj.
Na poluostrvu Gazela u Novoj Britaniji, sestra pre udaje više ne sme da razgovara sa bratom, ona ne izgovara ni njegovo ime, već ga označava nekim opisom.
Na Novom Mekleriburgu ovakva ograničenja pogađaju nećake i rođake (iako ne sve vrste), a isto tako i braću i sestre. Oni ne smeju da se približe niti da pruže ruku jedno drugom, niti nešto da poklone, ali smeju da se porazgovaraju na udaljenosti od nekoliko koraka. Kazna za incest sa sestrom je smrt vešanjem.
Na ostrvu Fidži ova pravila izbegavanja naročito su stroga; ovde ona ne pogađaju samo krvne srodnike, već i sestre po grupi. Utoliko će nam biti čudnovatije saznanje da ovi divljaci poznaju svete orgije u kojima seksualno spajanje traže upravo ovi zabranjeni stepeni srodstva, ukoliko nam ova suprotnost ne posluži za razjašnjenje zabrane, „umesto da se nad njom iščuđavamo.
U plemenu Bata na Sumatri pogađaju zapovedi izbegavanja sve bliže srodničke veze. Jednom Bati će npr. biti naj neprijatnije da prati svoju sestru na večernju sedeljku. Jedan Bata će se osećati nelagodno u društvu svoje sestre, čak ako su prisutna i druga lica. Ako jedno od njih dođe u kuću, druga strana uluči priliku da ode. Otac takođe neće ostati sam u kući sa ćerkom, isto tako kao ni majka sa sinom. Holandski misionar koji je opisao ove običaje dodaje da ih, na žalost, mora sm atrati sasvim opravdanim. U ovom narodu se bez daljega sm atra da izdvojenost muškarca sa jednom ženom dovodi do nepristojne intimnosti, pa kako se od odnosa sa krvnim srodnicima mogu očekivati sve mogućne kazne i neprijatne posledice, oni s pravom sva ta iskušenja izbegavaju ovakvim zabranama.
Kod Barongoa u zalivu Delagoa u Africi, začudo, najstroži ja opreznost je usmerena na šurnjaju, suprugu ženinog brata; Ako muškarac bilo gde sretne ovu za njega opasnu ličnost, izbegava je vrlo pažljivo. On se ne usuđuje da s njom jede iz jedne činije, on je samo plašljivo oslovljava, ne usuđuje se da kroči u njenu kolibu, a pozdravlja je samo drhtavim glasom.
Kod Akamba (ili Vakamba) u Britanskoj istočnoj Africi vlada zapovest izbegavanja za koju bi se moglo očekivati da će se češće sretati. Devojka mora brižljivo izbegavati oca od puberteta do udaje. Ona se skriva ako ga sretne na putu, nikada ne pokušava da sedne pored njega i tako se ponaša do trenutka svoje veridbe. Od trenutka udaje nikakve prepreke više ne stoje na putu njenog odnosa sa ocem.
Najraširenije, najstrože a i za civilizovane narode najinteresantnije izbegavanje je ono koje ograničava odnos muškarca sa taštom. Ono je u Australiji opšte prisutno, ali je na snazi i kod melanezijskih, polinezijskih i crnačkih afričkih naroda, gde god ima tragova totemizma i grupnog srodstva, a verovatno i van ovih krajeva. Kod nekih od ovih naroda postoje slične zabrane bezazlenog odnosa žene sa svekrom, mada one nisu ni izdaleka tako stalne niti tako ozbiljne. U pojedinim slučajevima su i muževljevi i ženini roditelji predmet izbegavanja.
Kako se mi manje interesujemo za etnografsku rasprostranjenost nego za sadržaj i svrhu izbegavanja tašte, ograničiću se i ovde na mali broj primera.
Na ostrvima Bank te zapovedi su vrlo stroge i krajnje tačno određene. Muškarac će izbegavati blizinu tašte, kao i ona njegovu. Ako se slučajno sretnu na nekoj stazi, žena se sklanja u stranu i okreće mu leđa dok ne prođe, ili on čini to isto.
To isto je prigovoreno i shvatanju Fison-a koji je ukazao na to da u izvesnim sistemima ženidbenih klasa postoji praznina tako da teoretski ne onemogućavaju brak između zeta i tašte, pa je stoga bilo potrebno posebno osiguranje protiv ovakve mogućnosti.
Ako je ova pretpostavka tačna, tada će upoređenje „psihologije primitivnih naroda”, kojoj nas uči etnologija, — sa psihologijom neurotičara, kakvu smo upoznali zahvaljujući psihoanalizi, ukazati na mnogobrojne podudarnosti i dozvoliti nam da ono što je već poznato tu i tamo sagledamo u novom svetlu.
Iz spoljnih kao i unutrašnjih razloga izabrao sam za ovo upoređenje ona plemena koja su etnografi opisali kao najzaostalije, najbednije divljake, urođenike najmlađeg kontinenta, Australije, koji nam je i u svojoj fauni sačuvao tako mnogo arhaičnog, drugde izumrlog.
Australijski urođenici sm atraju se posebnom rasom, koja ne pokazuje niti fizičko niti jezičko srodstvo sa najbližim susedima, melanezijskim, polinezijskim i malajskim narodima. Oni ne grade kuće ni trajnije kolibe, ne obrađuju zemlju, ne drže domaće životinje osim psa; čak ne poznaju ni veštinu grnčarstva. Hrane se isključivo mesom svih mogućih životinja koje mogu da ulove, i korenjem koje kopaju iz zemlje. Nepoznati su im kraljevi ili poglavice, skup zrelih muškaraca odlučuje o zajedničkim poslovima. Sasvim je sumnjivo da li im se može pripisati ma i trag religije u obliku obožavanja viših bića. Plemena u unutrašnjosti kontinenta, prinuđena da se bore sa najvećim životnim teškoćama zbog oskudice u vodi, izgledaju u svakom pogledu prim itivnija od onih koja naseljavaju obalski pojas.
Od ovih sirotih, golih kanibala sigurno ne bismo mogli očekivati da su u polnom životu moralni u našem smislu, da su svojim seksualnim nagonima postavili visok stepen ograničenja. A ipak saznajemo da su osobito brižno i sa krajnjom strogošću sebi postavili kao cilj sprečavanje incestuoznih seksualnih odnosa. Izgleda čak da njihova celokupna društvena organizacija služi ovoi nameni ili da je dovedena u vezu sa njenim postizanjem.
Umesto svih nepostojećih religioznih ili socijalnih institucija kod Australijanaca se sreće sistem totemizma. Australijska plemena dele se na manje rodovske zajednice ili klanove, od kojih se svaka naziva po svome totemu. Sta je to totem? Po pravilu neka životinja, ona koja služi za jelo, bezazlena ili opasna, koja izaziva strah, rede neka biljka ili prirodna sila (kiša, voda) koja je u posebnoj vezi sa čitavom rodovskom zajednicom. Totem je prvo praotac zajednice, zatim i njen duh zaštitnik i pomagač koji im šalje proročanstva i, ukoliko je inače opasan, poznaje i štedi njihovu decu. Stoga se pripadnici totema nalaze pod svetom obavezom, koja automatski povlači kaznu, da ne ubijaju (uništavaju) svoj totem i da se uzdržavaju od njegovog mesa (ili zadovoljstava koje on inače pruža). Karakter totema ne odnosi se samo na neku pojedinačnu životinju ili individualno biće, već obuhvata sve primerke te vrste. S vremena na vreme proslavljaju se praznici kada pripadnici totema predstavljaju ili oponašaju pokrete i svojstva svog totema.
Totem se nasleđuje ili po majčinoj ili po očevoj liniji; prvi način je možda svuda bio prvobitni i tek kasnije zamenjen drugim. Pripadništvo totemu je osnova svih socijalnih obaveza Australijanaca, s jedne strane se proteže i izvan plemenskog pripadništva, a s druge suzbija krvno srodstvo.
Totem nije vezan za mesto i područje; članovi totema žive odvojeni jedni od drugih a u miroljubivoj zajednici sa pripadnicima drugih totema.
Najzad, moramo spomenuti i o .u osobenost totemističkog sistema koja privlači interesovanje psihoanalitičara. Skoro svuda gde vlada totem — postoji i zakon da pripadnici istog totema ne smeju da stupaju u međusobne polne, pa prema tome ni bračne odnose. To je sa totemom povezana egzogamija.
Ova strogo sprovođena zabrana je vrlo značajna. Ona uopšte nije rezultat onoga što smo do sada saznali o pojmu ili svojstvima totema, stoga nije razumljivo kako je ona dospela u sistem totemizma. Mi se zato ne čudimo što neki istraživači upravo smatraju da egzogamija prvobitno — kako po nastanku tako i po smislu — nije imala ništa zajedničko sa totemizmom, već da je bez neke dublje veze uvedena u jednom trenutku kada su postala neophodna ženidbena ograničenja. Bilo kako bilo, jedinstvo toterpizma i egzogamije postoji i ono je, kao što se pokazalo, vrlo jako.
Razjasnimo značaj ove zabrane daljim izlaganjem:
a) Prekoračenje ove zabrane nije prepušteno tako reći automatski kažnjavanju do kojeg bi došlo kao kod drugih totemskih zabrana (npr. ubijanja totemske životinje), već je silovito osvećuje celo pleme kao preteću opasnost za celu zajednicu ili kao tešku krivicu koja sve pritiska. Nekoliko rečenica iz Frejzerove knjige* mogu pokazati kako ozbiljno kažnjavaju ovakve prestupe ti, prema našim merilima inače potpuno nemoralni, divljaci.
(,,U Australiji uobičajena kazna za seksualnu vezu sa osobom iz zabranjenog klana je smrt. Pri tom ne igra ulogu da li žena pripada istoj grupi ili je zarobljena tokom rata sa drugim plemenom; muškarac pogrešnog klana koji je upotrebi kao ženu progoni se, njega ubijaju pripadnici njegovog klana, a isto tako i ženu; mada se u nekim slučajevima, ako tokom određenog perioda ne budu uhvaćeni, prekršaj može oprostiti. U plemenu Ta-Ta-thi, Novi Južni Vels, u retkim slučajevima koji se dešavaju, muškarca ubijaju, a ženu samo tuku ili bodu kopljem, ili oboje, skoro do smrti; razlog koji se navodi za njeno neubijanje jeste da je verovatno bila prinuđena na to. Zabrane klana se strogo sprovode čak i u površnim ljubavnim vezama; svaki prekršaj ovih zabrana prima se sa krajnjim gnušanjem i kažnjava smrću. (Houit).”
b) Kako se iste oštre kazne prim enjuju i za površne ljubavne veze, koje nisu dovele do začeća deteta, drugi, na primer, praktični motivi te zabrane postaju neverovatni.
c) Kako je totem nasledan i ne men ja se ženidbom, mogu se lako utvrditi posledice zabrane, recimo, pri nasleđivanju po majčinoj liniji. Ako, npr., muškarac pripada klanu sa totemom kengura i oženi se ženom iz totema emu, onda su deca, dečaci i devojčice, svačemu. Sinu iz ovog braka će dakle, tim totemskim pravilom, biti onemogućen rodoskrvni odnos sa njegovom majkom i njegovim sestrama, koji su kao i on emu.*
d) Potrebna je samo jedna "napomena pa da se uvidi da egzogamija povezana sa totemom više postiže, dakle ima veću svrhu nego što je sprečavanje incesta sa majkom i sestrama. Ona onemogućava muškarcu i seksualni odnos sa svim ženama njegovog voda, dakle sa nizom ženskih lica koja nisu sa njim u krvnom srodstvu, jer zabrana' sve te žene izjednačuje sa krvnim srodnicima. Psihološko opravdanje ovog vanrednog ograničenja, koje daleko prevazilazi sve što se u ovom pogledu sreće kod civilizovanih naroda, u prvi mah nije jasno. Može nam samo izgledati da je ovde uloga totema (životinje) kao praoca shvaćena vrlo ozbiljno. Sve što potiče od istog totema je krvno srodstvo, sve je to jedna porodica i u toj porodici se i najdalji stepeni srodstva sm atraju apsolutnom preprekom za seksualno spajanje.
Na ovaj način pokazuju nam ovi divljaci neobično visok stepen zaziranja od incesta ili incestne osetljivosti, povezanu sa nama nedovoljno razumljivom osobenošću — zamenom realnog krvnog srodstva totemskim srodstvom. Ipak, ne smemo isuviše naglašavati ovu protivurečnost i gubiti iz vida da totemske zabrane uključuju i realan incest kao poseban slučaj.
Na koji je način pri tom došlo do zamene stvarne porodice totemskim rodom, to ostaje zagonetka čije se rešenje možda podudara sa razjašnjenjem samog totema. Naravno, moralo bi se misliti na to da pri izvesnoj slobodi seksualnog odnosa koja prelazi okvire bračnih ograničenja, krvno srodstvo, a samim tim i sprečavanje incesta, postaju vrlo nesigurni, tako da se ne može odustati od neke druge osnove zabrane. Stoga nije suvišno napomenuti da običaji Australijanaca priznaju socijalne uslove i prazničke prilike kada se krši isključivo bračno pravo jednog muškarca na ženu.
Jezik ovih australijskih plemena pokazuje jednu osobenost koja je, neosporno, u vezi sa ovim. Reči kojima oni obeležavaju srodstvo nemaju u vidu odnose dve osobe, već između jedne osobe i jedne grupe; ove reči pripadaju „klasifikujućem” sistemu, kako ga je nazvao L. H. Morgan. To znači da čovek ne zove „ocem” samo svog roditelja, već i svakog drugog čoveka koji se prema plemenskim propisima mogao oženiti njegovom majkom i na taj način mogao postati njegov otac; on zove „majkom” svaku drugu ženu pored one koja ga je rodila, one koje su mu mogle postati majka bez prekršaja plemenskih zakona; on zove „braćom” i „sestrama” ne samo decu svojih pravih roditelja, već i decu svih lica koja se u odnosu na njega nalaze u roditeljskom položaju, itd. Srodnički nazivi kojima se obraćaju dva Australijanca jedan drugom ne ukazuju i na obavezno međusobno krvno srodstvo, kako bi to moralo biti prema našoj jezičkoj upotrebi; oni mnogo više obeležavaju socijalnu vezu nego fizičku. Približavanje ovom klasifikujućem sistemu sreće se kod nas u detinjstvu, kada se od deteta zahteva da sve prijatelje i prijateljice roditelja pozdravlja sa „čika” i „teta”, ili u prenosnom smislu kada se govori o „braći po Apolonu” ili „sestrama po Hristu”.
Objašnjenje ovog za nas tako stranog načina govora lako se nalazi ako se on shvati kao ostatak i znak one bračne institucije koju je Fajson (L. Fison) nazvao „grupni brak”, čija se suština sastoji u tome što izvestan broj muškaraca sprovodi bračno pravo nad izvesnim brojem žena. Deca takvog grupnog braka mogu tada s pravom sebe međusobno smatrati braćom i sestrama, iako ih sve nije rodila ista majka, i sve muškarce u grupi svojim očevima.
Iako se neki autori, kao na prim er Vestermark (B. W estermark) u svojoj Istoriji čovečijeg braka suprotstavljaju zaključcima koje drugi izvlače iz postojanja naziva za grupno srodstvo, ipak se upravo najbolji poznavaoci australijskih urođenika slažu u tome da klasifikatorne srodničke nazive treba smatrati zaostatkom iz vremena grupnog braka. Prema Spenseru i Gilenu (Spencer i Gillen)7, sreće se još danas izvestan oblik grupnog braka među plemenima Urabuna i Dieri. Grupni brak je, dakle, po njihovom mišljenju, kod ovih naroda prethodio individualnom i nije nestao a da za sobom nije ostavio primetne tragove u govoru i običajima.
Ako pak zamenimo individualni brak grupnim, tada će nam biti shvatljivo prividno obilje izbegavanja incesta, koje srećemo kod istih naroda. Egzogamija totema, zabrana seksualnog odnosa između pripadnika istog klana izgleda kao prikladna mera za sprečavanje grupnog incesta, koja se zatim učvrstila i dugo još nadživela prvobitne razloge svoga postojanja.
Ako smatramo da smo sad razumeli razloge ženidbenih ograničenja australijskih urođenika, onda moramo još i saznati da su stvarni odnosi mnogo složeniji, tako da to na prvi pogled zbunjuje. Jer u Australiji postoji samo mali broj plemena u kojih se ne sreće neka druga vrsta zabrane osim totemskog ograničenja. Većina ih je organizovana na taj način što se najpre dele na dva odeljka, nazvana ženidbene klase (engleski: phrathries). Svaka od otfih ženidbenih klasa je egzogamna i uključuje veći broj totemskih rodova. Obično se svaka ženidbena klasa deli još na dve pot-klase (subphrathries), dakle celo pleme na četiri; potklase se, prema tome, nalaze između fratrija i totemskog roda.
Tipična, prilično često ostvarivana shema organizacije jednog australijskog plemena izgleda ovako: Dvanaest totemskih rodova svrstano je u četiri potklase i dve klase. Svi odeljci su egzogamni. Potklasa c stvara sa e, potklasa d sa f egzogamnu celinu. Dejstvo, dakle i tendencija ove ustanove je nedvosmislena: ovim putem se postižu dalja ograničenja ženidbenog izbora i seksualne slobode. Kad bi postojalo svega dvanaest totemskih rodova, tada bi svakom članu roda — pod pretpostavkom da svaki rod ima isti broj ljudi — bilo dostupno 11/12 svih žena za izbor. Postojanje obeju fratri ja ograničava ovaj izbor na 6/12 = 1/2; jedan muškarac totema a može se oženiti samo ženom iz rodova 1 do 6. Uvođenjem obeju potklasa smanjuje se izbor na 3/12=1/4; muškarac iz totema a mora svoj bračni izbor ograničiti na žene totema 4, 5, 6.
Istorijska veza ženidbenih klasa - kojih u nekim plemenima može biti i do osam — sa totemskim rodovima je potpuno nejasna. Jedino se vidi da ovakva ustanova želi da postigne isto što i totemska egzogamija, čak i više. Ali dok totemska egzogamija daje utisak svete odredbe za koju se ne zna kako je nastala, dakle običaja, izgleda da su komplikovane institucije ženidbenih klasa, njihova podela i iz njih proistekli uslovi nastali kao svrsishodno zakonodavstvo koje se možda iznova latilo sprečavanja incesta pošto je oslabio uticaj totema. I dok je totemski sistem, kao što znamo, osnova svih drugih socijalnih obaveza i moralnih ograničenja plemena, značaj fratrija uglavnom se iscrpljuje regulisanjem bračnog izbora, čemu i služe.
U daljem izgrađivanju sistema ženidbenih klasa pokazuje se težnja da se prevaziđe sprečavanje prirodnog i grupnog incesta i da se zabrane brakovi među udaljenim rođacima u grupi, slično onome što je činila katolička crkva kada je davnašnje ženidbene zabrane, koje su oduvek važile za braću i sestre, proširila i na braću i sestre od tetki i ujaka iznalazeći za to duhovni stepen srodstva.
Našem interesu malo bi služilo ako bismo hteli da dublje prodremo u izvanredno isprepletene i nejasne diskusije o poreklu i značaju ženidbenih klasa, kan i o njihovom odnosu prema totemu. Za našu svrhu je dovoljno da ukažemo na veliko nastojanje koje Australijanci i drugi divlji narodi posvećuju sprečavanju incesta.10 Moramo reći da su ovi divljaci još više osetljivi na incest nego mi. Verovatno je kod njih iskušenje jače, tako da im je potrebna obilati ja zaštita protiv njega.
Zaziranje od incesta ovih naroda ipak se ne zadovoljava osnivanjem opisanih institucija, koje nam izgledaju uglavnom usmerene protiv grupnog incesta. Tome moramo dodati i niz „običaja”, koji sprečavaju individualni odnos bližih rođaka u našem smislu, koji se održavaju sa potpunom religioznom strogošću i u čiji cilj jedva da se može sumnjati. Ovi običaji ili moralne zabrane mogu se nazvati „izbegavanja" (avoidances). Njihova proširenost se prostire daleko izvan australijskih totemskih naroda. Ovde bih zamolio čitaoce da se zadovolje sa fragmentamim izvodom iz bogatog materijala.
U Melaneziji su ovakve ograničavajuće zabrane usmerene protiv odnosa dečaka sa majkom i sestrama. Tako, na primer, na Leperu, jednom od ostrva Novih Hebrida, dečak u određenom uzrastu napušta majčin dom i seli se u svratište „klub”, gde otada redovno spava i obeduje. On, doduše, još srne da posećuje svoj dom i da tamo zahteva hranu; ali ako se kod kuće nalazi sestra, mora da ode pre no što je jeo; ako sestra nije prisutna, sme da pojede sedeći blizu vrata. Ako se slučajno napolju sretnu brat i sestra, tada ona mora da pobegne ili da se negde sakrije. Ako dečak izvesne tragove u pesku prepozna kao trag svoje sestre, on ne sme da ih sledi, kao ni ona njegove. On neće čak izgovoriti ni njeno ime, niti upotrebiti neku svakodnevnu reč ako je ova i sastavni deo njenog imena. Ovo izbegavanje, koje počinje sa obredom proslave puberteta, zadržava se tokom čitavog života. Uzdržljivost između majke i sina sa godinama se pojačava, pretežno od strane majke. Ako mu donese nešto za jelo, ne pruža mu ga ona sama, već ga stavlja pred njega; ona ga ne oslovljava prisno, ne obraća mu se — prema našoj jezičkoj upotrebi — sa „ti”, nego „vi”. Slični običaji vladaju i u Novoj Kaledoniji. Ako se sretnu brat i sestra, ona beži u žbunje a on prolazi ne okrećući glavu prema njoj.
Na poluostrvu Gazela u Novoj Britaniji, sestra pre udaje više ne sme da razgovara sa bratom, ona ne izgovara ni njegovo ime, već ga označava nekim opisom.
Na Novom Mekleriburgu ovakva ograničenja pogađaju nećake i rođake (iako ne sve vrste), a isto tako i braću i sestre. Oni ne smeju da se približe niti da pruže ruku jedno drugom, niti nešto da poklone, ali smeju da se porazgovaraju na udaljenosti od nekoliko koraka. Kazna za incest sa sestrom je smrt vešanjem.
Na ostrvu Fidži ova pravila izbegavanja naročito su stroga; ovde ona ne pogađaju samo krvne srodnike, već i sestre po grupi. Utoliko će nam biti čudnovatije saznanje da ovi divljaci poznaju svete orgije u kojima seksualno spajanje traže upravo ovi zabranjeni stepeni srodstva, ukoliko nam ova suprotnost ne posluži za razjašnjenje zabrane, „umesto da se nad njom iščuđavamo.
U plemenu Bata na Sumatri pogađaju zapovedi izbegavanja sve bliže srodničke veze. Jednom Bati će npr. biti naj neprijatnije da prati svoju sestru na večernju sedeljku. Jedan Bata će se osećati nelagodno u društvu svoje sestre, čak ako su prisutna i druga lica. Ako jedno od njih dođe u kuću, druga strana uluči priliku da ode. Otac takođe neće ostati sam u kući sa ćerkom, isto tako kao ni majka sa sinom. Holandski misionar koji je opisao ove običaje dodaje da ih, na žalost, mora sm atrati sasvim opravdanim. U ovom narodu se bez daljega sm atra da izdvojenost muškarca sa jednom ženom dovodi do nepristojne intimnosti, pa kako se od odnosa sa krvnim srodnicima mogu očekivati sve mogućne kazne i neprijatne posledice, oni s pravom sva ta iskušenja izbegavaju ovakvim zabranama.
Kod Barongoa u zalivu Delagoa u Africi, začudo, najstroži ja opreznost je usmerena na šurnjaju, suprugu ženinog brata; Ako muškarac bilo gde sretne ovu za njega opasnu ličnost, izbegava je vrlo pažljivo. On se ne usuđuje da s njom jede iz jedne činije, on je samo plašljivo oslovljava, ne usuđuje se da kroči u njenu kolibu, a pozdravlja je samo drhtavim glasom.
Kod Akamba (ili Vakamba) u Britanskoj istočnoj Africi vlada zapovest izbegavanja za koju bi se moglo očekivati da će se češće sretati. Devojka mora brižljivo izbegavati oca od puberteta do udaje. Ona se skriva ako ga sretne na putu, nikada ne pokušava da sedne pored njega i tako se ponaša do trenutka svoje veridbe. Od trenutka udaje nikakve prepreke više ne stoje na putu njenog odnosa sa ocem.
Najraširenije, najstrože a i za civilizovane narode najinteresantnije izbegavanje je ono koje ograničava odnos muškarca sa taštom. Ono je u Australiji opšte prisutno, ali je na snazi i kod melanezijskih, polinezijskih i crnačkih afričkih naroda, gde god ima tragova totemizma i grupnog srodstva, a verovatno i van ovih krajeva. Kod nekih od ovih naroda postoje slične zabrane bezazlenog odnosa žene sa svekrom, mada one nisu ni izdaleka tako stalne niti tako ozbiljne. U pojedinim slučajevima su i muževljevi i ženini roditelji predmet izbegavanja.
Kako se mi manje interesujemo za etnografsku rasprostranjenost nego za sadržaj i svrhu izbegavanja tašte, ograničiću se i ovde na mali broj primera.
Na ostrvima Bank te zapovedi su vrlo stroge i krajnje tačno određene. Muškarac će izbegavati blizinu tašte, kao i ona njegovu. Ako se slučajno sretnu na nekoj stazi, žena se sklanja u stranu i okreće mu leđa dok ne prođe, ili on čini to isto.
U Vana Lava (Port Lateson) muškarac neće ići obalom iza svoje tašte pre no što talasi speru trag njenih stopala sa peska. Ipak smeju da razgovaraju sa izvesne udaljenosti. Sasvim je isključeno da on izgovori taštino ime ili ona zetovljevo. Na Solomonskim, ostrvima muškarac ne sme ni da se vidi ni da govori sa taštom. Kad je sretne, ne ponaša se kao da je poznaje, već trči koliko može brže da bi se sakrio.
Kod Zulu-Kafera običaj zahteva da se muškarac stidi svoje tašte, da se pričinjava kako želi da izbegne njeno društvo. On ne ulazi u kolibu u kojoj se ona nalazi, a ako se sretnu, idu on ili ona u stranu, pri čemu se ona sakriva u žbun, dok on drži štit ispred lica. Ako jedno drugo ne mogu da izbegnu, a žena nema ništa drugo u što bi se uvila, tada stavlja bar nešto trave oko glave da bi udovoljila zahtevima obreda. Veza između njih mora biti ili omogućena posredstvom trećeg lica, ili se smeju dovikivati sa prilične udaljenosti ako se između njih nalazi neka prepreka, na prim er ograđen prostor za stoku (kral). Nijedno od njih ne sme da izgovori ime drugog.
Kod Basoga, crnačkog plemena u području izvora Nila, muškarac sme da govori sa taštom samo ako se ona nalazi u drugoj prostoriji kuće tako da je on ne vidi. Inače, ovaj narod se toliko gnuša incesta da ga čak kažnjava i kod domaćih životinja.
Dok namera i značaj drugih izbegavanja između bliskih srodnika ne podleže sumnji, tako da se od svih posmatrača sm atraju zaštitnom merom protiv incesta, zabrane koje se odnose na taštu mnogi tumače drugačije. S pravom izgleda nerazumljivo da svi ovi narodi pokazuju tako veliki strah od iskušenja koje muškarcu tobože preti od jedne starije žene koja bi mu mogla biti majka, ali to u stvari nije.
Ser Lubok (J. Lubbock) u svome delu Origin of Civilization („Poreklo civilizacije”) dovodi u vezu ponašanje tašte prema zetu sa nekadašnjim brakom koji je postizan otmicom (marriage by capture). tiĐok je otmica žena stvarno postojala, dotle je verovatno bila dovoljno ozbiljna i srdžba roditelja. Kada su od ovog oblika braka preostali samo simboli, onda je i srdžba roditelja tako simbolizovana, a ovaj običaj se zadržao još pošto se njegovo poreklo zaboravilo.” Krouliu (Crawley) je bilo lako da pokaže kako se malo ovaj pokušaj razjašnjenja podudara sa pojedinostima stvarnog posmatranja.
Tejlor (E. B. Tylor) smatra da stav tašte prema zetu nije ništa drugo do određen oblik „nepriznavanja” (cutting) od strane ženine porodice. Muškarac se smatra strancem, i to sve do rođenja prvog deteta. Osim u slučajevima gde taj uslov ne skida zabranu, ovom objašnjenju se može prigovoriti da ne rasvetljava usmerenost tog običaja na odnos između zeta i tašte, da, prema tome, previđa seksualni faktor, i da ne vodi računa o momentu upravo svete odvratnosti koja dolazi do izražaja u zapovedima izbegavanja.
Jedna žena iz plemena Zulu, upitana za razloge zabrane, odgovorila je sa primesom nežnosti: „Nije pravo da on vidi grudi koje su dojile njegovu ženu.”
Poznato je da odnos između zeta i tašte i kod civilizovanih naroda pripada tugaljivoj strani porodične organizacije. U društvima belih naroda Evrope i Amerike, doduše, više ne postoji zabrana opštenja za taštu i zeta, ali bi se često izbegle mnoge svađe i neraspoloženja kada bi takve zabrane još postojale kao običaj, a ne da su pojedinci prinuđeni da ih ponova uspostavljaju. Nekim Evropejcima može izgledati kao aktvisoke mudrosti što divlji narodi svojim zapovedima izbegavanja već unapred isključuju uspostavljanje prisnosti između dve ličnosti koje su postale tako bliski srodnici. Jedva da ima mesta sumnji u činjenicu da psihološka situacija tašte i zeta sadrži nešto što među njim a podstiče neprijateljstvo i otežava zajednički život. Sto šale civilizovanih naroda upravo temu tašte tako rado uzimaju kao objekt, ukazuje, rekao bih, na to da osećajne veze između tašte i zeta sadrže i komponente koje su u oštroj suprotnosti jedna prema drugoj. Smatram da je ovaj odnos u stvari „ambivalentan”, sastavljen od protivurečnih, nežnih i neprijateljskih stremljenja.
Izvestan deo ovih strem ljenja je jasan: sa strane tašte nesklonost (odbijanje) da se odrekne posedovanja ćerke, nepoverenje prema strancu kome se ona predaje, tendencija da se održi zapovednička pozicija u koju se tašta uži vela u sopstvenoj kući. Sa strane zeta rešenost da se više ne potčinjava bilo kakvoj stranoj volji, ljubomora prema svim licima koja su pre njega posedovala nežnosti njegove žene, i — last not least — odbijanje da bude ometan u iluziji seksualnog precenjivanja. Ovakva smetnja najviše potiče od taštinog lika, koji ga sa toliko zajedničkih crta podseća na ćerku, a ipak je lišen svih draži mladosti, lepote i psihičke svežine koje mu i čine sopstvenu ženu vrednom.
Poznavanje skrivenih duševnih stremljenja koje je čoveku podarilo psihoanalitičko istraživanje dozvoljava nam da ovim motivima dodamo i druge. Gde žena svoje psihoseksualne potrebe treba da zadovoljava u braku i porodičnom životu, tu joj uvek preti opasnost da ostane nezadovoljena zbog prebrzog ргоticanja bračnog odnosa i siromaštva u njenom osećajnom doživljavanju. Majka koja stari štiti se od ovoga uživljavanjem u sopstvenu decu, identifikacijom s njima, pri čemu prisvaja njihove osećajne doživljaje. Kaže se da roditelji ostaju mladi sa svojom decom; ovo je, zaista, jedna od najdragocenijih psihičkih koristi koju roditelji izvlače od dece. Slučajevi bez dece stoga gube jednu od najboljih mogućnosti da podnose neophodnu rezignaciju u sopstvenom braku. Ovo uži vi ja van je u ćerku kod majke često ide tako daleko da se ona i sama zaljubljuje u čoveka koga ćerka voli, što u izraženim slučajevima zbog žestokog duševnog otpora protiv osećanja, dovodi do teških oblika neurotičnog oboljenja. U svakom slučaju je tendencija ka ovakvom zaljubljivanju tašte vrlo česta ili ova sama ili njoj suprotstavljena težnja stvaraju metež oprečnih sila u taštinoj duši. Vrlo često je upravo gruba, sadistička komponenta ljubavnog osećanja upućena zetu da bi se što sigurnije suzbila zabranjena i nežna.
Odnos zeta prema tašti komplikuje se sličnim osećanjima koja, međutim, potiču iz drugog izvora. Put izbora objekta po pravilu ga je doveo do objekta ljubavi preko majčine slike, možda još i sestrine; usled incestuoznih ograničenja, njegova ljubav sa obe drage osobe iz detinjstva skliznula je da bi se zaustavila na jednom stranom objektu po njihovom obličju. On vidi kako na mesto sopstvene majke i majke njegove sestre sada stupa tašta; razvija se tendencija da se potone u nekadašnji izbor, ali ovome se suprotstavlja sve u njemu. Njegovo zaziranje od incesta zahteva da se ne podseća na poreklo njegovog ljubavnog izbora; odbijanje mu olakšava aktuelnost tašte, koju nije oduvek poznavao kao majku, čiju je sliku mogao zadržati neizmenjenu u podsvesti. Jedan naročiti dodatak razdražljivosti i omraze u smesi osećanja dozvoljava pretpostavku da tašta stvarno za zeta predstavlja incestno iskušenje, kao što se, s druge strane, ne dešava tako retko da se neko očevidno zaljubi u svoju kasniju taštu, pre no što njegova naklonost prede na ćerku.
Ne vidim neku smetnju pretpostavci da upravo ovaj, incestuozni faktor odnosa kod divljaka motiviše izbegavanje zeta i tašte. Mi bismo dakle U razjašnjenju ovih strogih „izbegavanja” primitivnih naroda dali prevagu mišljenju koje je prvobitno izneo Fajson, a koje u ovim propisima vidi samo zaštitu od mogućnog incesta. To isto bi važilo i za sva ostala izbegavanja između krvnih srodnika i orođenih ženidbom. Ostaje samo razlika što je u prvom slučaju incest direktan, tako da nam era sprečavanja može biti sve sna; u drugom slučaju, koji uključuje odnos prema tašti, incest bi bio iskušenje u fantaziji, nastalo posredstvom nesvesnih međučlanova.
Mi smo u ovom izlaganju imali malo prilike da pokažemo kako se činjenice iz psihologije naroda primenom psihoanalitičkog posmatranja mogu videti u novom shvatanju, jer je zaziranje od incesta divljaka odavno shvaćeno kao takvo i ne zahteva dalja tumačenja. Ono što možemo dodati njegovoj proceni jeste konstatacija da je to izrazito infantilna crta i da se upadljivo podudara sa duševnim životom neurotičara. Psihoanaliza nas je naučila da je prvi izbor seksualnog objekta u dečaka incestuozan, usmeren na zabranjene objekte, majku i sestru, a otkrila nam je i puteve kojima se osoba tokom sazrevanja oslobađa prir vlačnosti incesta. Neurotičar nam, pak, redovno pokazuje deo psihičkog infantilizma, on ili nije u stanju da se oslobodi dečjih odnosa psihoseksualiteta, ili se njima vraća (zastoj razvitka i regresija). Stoga u njegovom nesvesnom životu još uvek ili ponovo igraju glavnu ulogu incustuozne fiksacije libida. Mi smo došli dotle da odnos prema roditeljima u kojem preovladava incestuozna žudnja smatramo ključnim (centralnim) kompleksom neuroze. Otkrivanje ovakvog značenja incesta za neuroze, naravno, nailazi na opštu nevericu odraslih i normalnih; sa isto takvim odbijanjem se presreću, na primer, i radovi Otto Rank-a, koji sve jasnije pokazuju koliko se često tema incesta nalazi u središtu pesničkog interesovanja i kako u bezbrojnim varijacijama i izmenama daje materijal poeziji. Prinuđeni smo da verujemo da je ovakvo odbijanje pre svega produkt duboke odvratnosti čoveka prema njegovim nekadašnjim incestnim željama, koje je u međuvremenu potisnuo iz svesti. Stoga nam nije nevažno što na prim eru divljih naroda možemo pokazati da oni incestne želje čoveka, kojima je predodređeno da kasnije postanu nes vesne, još oseća ju kao nešto opasno, nešto što zaslužuje najoštrije mere odbrane.
--------------------------------------------------------
*Međutim, ocu koji je kengur, dozvoljen je — bar ovom zabranom — incest sa njegovim ćerkama, koje su emu. Ako bi se totem nasleđivao po očevoj liniji, otac bi bio kengur, deca isto tako kengur, ocu bi tada bio zabranjen incest sa ćerkama, dok bi bio slobodan incest sina sa majkom. Ovo dejstvo totemskih zabrana ukazuje na to da je nasleđivanje po majčinoj liniji starije nego po očevoj, jer je osnovana pretpostavka da su totemske zabrane pre svega usmerene protiv incestne požude sinova.
Iz: O seksualnoj teoriji - Totem i tabu,preveo s nemačkog Pavle Milekić, Matica srpska, 1976.