Zoran Đinđić: Filozofija i razdvojenost (Hegelovo shvatanje filozofije)

Istorijski oblici filozofije, pojedinačne filozofske pozicije ili ,,sistemi'', nastaju iz ,,potrebe vremena za filozofijom'', i to ne za bilo kojom, nego upravo za onom koja može odgovoriti specifičnosti te potrebe, sazrele u određenom trenutku. Život sam po vlastitoj meri oblikuje svoje momente, i zbog toga je razumljivo da filozofija kao jedan od tih momenata, zadržava sećanje na dinamiku iz koje nastaje. Međutim, filozofija se po svojim osobenostima razlikuje od svih drugih oblika u kojima se život ispoljava. Zadatak, koji ona treba da izvrši, stoga se mora razlikovati od svega onog, što se očekuje od ostalih aktivnosti života, a isto tako, potreba, koja nju proizvodi, morala bi da bude neka sasvim specifična potreba života. Da filozofija nastaje iz potrebe života za filozofijom to Hegelu ne izgleda sporno; pitanje je, međutim, kakve je prirode ta potreba koja rađa najvišu ljudsku praksu - filozofiju?

Osnovu iz koje nastaje potreba za filozofijom nalazi Hegel u razdvojenosti, rascepu (Entzweiung) unutar života: ,,Razdvojenost je izvor potrebe za filozofijom''. Filozofija nastupa kao sintetička snaga, ali njen zadatak nije lak. Ona mora najpre da razbije sve lažne sinteze, rešenja, koja se zaustavljaju na pola puta a onda iz onog što su postigla konstituišu ono, što im nedostaje. ,,Pojava'' apsoluta se fiksirala kao samostalna, predstavljajući se kao bit sama, ali pošto ne može da porekne svoj izvor u ograničenom i konačnom, celina koja se tu reklamira je samo prividna. Snaga razuma, kao dogmatskog mišljenja koje ostaje vezano za nedijalektičke protivrečnosti, potpomaže u toj konstrukciji lažnog totaliteta, pokušavajući da celinu, koja je potrebna životu, zameni pukim zbirom raznolikosti, iz koga je život iščezao. Uhvaćen u toj zamci sinteze bez sadržaja, život teži da se oslobodi, i u toj ,,težnji života'' vidi Hegel mogućnost da se formuliše epohalni zadatak filozofije. ,,Kada moć sjedinjavanja iščezne iz života čoveka, i kada su suprotnosti izgubile svoju životnu povezanost i uzajamno dejstvo, i zadobile samostalnost, nastaje potreba za filozofijom.'' Utoliko je, smatra Hegel, istorijsko pojavljivanje filozofije nešto slučajno, vezano za krizni sklop vremena koje artikuliše potrebu za filozofijom kao sintetičkom snagom.

,,Potreba za filozofijom'' ima status uslova filozofije, kao pretpostavka njenog istorijskog pojavljivanja. Hegel se ne dvoumi kod formulisanjaove radikalne teze o povezanosti filozofije i života: ,,Potreba za filozofijom može da se smatra pretpostavkom filozofije.'' I dalje: ,,To što se naziva pretpostavkom filozofije nije ništa drugo do pomenuta potreba.''

Razdvojenost kao indeks epohe je motiv koji se ponavlja u Hegelovim tekstovima u vremenskom rasponu od jedne decenije, i to gotovo u identičnim formulacijama. Krizni sklop se očituje u tome što je iz postojećih oblika života ispario duh, ali Hölderlin prijatelj iz mladosti ne zaboravlja poruku: tamo gde raste opasnost, raste i spasonosna moć. Život se pobunio protiv svojih otuđenih oblika i postavio zahtev za nečim radikalno novim. Ovu temu Hegel varira na brojnim mestima, uvek u karakterističnim formulacijama - ,,Sve pojave ovom vremena pokazuju da se zadovoljenje ne nalazi u starom životu; osećanje protivrečnosti prirode sa postojećim životom proizvodi potrebu da se protivrečnost prevlada.''

U spisu o razlici Fichteovog i Schellingovog sistema filozofije Hegel posmatra razdvojenost na dva nivoa, kao faktor samog života, i kao proizvod vremena. Razdvojenost, koja konstituiše dinamiku života, nosi u sebi realnu različitost momenta, koji prelaze jedni u druge i sami sebe dokidaju, svesni svoje parcijalnosti i neistinitosti. Bez diferencije ne bi bilo kretanja, a bez kretanja ne bilo života. Zbog toga na temeljnom novou, razdvojenost ima pozitivno značenje. Razdvojenost kao ,,proizvod vremena'' nastaje, kada se razdvojenost kao faktor života fiksira, kada suprostavljene strane zadobiju samostalnost, a parcijalni momenti kretanja zaborave na svoju neistinitost i pokušaju da organizuju celinu po svojim normama. U takvom trenutku, kada nastaje opasnost prekidanja istorijske dijalektike i zaustavljanja na jednom njenom stepenu, jedini interes uma mora se sastojati u ,,prevladavanju tih ukočenih protivrečnosti''; međutim, ,,ovaj interes uma nema taj smisao da se suprostavi suprostavljanju i ograničavanju uopšte, jer je razdvojenost nužni faktor života.'' Kao što bi bilo pogrešno prihvatiti nedijalektičku suprotnost koju nameće razum tako bi bila neistinita i sinteza, koja bi htela da dokine svaku suprotnost, a time i svako kretanje. Osnovni zadatak filozofije ogleda se upravo u tome da prepozna potrebu vremena koja je samu nju proizvela, i da izvornoj dinamici života vrati poremećenu ravnotežu.

Iz: Subjektivnost i nasilje, Dnevnik - Novine i časopisi, Novi Sad, 2003., str. 136-138.