Pročitajte deo priče[1]o pčelama (stvarni autor je nepoznat jer se priča varira i ponavlja u mnogim pčelarskim knjigama):
„Pet do sedam dana posle rođenja pčelinja matica poleće iz košnice u ljubavnu avanturu. Tom prilikom ona ispušta osoben miris koji privlači brojne trutove, potencijalne ljubavnike, iz njene i drugih košnica. Matica u svom zanosu leti veoma brzo i visoko. Mnogi trutovi u ovim iscrpljujućim ljubavnim vratolomijama zaostaju. Sustiže je, i s njom se pari, najjači i najsnažniji On svoj uspeh, međutim, ubrzo, tu na licu mesta, plaća životom jer mu se deo polnog uda otkida i ostaje u matičinoj utrobi kako se seme, koje je dao, ne bi raspršilo. Umorna od ljubavne igre matica se vraća u košnicu. Tamo je nestrpljivo dočekuju pčele radilice. Odmah po povratku one otpočinju obilato da je hrane i da joj pažljivo uklanjaju ostatke otkinutog ljubavnikovog polnog organa. Kad je pčelinja matica oplođena ostali trutovi, koji su do tada bili paženi i maženi, postaju teret za pčelinje društvo. Oni ništa ne znaju da rade a veoma su ješni. Pčele radilice počnu da im uskraćuju hranu i čine sve da ih što pre oteraju. Obično ih prvo odvoje od meda u neki deo košnice gde u toku noći mnogi stradaju od gladi i hladnoće. Sutradan oni koji su preživeli pokušavaju ponovo da dođu do meda i toplog dela košnice ali ih straža pčela radilica sprečava i izbacuje napolje. Na taj način pčelinje društvo se za par dana oslobodi trutova.“
Novijim posmatranjima i DNK analizom utvrđeno da se matica pari sa 5 do 10 trutova, a priča o zaostalom polnom organu truta odnosi se samo na poslednjeg truta. Trutovi se inače rađaju iz neoplođenih jaja – i u tom smislu nemaju oca, tj. imaju samo majku i dedu i babu. Pošto je i deda rođen iz neoplođene jajne ćelije to i on nije imao oca, itd., itd.
Mogućnost mojeg komentara, tj. dodatka/ispravka na priču, zasnovao sam na proceni da priča o trutovima nije izmišljena/autorska a ni biografska/istorijska. U suprotnom moja bi intervencija bila neumesna, u suprotnom bi moja intervencija mogla da se smatra neprihvatljivim zadiranjem u autorstvo. Da li je zaista tako?
Šta suštinski razlikuje dve priče: o trurovima i o recimo ne;ijem snu? Ja mislim ništa. Priči o nekom snu nedostaje objektivni uvid i evidencija – ali tu nije suština problema jer vidimo da se i o nečemo o čemu postoji evidencija, i što je dostupno proveri i eksperimentu, može ispričati priča. Priča o pčelama, matici i trutovima, je moguća i interesantna jer većina ljudi ne zna ništa o pčelama! Tu je i to je suština mogućnosti i potrebe za pričom! O onom što nam je poznato, što smo ispitali i iskusili priča je trivijalna i nepotrena!
Poštenje je inače hvaljena ljudska osobina (zašto bi pisci bili izuzeti?) –– pa, može li pisac po svom nahođenju (a te strategije „uklapanja/prekrajanja“ uvek su u vezi sa širim kontekstima, sa idejom knjige, npr.) da piše šta hoće i menja i kombinuje kako mu se prohte? Da li ima smisla išta opisivati i prepričavati ako se to tako radi? Šta je rezultat beskrajnog i ničim ograničenog blebetanja/lupetanja?!
Problem je kada pojedini autori i teoretičari književnosti ovu situaciju sada preokreću i govore kako je ovaj ili onaj pisac dotakao ili dosegao suštinu stvari, suštinu vremena, suštinu epohe, suštinu čoveka, itd. – a za to nemaju ni najmanji dokaz – jer mogu da svedoče samo svojim iskustvom i znanjem.
U opštem slučaju teoretičari dozvoljavaju da „pričanje“ nema granica ni u realnosti a ni u mašti – a u slučaju „velikana“ i autoriteta tvrde kako je pisac dosegao samu istinu(!), ili dosegao suštinu stvari, suštinu vremena, suštinu epohe, suštinu čoveka, itd. Znači li to da prosečan pisac lupeta i okoliša a dobar pisac pogađa realnost i istinu?
Pisci poput političara i ideologa stvaraju lažne slike, oni složno sa ostalim društvenim faktorima/akterima pletu mrežu obmana/realnosti.
Šta će mi npr. nekakav san ako ga je pisac prepravio (u bilo kom smislu ili smeru), ako ga je iskombinovao i barem polovinu izmislio, šta će nam snovi i fantazije ako ti snovi i te fantazije nisu to nego su kombinatorika, dakle, svesno-polusvesno intervenisanje autora u tok asocijacija? Čega je on autor? Nekih kompilacija?
U slučaju nekih priča možemo autoru reći: ej, to nije tako, to nije tačno, itd. dok u slučaju drugih priča bi to bilo neumesno. To ne može biti.
Priča, dakle, funkcioniše kao priča samo za one ljudi koji nisu upoznati sa akterima i radnjom. Za njih priča može biti čak genijalna. Oni mogu reći kako su se „prepoznali“ u priči, kako veruju autoru, kako je priča napisana iz srca, itd. – ali za grupu ljudi koji su upoznati sa stvarnim događajima, priča može biti površna, tendenciozna, podmukla – ali može biti i korektna/istinita.
Imamo dva kvaliteta ili dve vrste „prepoznavanja“: stvarno prepoznavanje (dogodilo nam se to što je ispričano) i prepoznavanje koje ćemo obrazložiti izvsnošću pisca. Ljudi kažu da je pisac dobar ako uspe da evocira nešto (slično) što se njima dogodilo, ako uspe da izazove slična ili ista osećanja, ako dotakne nešto stvarno u njihovom iskustvu i životima. Oni znaju da je nemoguće da je pisac zavirio u njihovu glavu – a pošto je napisao nešto što se i njih tiče – to tumače kao kvalitet pisca i njegove literature.
Međutim, kako smo videli gore, autor/pisac i pored tih uspeha i kvaliteta ipak može da podbaci u celini, jer sklapa celinu koja ne odgovara realnosti, a nije ni fantazija. To je prosto obmana.
Smisao priče jeste da se čuje nešto novo, da se čuje za neki događaj za koji nismo znali i u njemu učestvovali. Pripovedač je vešt pripovedač ili manje vešt pripovedač. Ipak, otkad je ljudi postoji i ta motivacija da se priče izmišljaju, da se ispričaju nemoguće i neverovatne priče. U realnom životu nam je jasno zašto to ljudi rade: oni žele da obmanu, da nanesu nekome štetu ili sramotu, ili da sebe ili junaka prikažu boljim, pametnijim, žele da pokažu svoje kvalitete, ili imaju nekih daljih ambicija: propagiraju neke političke, filozofske ili umetničke ideje npr., itd. Kada je u pitanju literatura – pravimo se da nam nije jasno zašto ljudi izmišljaju/pišu priče, kao, to je misterija. Stvar funkcioniše po analogiji.
Kao kada bi u praznu bocu u kojoj je bilo mleko i na kojoj piše mleko sipali vodu. Dakle, u moderna vremena, pogotovo, postalo je irelevantno da li je u boci zaista mleko ili je mleko razređeno sa manje ili više vode, ili je neka bela farba, postao je važan sam proizvod, sam čin, sam kontekst. Tako Umetnik može da uzme otpad sa nekog smetlišta i razbaca ga po galeriji. Uveče pozove kritičare, televiziju i publiku – i otvori izložbu/instalaciju/performans…Toliko je toga u modernoj umetnosti samo u formi, i toliko se toga postiže samo formalnim akcijama. Sadržaj je gotovo uvek isti, tj. gotovo uvek ispliva taj toliko puta već viđeni i prežvakani smisao/uvid da je sve manipulacija, da je sve postalo smeće, da je današnji svet izgubio dušu, da iz smeća dopire slabašni vapaj umiruće estetike/lepote, itd., itd. Taj „generalni“ zaključak stoji gotovo u svim prikazima pesničkih ili proznih dela, slikarskih postavki ili instalacija.
Generalno: čim je priča/pesma makar malo uverljiva odmah postaje hit! A uverljiva je samo ako na neki način odgovara realnosti, našem iskustvu, emocijama i znanju. Zašto je to tako? Radnja priče, junaci, sve to može da se izmisli; mogu da se izmisle gradovi na drugim planetama ili gradovi u dalekoj prošlosti – ali iskustvo ostaje uvek realno iskustvo, emocije su uvek realne emocije, dakle, kada smo srećni zaista smo srećni (druga je stvar što mi pred drugima možemo glumiti da smo srećni – ali i ta mogućnost glume počiva na realnim doživljajima sreće inače ne bi umeli da glumimo). Ako je neka priča dirljiva, ako nas „dira“, tada nas ona dira, tada je to emocija – a ono što ju je izazvalo nije izmišljeno, tj. nije važno što je izmišljeno – jer svedočimo ličnim emocijama.
Da li je, dakle, bitno samo ispričati interesantnu priču ili je bitno da pisac bude pošten prema svom iskustvu, svojim motivacijama? Mislim da taj momenat razgraničava dobru i lošu književnost.
Jedna fotografija (kao i pripovetka ili pesma) samo je isečak iz neke celine realne ili zamišljene, svejedno. Belina papira ili zida oko fotografije – to ništa – nije zapravo ništa jer je „inficirano“ fotografijom, pa tako „slutimo“ nastavak šume, reke, slutimo mnogo toga ne-prikazanog (delove koji nedostaju a za koje znamo da postoje po vlastitom iskustvu, kao delovi tela, kuće, polja, šume, itd.) kao i ono što bi moglo da sledi bliže ili dalje – pa i jedno nepregledno polje mašte/imaginacije. Ta postmodernistička „belina“, to ne-prikazano ili ne-rečeno – jeste kobni upliv teorije/filozofije u savremenu umetnost. Tako su po filozofima svi umetnici redom postali filozofi jer čak i u svojim manje uspešnim kreacijama ipak proširuju ljudsko iskustvo i saznanje, jer „ocrtavaju“ još ne-dosegnuto/ne-saznato.
[1] Priča je jedan od vidova ljudske komunikacije, i jedan od najstarijih načina spoznaje sveta i razmene saznanja. Priča se saopštava rečima, slikom i pokretom, i zato se fenomen narativnosti ne može ograničiti samo na verbalno izražavanje. Pripovedati se može o stvarnim ili izmišljenim događajima sa namerom da se prenese poruka, omogući spoznaja ili razonoda, ali i da se stvori umetnički oblik i ostvari estetska komunikacija. Postupak kojim se u književnom delu gradi unutrašnji svet svakako je priča ili narativ. Savremena teorija pripovedanja navodi brojne vidove narativnosti u različitim medijima: folklornom i umetničkom, usmenom ili pisanom jezičkom pripovednom obliku, u pantomimi, u slici, na vitražu, na filmu. Književna teorija pripovedanja proučavanje usmerava ka verbalnim pripovednim artefaktima fikcione prirode. Doc.. Dr SLAĐANA M. ALEKSIĆ http://fifa.pr.ac.rs/wpcontent/uploads/2013/12/Zbornik_XLIII_2_Sladjana_Aleksic.pdf