Priznajem da sam slušao vrlo zbunjen; plašio me je već sam ton Versilovljevih reči, mada nisam mogao da se ne divim njegovim mislima. Imao sam bolestan strah: da me laže. Rekoh mu strogim glasom:
— Maločas ste kazali: „Carstvo Božje“. Pričali su mi da ste, kad ste bili tamo, propovedali Boga, i da ste nosili verige?
— Mani moje verige — nasmeja se on; — to je nešto sasvim drugo. Tada nisam još ništa propovedao, ali mi je bilo žao njihovog Boga, to je istina. U to vreme je bio objavljen ateizam... nekolicina njih su ga objavili, ali to nije važno; to su bili samo prvi vesnici. No to je bio ipak prvi korak koji je učinjen, i to je važno. I tu je opet bila logika, ali gde je god logika, tu je i tuga. Ja sam bio čovek druge kulture, i moje srce nije moglo to da dopusti. Ona neblagodarnost s kojom su se ti ljudi rastajali od ideja, ono ismevanje i bacanje u blato nisam mogao da podnosim. Bio mi je odvratan šusterski način postupka. Uostalom, realnost uvek ima nešto šustersko, čak i kad postoji najvatrenija želja za idealom, i, naravno, trebalo je da to znam; ali ja sam bio čovek drugoga tipa: bio sam slobodan u izboru, a oni nisu; i ja sam plakao, zbog njih sam plakao, plakao sam za starom idejom, i možda sam plakao pravim suzama, bez ulepšavanja.
— Zar ste tako jako verovali u Boga? — zapitah ga u neverici.
— Dragi prijatelju, to pitanje je možda izlišno. Uzmimo da i nisam mnogo verovao, ali ipak nisam mogao da ne tugujem za idejom. Nisam mogao da sebi predstavim vreme u kome će čovek živeti bez Boga; i da li će to ikada biti moguće! Srce mi je uvek govorilo da je to nemoguće; ali izvestan takav period je, ipak, moguć... Za mene je čak van sumnje da će taj period nastupiti; alisam uvek zamišljao sasvim drugu sliku...
— Kakvu?
On je istina još u početku izjavio da je srećan, i u njegovim rečima je i bilo mnogo oduševljenja; stoga se i sećam mnogo čega od onoga što mi je tada rekao. Ali, zato što cenim ovoga čoveka, ne mislim da stavim na hartiju sve o čemu smo tada razgovarali; ipak ću ovde navesti u nekoliko crta te čudne slike koju sam uspeo da od njega izmamim. Mene su, naravno, oduvek, davno ranije mučile te „verige“; želeo sam da ih razjasnim, zbog toga sam i navaljivao. Nekoliko fantastičnih i vrlo čudnih ideja, koje je tada rekao, ostadoše mi na svagda u srcu.
— Dragi moj — poče on opet zamišljeno i s osmehom — ja smatram da je bitka gotova i da se borba svršila. posle psovki, bacanja blatom i ismevanja, nastalo je zatišje, i ljudi su ostali sami, kao što su i želeli: velika ranija ideja ih je napustila; veliki izvor snage, koji ih je hranio i grejao, nestajao je kao ono sunce na slici Kloda Lorena, samo što je ovde već počinjao poslednji dan čovečanstva. Tada odjednom ljudi uvideše da su ostali potpuno sâmi, i odjednom osetiše da su velika siročad. Dragi moj mali, ja nikad nisam mogao da zamislim ljude da su neblagodarni i glupi. Uveren sam da će ljudi, kad osete da su ostali siročad, početi da se međusobno približuju jedni drugima tešnje i s većom ljubavi; uhvatiće se za ruke, uviđajući da su sad jedan drugome sve! Iščezla bi velika ideja besmrtnosti, i nastupila potreba da se čime zameni; ceo onaj veliki suvišak ljubavi prema Onome koji je bio Besmrtnost, okrenuće se kod svih ljudi prema prirodi, svetu, ljudima, svakom živom stvoru. Zavoleće zemlju i život neiskazano, ukoliko više budu postepeno bili svesni svoje prolaznosti i konačnosti; voleće nekom naročitom, ne pređašnjom ljubavlju. U prirodi će otkriti pojave i tajne kakve pre nisu ni slutili, jer su sad uzeli da posmatraju prirodu drugim očima, pogledom ljubavnika na ljubljenu ženu. Kad se probude, potrčaće da se međusobno izljube, pošto će biti svesni da su dani njihovi kratki, i da im taj život na zemlji jedino ostaje. Radiće jedan za drugoga, i svak će svoje deliti s drugim, i tim samim će biti srećan. Svako dete će znati da su mu svi na zemlji kao i otac i majka. „Neka sutra bude moj poslednji dan, misliće ljudi posmatrajući zalazak sunca — ne mari, ne mari što ću ja umreti, kad ostaju svi ostali, a posle njih njihova deca — I ta misao: da će ostati ostali, koji će se svi međusobno voleti, i drhtati jedan nad drugim, zamisao o viđenju posle smrti. O, požuriće oni da vole, da bi utolili veliku tugu u svome srcu. Biće gordi i drski za sebe, ali krotki jedan prema drugom; svak će drhtati za život i za sreću svačiju. Biće nežni jedan prema drugom, i neće se zbog toga stideti, kao sad, i milovaće se kao deca. Pri susretu će se gledati dubokim i mislenim pogledom, i u njihovim pogledima biće ljubav i tuga...
— Dragi moj — prekide on sam sebe s osmehom — sve je to samo fantazija, neverovatna fantazija; ali mi je ipak dolazila pred oči vrlo često, zato što bez nje u svome životu nisam mogao da budem, i nisam mogao da o njoj ne mislim. Ne govorim o svojoj veri: moja vera je velika, ja sam deist, filosofski deist, kao i cela naša hiljada što je, no mom mišljenju, ali... interesantno je da sam svoju sliku završavao uvek sa viđenjem, kao u Hajneovom „Hristu na Baltičkom moru‘! Ne mogu da ga obiđem, ne mogu da ga, na kraju, ne zamislim usred ljudi koji su ostali siročad. On im dolazi, pruža im ruke i govori: „Kako ste mogli da ga zaboravite?“ I tad bi im svima padala koprena s očiju, i odjeknula bi zanosna himna novog i poslednjeg uskrsnuća... Ostavimo to, dragi prijatelju; a i moje „verige“ su budalaština; neka te ne ne uznemiruju. Još nešto: poznato ti je da sam na jeziku stidljiv i trezven; a sad sam se raspričao Zato što... zbog raznih osećaja, i zbog toga što s tobom razgovaram; nikom drugom, i nikad o tome ne bih pričao. To ti kažem zato da bih te umirio. Ali ja sam već bio uzbuđen; nije me lagao kao što sam se plašio, i to mi je bilo vrlo milo, jer mi je bilo jasno da je odista trpeo, bio tužan, i da je odista i nesumnjivo mnogo voleo — i to mi je bilo najmilije. To sam mu i rekao sa zanosom.
— Slušajte — dodadoh — izgleda mi da ste pored sve vaše tuge morali tada ipak biti srećni? On se nasmeja veselo.
— Danas si vrlo oštrouman u svojim primedbama — reče. — Naravno da sam bio srećan; a zar sam mogao biti nesrećan s takvom tugom? Niko nije slobodniji ni srećniji od skitača Rusa-Evropljanina, koji je jedan iz naše hiljade. To ti kažem bez šale, sasvim ozbiljno. Svoju tugu ne bih dao ni za koju drugu sreću. U tom smislu sam uvek bio srećan, dragi moj, celoga svoga života. I od sreće sam tada tvoju mamu zavoleo, prvi put u svom životu.
— Kako prvi put u životu?
— Baš tako. Skitajući se i tugujući, najedanput sam je zavoleo kao nikad ranije, i odmah sam poručio da dođe.
Iz romana F.M. Dostojevski, Mladić, elektronsko izdanje na sledećem linku