U razgovorima s prijateljem N. N. Strahovom, Dostojevski je više puta izjavljivao kako čak ni najživlje predavanje nečemu, nekoj misli ili nekom osećanju, nema za posledicu da se čovek izgubi u onome čemu se predao. Ništa, po njemu, ne može bez ostatka da ovlada njegovom dušom. Uvek ostaje neka distanca: čovek zadržava mogućnost da sudi o onome što ga ispunjava. Dostojevski tu posebnost ljudske egzistencije, čija ga je neukidiva faktičnost mučila kao ništa drugo a koju je on ipak proglašavao izvorištem svoje stvaralačke snage, označava kao refleksiju.
Polazeći od onoga što on podrazumeva pod tom rečju, želimo da prodremo do njegove dijalektike verovanja i neverovanja. Najpre valja skrenuti pažnju na to da refleksija za Dostojevskog nije samo moć distancirajućeg uma nego da, izvornije, konstituiše svekoliko htenje. Ma šta da čovek hoće to je uvek već prelomljeno kroz mogućnost protivnog htenja. Kod Dostojevskog se čovek nikada ne podudara sa samim sobom, piše ispravno M. Bahtin. »Formule identiteta A = A na njega nije primenljiva. Prema Dostojevskom, istinski život ličnosti odvija se, da se tako kaže, na mestu neidenti čnosti čoveka sa samim sobom: tamo gde on prekoračuje područje sebe samog kao postvarenog bića, koje se može prisluškivati, odrediti i iza vlastitih leđa protiv njegove volje predskazivati. Stvarni život ličnosti pristupačan je samo u dijalogu za koji se on, odgovarajući, slobodno otvara.«
U refleksiji čovek stiče iskustvo svoje neidentičnosti. Ona mu, u isti mah, daje iskustvo njegove slobode. Dostojevski strasno polemiše protiv shvatanja da se ljudsko ponašanje odvija po nužnosti prirodnih zakona, da se, štaviše, može naučno proračunati. Naročito se okreće protiv onih savremenih strujanja i učenja u kojima se zahtev za naučnim proračunavanjem ljudskog bivstvovanja povezuje sa planiranjem budućeg socijalističkog društva. Sloboda ka kojoj se pri tom teži ne znači — sledimo li Dostojevskog — u krajnjoj liniji ništa drugo doli nivelaciju; ova se može uvesti i održati samo silom, jer stoji nasuprot ljudske slobode. Šigaljov (u Zlim duhovima) vidi slobodu i jednakost kao podudarne. Stoga ga logika njegovog »sistema« vodi od neograničene slobode ka neograni čenom despotizmu. U Zabeleškama iz podzemlja podvrgava se, pored ostalog, zajedljivoj kritici utopijski socijalizam N. G. Černiševskog. Njegovo uverenje, izloženo u romanu Šta da se radi, da je egoizmu potrebna samo svetlost uma kako bi se nužno došlo do moralno dobrog delanja i da ljude, u skladu s tim, valja prosvetiti i vaspitati, u stvari je već u zametku negiralo slobodu koja se opsenarski postavlja kao cilj. Čovek će uvek i svuda, takav zaključak izvodi »pisac« Zabeležaka iz podzemlja, delati onako kako hoće, a on hoće ne samo ono što iziskuju ljubav prema sebi i um. Hteti se može i ono što je protivno vlastitoj koristi, ponekad je to čak neophodno potrebno. To je, veli on, njegova, »piščeva« kieja (a ona je ideja Dostojevskog). Um može biti dovoljan samo onom umnom delu čoveka, htenje, naprotiv, otkriva čitav njegov život.
Refleksija raskriva izvornu oslobođenost čovekovu. Ta sloboda je samo formalno, i otud nedovoljno, okarakterisana određenjima kao što su »distanca« i »negacija«. Refleksija nije čista pukotina ništavila unutar svakog posebnog sadržaja svesti. Distanca se ne sastoid u pukoj odmaknutosti od onog što se u pojedinom slučaju hoće ili misli, koja bi sprečavala potpunu ispunjenost duše jednim pozitivnim sadržajem. Refleksija ne ukazuje na neki prazan prostor svesti koji bi bio odveć dalek za svaki osećaj. Naprotiv, negacija nekog pozitivnog sadržaja konstituiše se uvek pomoću nekog drugog »pozitivuma«. To je već nagovešteno kada je bilo reči o protivnom htenju. Svaka refleksija je delotvoran prodor protivnog htenja, protivnog osećanja, protivne misli u određeno htenje, osećanje, mišljenje. To »protiv« dolazi od nečega što stoji nasuprot. U osnovi refleksije uvek je već neki dualizam, kako je Strahov zaključio iz izjava Dostojevskog. Tako, na primer, »pisac« Zabeležaka iz podzemlja ne zasniva svoju kritiku Černiševskog na pukoj mogućnosti negacije razuma i samoljublja. Nasuprot delanju sračunatom na to da donosi ličnu blagodet, uvodi on u igru čovekovu potrebu za patnjom. On je uveren da se čovek nikada neće odreči »stvarne patnje, što će reći razaranja i haosa«.
Spremnost da se pati, međutim, za Dostojevskog je više nego suprotna mogućnost u odnosu na, recimo, »razumni egoizam« Černiševskog. Patnja kao patnja zbog nečega i sama je već prelomljenost, refleksija: »patnja je sumnja, negacija.« Ona je i detaljno istraživanje prelomljenosti. »Pisac« ide čak tako daleko da kaže kako je patnja »jedini uzrok saznanja«. Makar saznanje bilo najveća čovekova nesreća, on ipak tu svoju nesreću — svoju patnju, koja je u isti mah njegova sloboda — neće zameniti ni za kakvo zadovoljstvo na svetu.
Ideja Dostojevskog, koju iznosi »pisac« Zabeležaka, da je čovek izručen izvornoj slobodi htenja, koja je zasnovana dublje nego ograničeni uvidi njegovog uma i njegova ljubav prema samom sebi, biva na odlučujući način konkretizovana u dijalektici religioznih ideja. »Veruj dragovoljno!« — to je »formula« koja je konstitutivna za slovensku ideju. Do te ideje treba da dospeju u slobodi najpre Rusi, a onda i drugi narodi. Hrišćanska istina, koja se ne prihvati potpuno slobodno, prestaje da bude hrišćanska istina. Tu misao je Dostojevski najubedljivije oblikovao u Legendi o velikom inkvizitoru. Veliki inkvizitor, koji optužuje Hrista, kaže o njemu da mu ništa nije bilo dragocenije od slobode verovanja. Samo putem koji ide preko takve slobode hteo je on da vodi ljude ka Bogu. Tamo gde je pre toga vladao stari, čvrst zakon, postavio je on čovekovu odluku šta je dobro a šta zlo. Kao jedini putokaz za tu odluku ponudio im je on, po Dostojevskom, samoga sebe: s njegovom slikom u srcu mogu da nađu ono što je istinito i pravo.
Veliki inkvizitor prigovara Hristu da je došao samo sa neodređenim obećanjem slobode koju ljudi, u svojoj ograničenosti i poročnosti, ne mogu da razumeju i od koje osećaju strah i grozu. Hristos je, kaže on, precenio ljude: ako možda i postoje mnoge hiljade onih koji su kadri da ga slede, mnogo miliona njih, kojima snage za to nedostaje, ostavio je on same. Njih je prepustio najvećoj pometnji i najvećoj muci. Jer, u poslednjim stvarima najvećem broju ljudi nije potrebna vera u Boga, nego znak čuda, nepristupačnost tajne, moć autoriteta.
Ne poriče Veliki inkvizitor, Hristov protivnik, izvornu slobodu. Njemu je, naprotiv, do toga da i sam podnese slobodu od koje se bezbrojni ljudi groze. Njegova se ideja sastoji u tome da ljudima oduzme slobodu njihove sreće radi. Upravo zato će oni biti uvereni da uživaju u potpunoj slobodi. Zarad ostvarenja te ideje moraju oni koji znaju da preuzmu na sebe patnju laži. Oni govore u ime Hristove slobode, ali tu slobodu guše pozivajući se na čudo, tajnu, autoritet. Već mnogo vekova, veli Veliki inkvizitor Hristu, »nismo mi više sa tobom nego sa 'njim'«: sa antihristom.
Za otpadništvo od Hrista i za zloupotrebu njegovog imena Veliki Inkvizitor se opravdava tako što kaže da se sve to događa iz ljubavi prema ljudima, sa dobrote koja vodi računa o njihovoj slaboj prirodi. Najposle će na zemlji nastupiti carstvo mira i sreće u kojem će zajedno s verovanjem u slobodu koju je navestio Hristos biti iskorenjeno i uverenje da postoji zlo čin i greh. Postoji samo glad, tako će se govoriti. I ona će se, još uvek u Hristovo ime, toliti. Ujedinjenje svih ljudi u mravinjak, u kojem vlada jednodušnost bi će sprovedeno pomoću potčinjavanja.
U ideji Velikog inkvizitora sjedinjuju se različita strujanja. Kada Berđajev piše da je Dostojevski u Legendi više imao u vidu socijalizam nego katoličanstvo, budući da »vladavina papske teokratije sa njenim aberacijama« u potpunosti pripada prošlosti a »nadolazeće carstvo Velikog inkvizitora povezano je, ne sa katoličanstvom, nego sa ateističkim i materijalističkim socijalizmom«, onda se sa njim svakako valja složiti. No, pri tom se mora imati u vidu da je za Dostojevskog socijalizam posledica katolicizma. Za njega i socijalizam i katoličanstvo pripadaju jedinstvenoj ideji antihriščanskog. Stoga on i može da ih stopi u jedno obličje. Uprošćeno bi se moglo reći da u Legendi antihrist stoji nasuprot Hristu, zemaljska sreća nasuprot ljudskom određenju, prividna sloboda nasuprat stvarnoj slobodi.
Prividna sloboda, u koju Veliki inkvizritor vodi ljude, u stvari je nesloboda. Nesloboda, međutim, ne da da kao takva bude prepoznata, ona nastupa kao sloboda. Ona to može ukoliko u formalnom pogledu u velikoj meri odgovara onome što čini ljudsku svest o slobodi. A ona zaista ispunjava dva određenja iskustva slobode. Sloboda se doživljava kao oslobođenost od. . . i kao oslobođenost za . . . Negativno određenje slobode kao slobode od nečeg komplementarno je sa pozitivnim određenjem slobode za nešto. Štaviše, ono »za nešto« određuje ono »od nečeg«. Tako se ovim za šta hrišćanske, za žrtvovanje spremne predanosti čoveka drugim ljudima zahteva da se bude slobodan od ljubavi samo prema samom sebi. Ono što je u svakom pojedinom slučaju interpretirano u slobodi za nešto jeste ono što Dostojevski naziva idejom. Ideja Velikog inkvizitora sastoji se u tome da vodi ljude ka zemaljskoj sreći. Oni treba da budu oslobođeni od ovozemaljske nužde, ali i od nužde da se kao grešnici osećaju odgovornim za svoje delanje.
Cena za buduće carstvo sreće i mira je istinska, to jest potpuna sloboda. Sloboda još nije dovoljno određena ako je reč samo o tome od čega je ona sloboda i za šta je ona sloboda. Ako se, štaviše, kao u ideji Velikog inkvizitora, ono za šta je ona sloboda i ono od čega konačno odrede, sloboda se preobraća u neslobodu. O istinskoj slobodi se može govoriti samo onda kada ono za šta, a time i ono od čega, u odluci htenja stoje slobodno. U slobodu spada samoodređenje. Veliki inkvizitor zna da ništa nije u stanju da tako namuči ljude kao sloboda odluke za nešto za šta je sloboda sloboda. Ta muka je u sukobu sa njihovom žudnjom za srećom. Da bi se »oslobodili« te muke, oni se podvrgavaju autoritetu.
Ideja Velikog inkvizitora sastoji se u oslobađanju čoveka od njegove slobode, to jest u neslobodi. Neslobodnam čoveku, međutim, zatvoren je put ka Bogu, jer se tim putem može ići samo u slobodnoj ljubavi prema Bogu. »Cela tajna« Velikog inkvizitora je — kako kaže Aljoša Karamazov —u tome da on ne veruje u Boga. Ponovo nalazimo osnovnu protivrečnost mišljenja Dostojevskog: hrišćanska vera stoji nasuprot neverovanju.
Nesloboda, dakle, na istoj je strani na kojoj i neverovanje, sloboda na strani na kojoj je vera. Religioznom određivanju nečim stranim, i onda kada to određivanje nastupa u ime Hrista, stavlja Dostojevski nasuprot samoodređivanje čoveka »sa Hristovom slikom u srcu«. Takvom samoodređenju treba da prethodi svetlost slovenske ideje, osvetljavajući unazad izvornu istinu koja je u istoriji hrišćanstva vazda iznova bivala nečim zatrpavana. Na kraju će, kao što smo čuli, stajati ujedinjenje svih ljudi u hrišćanskoj istini. Zasnovati savez čovečanstva pomoću sile ili prihvatanjem »dragovoljnog potčinjavanja« ljudi (kako to lebdi pred očima Velikom inkvizitoru), protivi se suštini čoveka. Svaki pokušaj te vrste mora, stoga, na kraju da propadne.
Ukazali smo na unutarnje protivrečnosti u koje je Dostojevski sa svoje strane zapadao kada je pokušavao da razvije ideju istinskog hrišćanstva u Dnevniku. Međutim, sa fundamentalnom napetošću njegovog religioznog mišljenja sudaramo se kada se okrenemo odnosu verovanja i slobode. Za to smo pripremljeni izvodenjima o njegovom shvatanju slobode. Sledstveno njima, sloboda verovanja ne može značiti odustajanje od slobode u korist vere. Ukoliko se vera prepusti ljudskoj slobodi, ona se slobodi prepušta bez ikakve zaštite. To prepuštanje znači, sledstveno refleksivnom karakteru slobode, da vera ne može u potpunosti da ispuni čovekovu dušu. I to ne, možda, samo stoga što refleksija stvara distancu prema svakom »pozitivnom sadržaju«. Onda bi ne-verovanje u verovanju bilo samo neki deficit, njegova negativnost ne bi bila ništa doli izostajanje pune pozitivnosti. Istina vere ostala bi nedirnuta. Sloboda se, međutim, kao što smo čuli, ne sastoji samo u distanci i u pukoj negativnosti. Distancu i negativnost određuje uvek nešto što sa svoje strane nastupa kao pozitivum. Sloboda se nužno konstituiše preko sučeljenosti ideja. Neverovanje koje ide zajedno sa verom, ukoliko je ova slobodna, u osnovi je protivno verovanje koje nastupa u ljudskoj svesti konstituisanoj dualističkom refleksijom sa vlastitim pravom na važenje. Ukoliko se su čeljenost verovanja i neverovanja ekstremno intenzivira, odlučivanje za jedno ili za drugo postaje nemoguće.
Sloboda se onda preobraća u neslobodu. Ta nesloboda je druge vrste od neslobode koju Veliki inkvizitor ima pred očima kao cilj. Ona ne nastaje obmanjivanjem o istinskoj slobodi stvaranjem prividne slobode. Ona je paralizovanje mogućnosti da se donese odluka koja izrasta iz samog praktikovanja slobode. Dostojevski je sledio ove konsekvencije refleksivne slobode u svome delu; on sam je video sebe kao nekog ko im je izložen.ž
Iz knjige: Dijalektika ideja Dostojevskog, Vuk Karadžić, Beograd, 1986, str. 43-51.
Polazeći od onoga što on podrazumeva pod tom rečju, želimo da prodremo do njegove dijalektike verovanja i neverovanja. Najpre valja skrenuti pažnju na to da refleksija za Dostojevskog nije samo moć distancirajućeg uma nego da, izvornije, konstituiše svekoliko htenje. Ma šta da čovek hoće to je uvek već prelomljeno kroz mogućnost protivnog htenja. Kod Dostojevskog se čovek nikada ne podudara sa samim sobom, piše ispravno M. Bahtin. »Formule identiteta A = A na njega nije primenljiva. Prema Dostojevskom, istinski život ličnosti odvija se, da se tako kaže, na mestu neidenti čnosti čoveka sa samim sobom: tamo gde on prekoračuje područje sebe samog kao postvarenog bića, koje se može prisluškivati, odrediti i iza vlastitih leđa protiv njegove volje predskazivati. Stvarni život ličnosti pristupačan je samo u dijalogu za koji se on, odgovarajući, slobodno otvara.«
U refleksiji čovek stiče iskustvo svoje neidentičnosti. Ona mu, u isti mah, daje iskustvo njegove slobode. Dostojevski strasno polemiše protiv shvatanja da se ljudsko ponašanje odvija po nužnosti prirodnih zakona, da se, štaviše, može naučno proračunati. Naročito se okreće protiv onih savremenih strujanja i učenja u kojima se zahtev za naučnim proračunavanjem ljudskog bivstvovanja povezuje sa planiranjem budućeg socijalističkog društva. Sloboda ka kojoj se pri tom teži ne znači — sledimo li Dostojevskog — u krajnjoj liniji ništa drugo doli nivelaciju; ova se može uvesti i održati samo silom, jer stoji nasuprot ljudske slobode. Šigaljov (u Zlim duhovima) vidi slobodu i jednakost kao podudarne. Stoga ga logika njegovog »sistema« vodi od neograničene slobode ka neograni čenom despotizmu. U Zabeleškama iz podzemlja podvrgava se, pored ostalog, zajedljivoj kritici utopijski socijalizam N. G. Černiševskog. Njegovo uverenje, izloženo u romanu Šta da se radi, da je egoizmu potrebna samo svetlost uma kako bi se nužno došlo do moralno dobrog delanja i da ljude, u skladu s tim, valja prosvetiti i vaspitati, u stvari je već u zametku negiralo slobodu koja se opsenarski postavlja kao cilj. Čovek će uvek i svuda, takav zaključak izvodi »pisac« Zabeležaka iz podzemlja, delati onako kako hoće, a on hoće ne samo ono što iziskuju ljubav prema sebi i um. Hteti se može i ono što je protivno vlastitoj koristi, ponekad je to čak neophodno potrebno. To je, veli on, njegova, »piščeva« kieja (a ona je ideja Dostojevskog). Um može biti dovoljan samo onom umnom delu čoveka, htenje, naprotiv, otkriva čitav njegov život.
Refleksija raskriva izvornu oslobođenost čovekovu. Ta sloboda je samo formalno, i otud nedovoljno, okarakterisana određenjima kao što su »distanca« i »negacija«. Refleksija nije čista pukotina ništavila unutar svakog posebnog sadržaja svesti. Distanca se ne sastoid u pukoj odmaknutosti od onog što se u pojedinom slučaju hoće ili misli, koja bi sprečavala potpunu ispunjenost duše jednim pozitivnim sadržajem. Refleksija ne ukazuje na neki prazan prostor svesti koji bi bio odveć dalek za svaki osećaj. Naprotiv, negacija nekog pozitivnog sadržaja konstituiše se uvek pomoću nekog drugog »pozitivuma«. To je već nagovešteno kada je bilo reči o protivnom htenju. Svaka refleksija je delotvoran prodor protivnog htenja, protivnog osećanja, protivne misli u određeno htenje, osećanje, mišljenje. To »protiv« dolazi od nečega što stoji nasuprot. U osnovi refleksije uvek je već neki dualizam, kako je Strahov zaključio iz izjava Dostojevskog. Tako, na primer, »pisac« Zabeležaka iz podzemlja ne zasniva svoju kritiku Černiševskog na pukoj mogućnosti negacije razuma i samoljublja. Nasuprot delanju sračunatom na to da donosi ličnu blagodet, uvodi on u igru čovekovu potrebu za patnjom. On je uveren da se čovek nikada neće odreči »stvarne patnje, što će reći razaranja i haosa«.
Spremnost da se pati, međutim, za Dostojevskog je više nego suprotna mogućnost u odnosu na, recimo, »razumni egoizam« Černiševskog. Patnja kao patnja zbog nečega i sama je već prelomljenost, refleksija: »patnja je sumnja, negacija.« Ona je i detaljno istraživanje prelomljenosti. »Pisac« ide čak tako daleko da kaže kako je patnja »jedini uzrok saznanja«. Makar saznanje bilo najveća čovekova nesreća, on ipak tu svoju nesreću — svoju patnju, koja je u isti mah njegova sloboda — neće zameniti ni za kakvo zadovoljstvo na svetu.
Ideja Dostojevskog, koju iznosi »pisac« Zabeležaka, da je čovek izručen izvornoj slobodi htenja, koja je zasnovana dublje nego ograničeni uvidi njegovog uma i njegova ljubav prema samom sebi, biva na odlučujući način konkretizovana u dijalektici religioznih ideja. »Veruj dragovoljno!« — to je »formula« koja je konstitutivna za slovensku ideju. Do te ideje treba da dospeju u slobodi najpre Rusi, a onda i drugi narodi. Hrišćanska istina, koja se ne prihvati potpuno slobodno, prestaje da bude hrišćanska istina. Tu misao je Dostojevski najubedljivije oblikovao u Legendi o velikom inkvizitoru. Veliki inkvizitor, koji optužuje Hrista, kaže o njemu da mu ništa nije bilo dragocenije od slobode verovanja. Samo putem koji ide preko takve slobode hteo je on da vodi ljude ka Bogu. Tamo gde je pre toga vladao stari, čvrst zakon, postavio je on čovekovu odluku šta je dobro a šta zlo. Kao jedini putokaz za tu odluku ponudio im je on, po Dostojevskom, samoga sebe: s njegovom slikom u srcu mogu da nađu ono što je istinito i pravo.
Veliki inkvizitor prigovara Hristu da je došao samo sa neodređenim obećanjem slobode koju ljudi, u svojoj ograničenosti i poročnosti, ne mogu da razumeju i od koje osećaju strah i grozu. Hristos je, kaže on, precenio ljude: ako možda i postoje mnoge hiljade onih koji su kadri da ga slede, mnogo miliona njih, kojima snage za to nedostaje, ostavio je on same. Njih je prepustio najvećoj pometnji i najvećoj muci. Jer, u poslednjim stvarima najvećem broju ljudi nije potrebna vera u Boga, nego znak čuda, nepristupačnost tajne, moć autoriteta.
Ne poriče Veliki inkvizitor, Hristov protivnik, izvornu slobodu. Njemu je, naprotiv, do toga da i sam podnese slobodu od koje se bezbrojni ljudi groze. Njegova se ideja sastoji u tome da ljudima oduzme slobodu njihove sreće radi. Upravo zato će oni biti uvereni da uživaju u potpunoj slobodi. Zarad ostvarenja te ideje moraju oni koji znaju da preuzmu na sebe patnju laži. Oni govore u ime Hristove slobode, ali tu slobodu guše pozivajući se na čudo, tajnu, autoritet. Već mnogo vekova, veli Veliki inkvizitor Hristu, »nismo mi više sa tobom nego sa 'njim'«: sa antihristom.
Za otpadništvo od Hrista i za zloupotrebu njegovog imena Veliki Inkvizitor se opravdava tako što kaže da se sve to događa iz ljubavi prema ljudima, sa dobrote koja vodi računa o njihovoj slaboj prirodi. Najposle će na zemlji nastupiti carstvo mira i sreće u kojem će zajedno s verovanjem u slobodu koju je navestio Hristos biti iskorenjeno i uverenje da postoji zlo čin i greh. Postoji samo glad, tako će se govoriti. I ona će se, još uvek u Hristovo ime, toliti. Ujedinjenje svih ljudi u mravinjak, u kojem vlada jednodušnost bi će sprovedeno pomoću potčinjavanja.
U ideji Velikog inkvizitora sjedinjuju se različita strujanja. Kada Berđajev piše da je Dostojevski u Legendi više imao u vidu socijalizam nego katoličanstvo, budući da »vladavina papske teokratije sa njenim aberacijama« u potpunosti pripada prošlosti a »nadolazeće carstvo Velikog inkvizitora povezano je, ne sa katoličanstvom, nego sa ateističkim i materijalističkim socijalizmom«, onda se sa njim svakako valja složiti. No, pri tom se mora imati u vidu da je za Dostojevskog socijalizam posledica katolicizma. Za njega i socijalizam i katoličanstvo pripadaju jedinstvenoj ideji antihriščanskog. Stoga on i može da ih stopi u jedno obličje. Uprošćeno bi se moglo reći da u Legendi antihrist stoji nasuprot Hristu, zemaljska sreća nasuprot ljudskom određenju, prividna sloboda nasuprat stvarnoj slobodi.
Prividna sloboda, u koju Veliki inkvizritor vodi ljude, u stvari je nesloboda. Nesloboda, međutim, ne da da kao takva bude prepoznata, ona nastupa kao sloboda. Ona to može ukoliko u formalnom pogledu u velikoj meri odgovara onome što čini ljudsku svest o slobodi. A ona zaista ispunjava dva određenja iskustva slobode. Sloboda se doživljava kao oslobođenost od. . . i kao oslobođenost za . . . Negativno određenje slobode kao slobode od nečeg komplementarno je sa pozitivnim određenjem slobode za nešto. Štaviše, ono »za nešto« određuje ono »od nečeg«. Tako se ovim za šta hrišćanske, za žrtvovanje spremne predanosti čoveka drugim ljudima zahteva da se bude slobodan od ljubavi samo prema samom sebi. Ono što je u svakom pojedinom slučaju interpretirano u slobodi za nešto jeste ono što Dostojevski naziva idejom. Ideja Velikog inkvizitora sastoji se u tome da vodi ljude ka zemaljskoj sreći. Oni treba da budu oslobođeni od ovozemaljske nužde, ali i od nužde da se kao grešnici osećaju odgovornim za svoje delanje.
Cena za buduće carstvo sreće i mira je istinska, to jest potpuna sloboda. Sloboda još nije dovoljno određena ako je reč samo o tome od čega je ona sloboda i za šta je ona sloboda. Ako se, štaviše, kao u ideji Velikog inkvizitora, ono za šta je ona sloboda i ono od čega konačno odrede, sloboda se preobraća u neslobodu. O istinskoj slobodi se može govoriti samo onda kada ono za šta, a time i ono od čega, u odluci htenja stoje slobodno. U slobodu spada samoodređenje. Veliki inkvizitor zna da ništa nije u stanju da tako namuči ljude kao sloboda odluke za nešto za šta je sloboda sloboda. Ta muka je u sukobu sa njihovom žudnjom za srećom. Da bi se »oslobodili« te muke, oni se podvrgavaju autoritetu.
Ideja Velikog inkvizitora sastoji se u oslobađanju čoveka od njegove slobode, to jest u neslobodi. Neslobodnam čoveku, međutim, zatvoren je put ka Bogu, jer se tim putem može ići samo u slobodnoj ljubavi prema Bogu. »Cela tajna« Velikog inkvizitora je — kako kaže Aljoša Karamazov —u tome da on ne veruje u Boga. Ponovo nalazimo osnovnu protivrečnost mišljenja Dostojevskog: hrišćanska vera stoji nasuprot neverovanju.
Nesloboda, dakle, na istoj je strani na kojoj i neverovanje, sloboda na strani na kojoj je vera. Religioznom određivanju nečim stranim, i onda kada to određivanje nastupa u ime Hrista, stavlja Dostojevski nasuprot samoodređivanje čoveka »sa Hristovom slikom u srcu«. Takvom samoodređenju treba da prethodi svetlost slovenske ideje, osvetljavajući unazad izvornu istinu koja je u istoriji hrišćanstva vazda iznova bivala nečim zatrpavana. Na kraju će, kao što smo čuli, stajati ujedinjenje svih ljudi u hrišćanskoj istini. Zasnovati savez čovečanstva pomoću sile ili prihvatanjem »dragovoljnog potčinjavanja« ljudi (kako to lebdi pred očima Velikom inkvizitoru), protivi se suštini čoveka. Svaki pokušaj te vrste mora, stoga, na kraju da propadne.
Ukazali smo na unutarnje protivrečnosti u koje je Dostojevski sa svoje strane zapadao kada je pokušavao da razvije ideju istinskog hrišćanstva u Dnevniku. Međutim, sa fundamentalnom napetošću njegovog religioznog mišljenja sudaramo se kada se okrenemo odnosu verovanja i slobode. Za to smo pripremljeni izvodenjima o njegovom shvatanju slobode. Sledstveno njima, sloboda verovanja ne može značiti odustajanje od slobode u korist vere. Ukoliko se vera prepusti ljudskoj slobodi, ona se slobodi prepušta bez ikakve zaštite. To prepuštanje znači, sledstveno refleksivnom karakteru slobode, da vera ne može u potpunosti da ispuni čovekovu dušu. I to ne, možda, samo stoga što refleksija stvara distancu prema svakom »pozitivnom sadržaju«. Onda bi ne-verovanje u verovanju bilo samo neki deficit, njegova negativnost ne bi bila ništa doli izostajanje pune pozitivnosti. Istina vere ostala bi nedirnuta. Sloboda se, međutim, kao što smo čuli, ne sastoji samo u distanci i u pukoj negativnosti. Distancu i negativnost određuje uvek nešto što sa svoje strane nastupa kao pozitivum. Sloboda se nužno konstituiše preko sučeljenosti ideja. Neverovanje koje ide zajedno sa verom, ukoliko je ova slobodna, u osnovi je protivno verovanje koje nastupa u ljudskoj svesti konstituisanoj dualističkom refleksijom sa vlastitim pravom na važenje. Ukoliko se su čeljenost verovanja i neverovanja ekstremno intenzivira, odlučivanje za jedno ili za drugo postaje nemoguće.
Sloboda se onda preobraća u neslobodu. Ta nesloboda je druge vrste od neslobode koju Veliki inkvizitor ima pred očima kao cilj. Ona ne nastaje obmanjivanjem o istinskoj slobodi stvaranjem prividne slobode. Ona je paralizovanje mogućnosti da se donese odluka koja izrasta iz samog praktikovanja slobode. Dostojevski je sledio ove konsekvencije refleksivne slobode u svome delu; on sam je video sebe kao nekog ko im je izložen.ž
Iz knjige: Dijalektika ideja Dostojevskog, Vuk Karadžić, Beograd, 1986, str. 43-51.
