Teološka koncepcija Pravoslavne crkve, jeste osnova ovog kratkog izlaganja o mističnom značenju vode. Ono je izraženo u raznim liturgičkim tekstovima, molitvama, himnama i svetim obredima gde je vodi dato istaknuto mesto, kada se ona tumači kao simbol ili se predstavlja kao ona koja služi božanskom delu spasenja.
Posebno divna poetska tumačenja se nalaze u hvalospevima inspirisanim prvim i šestim slavopojem, po ugledu na irmos Кanona. Prvi slavopoj jeste himna koja sledi čudesan prelazak jevrejskog naroda preko Crvenog mora prilikom izlaska iz Egipta (“Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjanika vrže u more...” 2 Moj 15, 1), a šesti, govori o proroku Joni u stomaku kita (“Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu...” Jona 2, 1-10).
Pedesetnica ili Duhovi jedan od praznika liturgijske godine, ima za svoju temu Hristova učenja o “živoj vodi” (Jn 5,14-30) i dolazi između dve Nedelje u kojima se himne i čitanja iz Novog zaveta odnose na događaje koji su povezani sa vodom, tj. isceljenje nepokretnog u banji Vitezdi (Jn 5, 1-15) i razgovor Gospoda sa ženom Samarjankom pored Jakovljevog izvora (Jn 4, 5-13).
Dve službe uključuju blagoslov voda: veliki blagoslov Bogojavljenja i takozvani “manji blagoslov”. Vrhunac crkvenog bogoslovlja koje se odnosi na vodu, dolazi sa praznikom Bogojavljenja - prilikom krštenja Gospodnjeg - i tokom svete tajne krštenja verujućih.
Značajno je to da veličanstveni opis Stvaranja u prvom poglavlju Postanja jeste prvo čitanje tokom večernjih zvona pri tri velika “kosmogonska” praznika liturgijske godine, tri velika dana krštenja - Božić, Bogojavljenje i Vaskrs: Duh Božji “se dizaše nad vodom” i Reč Njagova razdeli vode koje su bile “pod nebeskim svodom” od voda što behu “iznad nebeskog svoda”. On je bio taj koji sakupi “vode pod nebom... zajedno na jedno mesto” - more i pustio da se “suva zemlja pojavi” (1 Moj 1, 1- 10).
Produbljujući izučavanje biblijskog upućivanja na vodu, može se primetiti antitetička jukstapozicija između dva simbola: vode su podeljene na “gorke” to jest more i “slatke” a to su potoci i reke. Već u Postanju, nalazimo ove antiteze indirektno predočene. Po naredbi Božjoj, morske vode su se povukle “na jedno mesto” da bi načinile prostor za suvu zemlju, za trave i biljke da rastu, za žive stvorove zemlje da prežive. One su ostale na spoljnim granicama sveta sa izvesnom latentnom tendencijom da povrate svoju inicijalnu kosmičku dominaciju. Moć Božje reči ih međutim drži u njihovom predeterminisanom prostoru, jer je Božjom voljom “prethodno slobodno tekuća priroda voda dobila oblik njenih kopnenih duplikata... tečna proroda voda je skupljanjem, sabijena u samu sebe” (irmos, prva pesma). U Psalmima (104,9) i Кnjizi o Jovu (38, 8-11) stoji personifikacija mora i dramatičan opis Božanske stvaralačke intervencije trećeg dana Stvaranja. Psalam 107, daje zaista divan opis straha u onih koji su uhvaćeni u oluji iskušenja svoje vere i nade, iako je Bog stišao buru.
Ovo su otprilike jedini opisi mora i njegovog sveta. Morska lepota, njegove divne obale, njegov ekološki značaj, njegova uloga u olakšavanju komunikacije među ljudima, sve to biva odsutno. Upravo ovo jeste gledište sa kog narodi iz unutrašnjosti - drevno pleme Izrailja - posmatraju more i ono koje utiče na njihovu liturgijsku koncepciju tog mora.
Naravno, more nije sila koja je oprečna božanskoj, demonski element stran Bogu; jer i ono je takođe “veoma dobro” kakve su i sve ostale stvari stvorene od Boga (1 Moj 1, 13). Međutim, uglavnom se simbol mora koristiti da izrazi negativne konotacije: imamo “slanoću” sekundarnog neverovanja, “najdublje ponore” greha i drskosti bezbožnika (“Besni valovi morski, koji se pene svojim sramotama...” Juda 13).
Upućivanja na more nađena u Кnjizi Otkrovenja, izgleda da ukazuju na to da su negativni elementi unekoliko ukroćeni. Ovde izgleda postoji upoznavanje sa misterioznim svetom mora, sa prorokom koji stoji “nad morskim peskom”, “na ostrvu koje se zove Patmos” (Otk 13-1; 1-9). Takođe, postoji i slobodan prostor pred prestolom Božijim, koje je opisano kao “stakleno more kao kristal” (Otk 4-6); a na nebu kao “stakleno more pomešano s ognjem” (Otk 15, 1-4).
Međutim, iz mora se pojavila sedmoroga zver (Otk 13, 1) kako je prorok Danilo ranije imao u viđenju (Dan 7), i na “mnogim vodama” bludnica “veliki Vavilon” (Otk 16-19; 17-1; 18-1) sedi, opet prema proročkom prototipu iz Starog zaveta. Zbog svega ovog ne čudi to što na novom nebu i na novoj zemlji, more više neće postojati: “.. .i mora više nema... jer prvo nebo i prva zemlja prođoše” (Otk 21, 1-4). Polivalentni simbol mora u novom svetu, u Carstvu Božjem više nema razlog postojanja.
Suprotno tome, u poslednjem viđenju Otkrovenja, Jovan vidi “čistu reku vode života, bistru kao kristal koja izlažaše od prestola Božjeg i Jagnjetova. Nasred ulica njegovijeh i s obe strane reke, beše drvo života” (Otk 21, 1-2). Ova slika jasno odgovara onoj koja je u Rajskom vrtu: “...voda tecijaše iz Edema, natapajući vrt, i odande se deljaše u četiri reke (Fison, Geon, Tigar i Eufrat)...” i beše “drvo života usred vrta...” (1 Moj 2, 8). I u viđenju proroka Jezekilja o Božjem svetilištu (poglavlje 47), bujica voda se pojavljuje iz kuće. Bujica potoka i reka stvara sliku života naroda kakav je Izrailj, u kojoj je uspomena na njihov dugi boravak u “suvoj i pustoj zemlji” (Ps 62,2) ostala živa. Simbol je lako oduhovljen. Bog, snabdevač materijalnom vodom ovog sveta se poredi sa izvorom života, žive vode gde obe daju život i spiraju grehe čoveka. U ovom poslednjem značenju, sv. Jovan Кrstitelj poziva ljude na “...krštenje pokajanja za oproštaj greha” (Mk 1, 4). Voda reke Jordana u kojoj je kršten Hristos, preobražava se u “lečilište” ljudske prirode kroz prisustvo Svetog Duha u njoj. Glas Oca, svedočeći Svoje srodstvo sa Hristom Njagovim Sinom po prirodi, potvrđuje usvojenje krštenih po milosti. Od tada, krštenje u ime Oca i Sina i Sv. Duha nije samo “krštenje pokajanja za oproštaj greha ’već’ spiranje preporođenjem i obnovljenjem Duha Svetoga” (Tit 3, 5), novo rođenje u Bogu. Prizivanjem strašnog imena Božjeg prilikom izbacivanja vode iz krstionice, zle sile se kriju u ovoj vodi od kada su čovekove pobune uništene i kako se krštena osoba vratila svom originalu, prirodnom stanju čistote po Božjoj prvobitnoj tvoračkoj volji.
Nadogradnjom putem prizvanja Sv. Duha, u obredu koji mi poznajemo kao hagiasmos, vode postaju dobavljači božanskih milosti, kada se piju ili prskaju “za zdravlje tela i duše”; one takođe i čuvaju od zlih sila i osvećuju sve predmete u tvorevini.
U svetim činovima Crkve koji uključuju vodu kao i u bogoslovskim učenjima koja njih odražavaju, delo Božjeg stvaranja biva ponovljeno i produženo, “Duh Božji se još jednom podiže nad površinom voda” (1 Moj 1,2) i narod Božji uživa u činu eshatološkog obećanja Božjeg u Otkrovenju: “Ja ću žednome dati iz izvora vode žive zabadava... i biću mu Bog, i on će biti moj sin” (Otk 21, 6-7).
A šta je sa morem? Ono što zvanična crkvena liturgija nije predvidela u saglasnosti sa drevnom jevrejskom tradicijom koja je bila okružena kopnom, učinili su ljudi sa ostrva i obala, kroz njihovu poznatu odanost i pobožnost: oni zaranjaju Кrst Gospodnji u more na dan praznika Svetog Bogojavljenja, dana “Svetala”, kao podražavanje krštenja Gospodnjeg, kao blagoslov voda i mora.
Ovo ispunjava reč svetog himnografa: “Danas je priroda voda učinjena svetom” (himna na praznik Bogojavljenja) i blagoslov Bogojavljenja se događa: Zemlja i nebo učestvuju u radosti sveta: i svet biva ispunjen milošću.
/Teološki pogledi, XXXI (1998), broj 1-4/
Posebno divna poetska tumačenja se nalaze u hvalospevima inspirisanim prvim i šestim slavopojem, po ugledu na irmos Кanona. Prvi slavopoj jeste himna koja sledi čudesan prelazak jevrejskog naroda preko Crvenog mora prilikom izlaska iz Egipta (“Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjanika vrže u more...” 2 Moj 15, 1), a šesti, govori o proroku Joni u stomaku kita (“Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu...” Jona 2, 1-10).
Pedesetnica ili Duhovi jedan od praznika liturgijske godine, ima za svoju temu Hristova učenja o “živoj vodi” (Jn 5,14-30) i dolazi između dve Nedelje u kojima se himne i čitanja iz Novog zaveta odnose na događaje koji su povezani sa vodom, tj. isceljenje nepokretnog u banji Vitezdi (Jn 5, 1-15) i razgovor Gospoda sa ženom Samarjankom pored Jakovljevog izvora (Jn 4, 5-13).
Dve službe uključuju blagoslov voda: veliki blagoslov Bogojavljenja i takozvani “manji blagoslov”. Vrhunac crkvenog bogoslovlja koje se odnosi na vodu, dolazi sa praznikom Bogojavljenja - prilikom krštenja Gospodnjeg - i tokom svete tajne krštenja verujućih.
Značajno je to da veličanstveni opis Stvaranja u prvom poglavlju Postanja jeste prvo čitanje tokom večernjih zvona pri tri velika “kosmogonska” praznika liturgijske godine, tri velika dana krštenja - Božić, Bogojavljenje i Vaskrs: Duh Božji “se dizaše nad vodom” i Reč Njagova razdeli vode koje su bile “pod nebeskim svodom” od voda što behu “iznad nebeskog svoda”. On je bio taj koji sakupi “vode pod nebom... zajedno na jedno mesto” - more i pustio da se “suva zemlja pojavi” (1 Moj 1, 1- 10).
Produbljujući izučavanje biblijskog upućivanja na vodu, može se primetiti antitetička jukstapozicija između dva simbola: vode su podeljene na “gorke” to jest more i “slatke” a to su potoci i reke. Već u Postanju, nalazimo ove antiteze indirektno predočene. Po naredbi Božjoj, morske vode su se povukle “na jedno mesto” da bi načinile prostor za suvu zemlju, za trave i biljke da rastu, za žive stvorove zemlje da prežive. One su ostale na spoljnim granicama sveta sa izvesnom latentnom tendencijom da povrate svoju inicijalnu kosmičku dominaciju. Moć Božje reči ih međutim drži u njihovom predeterminisanom prostoru, jer je Božjom voljom “prethodno slobodno tekuća priroda voda dobila oblik njenih kopnenih duplikata... tečna proroda voda je skupljanjem, sabijena u samu sebe” (irmos, prva pesma). U Psalmima (104,9) i Кnjizi o Jovu (38, 8-11) stoji personifikacija mora i dramatičan opis Božanske stvaralačke intervencije trećeg dana Stvaranja. Psalam 107, daje zaista divan opis straha u onih koji su uhvaćeni u oluji iskušenja svoje vere i nade, iako je Bog stišao buru.
Ovo su otprilike jedini opisi mora i njegovog sveta. Morska lepota, njegove divne obale, njegov ekološki značaj, njegova uloga u olakšavanju komunikacije među ljudima, sve to biva odsutno. Upravo ovo jeste gledište sa kog narodi iz unutrašnjosti - drevno pleme Izrailja - posmatraju more i ono koje utiče na njihovu liturgijsku koncepciju tog mora.
Naravno, more nije sila koja je oprečna božanskoj, demonski element stran Bogu; jer i ono je takođe “veoma dobro” kakve su i sve ostale stvari stvorene od Boga (1 Moj 1, 13). Međutim, uglavnom se simbol mora koristiti da izrazi negativne konotacije: imamo “slanoću” sekundarnog neverovanja, “najdublje ponore” greha i drskosti bezbožnika (“Besni valovi morski, koji se pene svojim sramotama...” Juda 13).
Upućivanja na more nađena u Кnjizi Otkrovenja, izgleda da ukazuju na to da su negativni elementi unekoliko ukroćeni. Ovde izgleda postoji upoznavanje sa misterioznim svetom mora, sa prorokom koji stoji “nad morskim peskom”, “na ostrvu koje se zove Patmos” (Otk 13-1; 1-9). Takođe, postoji i slobodan prostor pred prestolom Božijim, koje je opisano kao “stakleno more kao kristal” (Otk 4-6); a na nebu kao “stakleno more pomešano s ognjem” (Otk 15, 1-4).
Međutim, iz mora se pojavila sedmoroga zver (Otk 13, 1) kako je prorok Danilo ranije imao u viđenju (Dan 7), i na “mnogim vodama” bludnica “veliki Vavilon” (Otk 16-19; 17-1; 18-1) sedi, opet prema proročkom prototipu iz Starog zaveta. Zbog svega ovog ne čudi to što na novom nebu i na novoj zemlji, more više neće postojati: “.. .i mora više nema... jer prvo nebo i prva zemlja prođoše” (Otk 21, 1-4). Polivalentni simbol mora u novom svetu, u Carstvu Božjem više nema razlog postojanja.
Suprotno tome, u poslednjem viđenju Otkrovenja, Jovan vidi “čistu reku vode života, bistru kao kristal koja izlažaše od prestola Božjeg i Jagnjetova. Nasred ulica njegovijeh i s obe strane reke, beše drvo života” (Otk 21, 1-2). Ova slika jasno odgovara onoj koja je u Rajskom vrtu: “...voda tecijaše iz Edema, natapajući vrt, i odande se deljaše u četiri reke (Fison, Geon, Tigar i Eufrat)...” i beše “drvo života usred vrta...” (1 Moj 2, 8). I u viđenju proroka Jezekilja o Božjem svetilištu (poglavlje 47), bujica voda se pojavljuje iz kuće. Bujica potoka i reka stvara sliku života naroda kakav je Izrailj, u kojoj je uspomena na njihov dugi boravak u “suvoj i pustoj zemlji” (Ps 62,2) ostala živa. Simbol je lako oduhovljen. Bog, snabdevač materijalnom vodom ovog sveta se poredi sa izvorom života, žive vode gde obe daju život i spiraju grehe čoveka. U ovom poslednjem značenju, sv. Jovan Кrstitelj poziva ljude na “...krštenje pokajanja za oproštaj greha” (Mk 1, 4). Voda reke Jordana u kojoj je kršten Hristos, preobražava se u “lečilište” ljudske prirode kroz prisustvo Svetog Duha u njoj. Glas Oca, svedočeći Svoje srodstvo sa Hristom Njagovim Sinom po prirodi, potvrđuje usvojenje krštenih po milosti. Od tada, krštenje u ime Oca i Sina i Sv. Duha nije samo “krštenje pokajanja za oproštaj greha ’već’ spiranje preporođenjem i obnovljenjem Duha Svetoga” (Tit 3, 5), novo rođenje u Bogu. Prizivanjem strašnog imena Božjeg prilikom izbacivanja vode iz krstionice, zle sile se kriju u ovoj vodi od kada su čovekove pobune uništene i kako se krštena osoba vratila svom originalu, prirodnom stanju čistote po Božjoj prvobitnoj tvoračkoj volji.
Nadogradnjom putem prizvanja Sv. Duha, u obredu koji mi poznajemo kao hagiasmos, vode postaju dobavljači božanskih milosti, kada se piju ili prskaju “za zdravlje tela i duše”; one takođe i čuvaju od zlih sila i osvećuju sve predmete u tvorevini.
U svetim činovima Crkve koji uključuju vodu kao i u bogoslovskim učenjima koja njih odražavaju, delo Božjeg stvaranja biva ponovljeno i produženo, “Duh Božji se još jednom podiže nad površinom voda” (1 Moj 1,2) i narod Božji uživa u činu eshatološkog obećanja Božjeg u Otkrovenju: “Ja ću žednome dati iz izvora vode žive zabadava... i biću mu Bog, i on će biti moj sin” (Otk 21, 6-7).
A šta je sa morem? Ono što zvanična crkvena liturgija nije predvidela u saglasnosti sa drevnom jevrejskom tradicijom koja je bila okružena kopnom, učinili su ljudi sa ostrva i obala, kroz njihovu poznatu odanost i pobožnost: oni zaranjaju Кrst Gospodnji u more na dan praznika Svetog Bogojavljenja, dana “Svetala”, kao podražavanje krštenja Gospodnjeg, kao blagoslov voda i mora.
Ovo ispunjava reč svetog himnografa: “Danas je priroda voda učinjena svetom” (himna na praznik Bogojavljenja) i blagoslov Bogojavljenja se događa: Zemlja i nebo učestvuju u radosti sveta: i svet biva ispunjen milošću.
/Teološki pogledi, XXXI (1998), broj 1-4/