PIŠE: Bela HAMVAŠ
Lakše je razvaliti gvozdene okove nego
venac cveća.
Opat Konstan
1
Kada se na kraju života nađem pred Anđelom Smrti, mislim da ću ga bez roptanja moći slediti u
nepoznato. Ako me upita: Da li si nešto propustio? Odgovoriću: Ne verujem. Ali ako kaže ovako: Da
li ti je žao što ovde nešto ostavljaš? Reći ću: Cveće.
Rado ću se i lako odreći onoga što živi na zemlji, ali cveće, cveće!
Anđeo će mi reći: Videćeš, svet razuma je bogatiji od sveta slika. Tamo ćeš videti iznutra. To je
kao kada se predaš dubokoj meditaciji. Odvojen od zemlje nemaš drugog iskustva do nematerijalnog
bruja; srećan i oslobođen lebdiš u bezgraničnosti. U velikim trenucima ljubavi, kada se ruši zid
između spoljnjeg i unutarnjeg sveta i više ne znaš gde je spolja ni gde je unutra, telo se pretvara u
dušu a duša u telo; u velikim trenucima vere, kada se ruši zid između ove i one strane i ne znaš više
gde je ovde ni gde je onde; živećeš u takvom stanju kada će nestati posebna svest o tebi samom i
doživljavaćeš stepene duha koji vode prema Bogu, da bi na kraju dospeo pred lice Njegovo i tada si
stigao na cilj.
A ja: Sveti Anđele! Još u životu sam imao udela u milosti da se dobrovoljno mogu pokoravati
zakonima bića. S pokornošću sam išao sam i nije me trebalo ni prisiljavati ni vući. I sada idem, jer
tako treba, jer se radujem što mogu da budem poslušan i jer znam da je svet u koji stupam viši od
prethodnog. Ništa me ne boli. U srcu mi je mir. Ali cveće, cveće!
2
Bejah još skoro dete. Sećam se mesta, podnožje brega, na ulazu u senovitu dolinu, sedim na zidu
pored kuće u ruševinama, preda mnom u hladu ljubičasta gluva kopriva. Sa drugarima sam se u
detinjstvu bio dogovorio da su gluve koprive naši vojnici, a žuti maslačci neprijatelji. Maslačke smo
uništavali gde god bismo stigli, ali ni jednu jedinu koprivu nismo smeli dirnuti. Sada dok sedim na
zidu, sećam se toga i: koliko naših vojnika, ceo bataljon, ulogorili se, možda se spremaju za bitku i da
opkole otpozadi odrede maslačka. Radovao sam se njihovom trijumfu i želeo im pobedu.
Istovremno, moglo mi je biti osamnaest, čudna stvar mi je pala na pamet. Zašto čovek trga cveće i
zašto se kiti njime? Koja je to zagonetna prinuda što smo u martu odlazili na obale potoka da beremo
visibabe, u maju u šumu po đurdevak, u junu po bulke i različak na njivama? Zašto se raduju devojke
kada im dajem cveće? Zašto u sobama postoje vaze i zašto je u njima jorgovan u proleće, hrizanteme
u jesen?
Dospeo sam dovde. Tada sam odlučio da ću o tome razmisliti i smiriću se tek ako nađem
odgonetku. Napisaću psihologiju branja cveća.
Naravno, onda još nisam imao ni pojma o psihologiji, jedino sam znao da psiha bere cveće.
Zašto? Ni danas ne znam. Očito da između njih postoji neko srodstvo. Što je neko više duša, tim je više cveće. Žena. Naročito devojka. Dete. Pogotovu beba. Ženska imena: Ruža, Ljubica, Jasmina, ali
postoji i muško cveće: Narcis.
Prošlo je od tada dvadeset pet godina i kad mi padne na um zavet na kamenom zidu, osećam da
jednom treba da ispunim obećanje.
Prvo o čemu treba progovoriti jeste ime cveta. Imena cvetova su najlepše reči jezika. U
mađarskom isto kao u engleskom, francuskom, ili latinskom. Mnoga popodneva i večeri sam proveo,
naročito zimi, pored peći, tražeći po rečnicima nazive cvetova i diveći im se. Često sam im pridevao
samovoljne slike, a ponekad izmišljao i cele priče.
Ispričaću samo jednu. Jednog proleća, na senovitom, zaklonjenom mestu, na severnoj strani
provalije našao sam beo cvet. Iako sam u đačko doba, a i posle, voleo da skitam uz priručnik za
određivanje vrsta rastinja, ovaj cvet nisam znao. Rastao je između listova đurđevka, listovi su bili
rutavi, a između pet, šest, čak i sedam mekih, baršunastih, belih latica žuti tučak prašnika. Miris?
Kako da kažem? Šafranski i isparljiv, nežan, malko podseća na ljiljan, ali je blaži i slađi, tanan,
opojan, svež i kao da i nije materijalan. Beše to bela sasa, nemački Alpenrose, latinski anemona. U
sebi sam je zvao Bela anemona. Znam jedno mesto gde gusto raste na prostoru veličine sobe.
Sredinom maja sam video to mesto i u tom susretu jedva da ima nešto zemno. Naginjem se nad njih i
imam osećaj da sam se susreo bio u osamnaestoj godini s onom devojkom, s kojom sam se celog
života želeo sresti i da je devojka ta, još dete, plava, koža joj kao latica anemone, bela, progovorila
meni, sa usana bi joj se širio ovaj miris. Ljubav, vera, lepota, duša zajedno, kao ostvarenje
neostvarljive želje.
Taj miris i to ime odmah tada i od tada uvek su izazivali u meni Letu, vodu zaborava. Osećao sam
neku vezu između imena, mirisa, beline anemone i zaborava: sreća što postoji piće koje svojom
studenom čari spira moje uspomene i iznova počinjem da živim kao da sam se sada prvi put rodio.
U jesen sam ponovo navratio i našao sam čudna, sasvim sitna zrnca koja su bila obavijana belim
pamukom. Behu kao iz jajašca izlegla skupina sitnih crva koji gamižu, ili još bolje rod Bele anemone.
Beskrajna je nežnost, mislio sam, što cveće svoju decu umotava u lak, topao, mek, beo povoj, da ne
bi ozebla kada se u zimu nađu u zemlji.
Ako bi me ko upitao s kime želim da živim, odgovorio bih: sa devojkom Belom anemonom. Kad
bih je pogledao, sve bih zaboravio, samo ne nju, iz očiju njenih gledala bi čarobna hladovita voda
Lete, dodir bi joj bio baršunast i na nju bi trebalo paziti kao na belu kadifenu laticu. Ženu koju
muškarac od rođenja nosi u svom srcu i koju zapravo i večito voli, Jung naziva Anima. Anima i
Anemona. Cvet duše. Cvet sreće. Cvet Neugasle Nevinosti.
3
A sada pitam: mogu li da se oduprem da ga ne otkinem? Ne mogu. I ima u tome nešto što se samo
po sebi razume. Znam da je neispravno što čovek ubije i jednu životinju. Neispravno je ako poseče
drvo, gradi njime, ili ga loži. Neispravno je ako živa bića lišava njihovog života samo zato da bi se
najeo, ili da živi udobno. Samo je jedan jedini izuzetak: branje cveća. Nije neispravno ako uberem
cvet, odnesem ga kući, stavim u vazu i pogledujem svakih pola sata kako je divan. Sasvim je prirodno
da čovek bere cveće, plete od njega venac, stavlja ga u zapučak ili zadeva za šešir. Zašto? Ne znam.
U sasvim prostoj činjenici da čovek trga cveće nalazi se najviše tajni. Deca ga bezbrižno kidaju,
devojke lude za njim, izletnici ga skupljaju u velike bukete, u baštama se seku buketi i sve je to u
najvećem redu i tako treba i da bude. I cveće je živo biće i branje cveća je ubijanje. Ali je
dozvoljeno. Niko ne može da odoli da ne bere ljubičice na ivici šume u aprilu. To je takva misterija
pred kojom bespomoćno stojim i posmatram s neshvatljivim čudenjem.
U knjizi koju čitam napolju uvek ima cveća. Na jugu ću rado otkinuti mirtu, ruzmarin, maleni
ljubičasti vražemil ili list smokve, bršljana. Ovde kod kuće kidam gotovo svako cveće na koje
naiđem i koje želim da uberem. Nekada sam imao i herbarijum, ali sam ga napustio, jer je on ipak
više muzej.
U beležnici i sada stalno nosim sa sobom nekoliko listova lavendule. Prošle jeseni sam ih ubrao,
uzmem ih katkad i protrljam, pa ne mogu da se nasitim njihova mirisa.
Ima slučajeva kada je jedini način da čovek sačuva svoju celovitost ako je se odrekne. Jedini
način da i dalje ostane nevin, ako počini greh. Jedini način da ostane u životu, ako umre. To je
misterija vere, ljubavi, umetnosti. I branja cveća.
4
Svaki muškarac je doživeo da ženu koju voli kao zaručnicu smatra čarobnim, toplim, milim
stvorenjem, a potom se u braku ispostavlja da je ispunjena samovlašću, i džangrizavim, zlim,
nemilosrdnim, običnim manama. Ali ako i nije preživeo sigurno će doživeti, jer to je iskustvo
nezaobilazna, neminovna stanica sudbine muškarca. Jedini epitet dostojan verenice je - cvetna. Zbog
toga je treba prekriti cvećem i zbog toga je tačno da mladoženja svojoj dragoj ne može doći bez
cveća. Muškarac veruje da cveće uzima za ženu. Ali nije tako. Shvatanje da su žena i cveće srodnici,
na žalost, treba razoriti, jer to nije tačno.
Neobično je što izvor i koren osobina žene, pretvornost, laž, slabost, jed, utučenost i razočarenje,
- nije u samoljublju. Mislim, ako bi s ovim osobinama održavala sopstveno biće i sebe s njima,
mogla bi se odbraniti i od muškarca, onda bi još mogla biti cveće. Jer ne obmanjujem sebe, ni
sudbina rastinja nije idealna, nego tvrdo sebična, jer mora da reši mnogo surovih i teških zadataka
koji ne znaju za milost. Dovoljno je pomisliti na rad žila: nije igra kako se hrane. Nije idealna borba
ono kako se treba pomučiti zbog mesta i svetlosti. Ali je u redu: održavanje sopstvenog bića
opravdava što se mora biti budan i sebičan.
One osobine žene koje razjaruju čoveka, oneraspoložuju ga, lome i konačno lišavaju druge
najveće lepote života, ne slede iz instinkta prirodnog održavanja bića žene. Tu je najveća razlika
između žene i cveća. Zbog toga žena nije cveće. Zlo koje proističe iz čistog samoljublja uvek je
oprostivo i može se oprostiti. Jer u tome smo svi jednaki i ne možemo jedni drugima prigovarati.
Opako, rušilačko i đavolsko u ženi - što može biti isto tako podlo i obično kao i lepota i ljupkost
njena - potpuno je bezrazložno, nerazumljivo, nezavisno zlo koje ne pripada prirodnoj sudbini. Nije
to neminovnost njenog ja, nego služba zlim Silama izvan njenog bića. Ne kažem da bi moglo biti
drugačije, nego da je ovako.
Potresnije iskustvo od ovoga nisam imao tokom celog života. I nisam se odjednom i naprečac
osvestio. Moj demon me je poštedeo toga, jer je znao da ne bih bio u stanju da to podnesem. Jer žena
je za mene kao žena sasvim prirodna i kao što će to svaki muškarac smesta razumeti, beskrajno je bila
važnija od mene samog. Polagano, tokom celog niza godina, svake godine samo jedna kap. Tako je na
kraju trebalo da to uvidim, onda kada, da bih izdržao, beše već u meni dovoljno snage i nadmoćnosti.
Za nadoknadu stvarne žene, kao što se kaže, istinska se razvija u duši muškarca. Ženska duša
muškarca naziva se anima, ona žena koju on u sebi nosi, možda kao biće koje je nastalo tokom
bezbrojnih prethodnih života, kao što rekoh, ne stvarno, nego istinsko. Mnogi i iskustveno potvrđuju
da je to tako. Sa svoje strane ne dajem na to mnogo jer se ustežem od svih pojmova koji su iskustveno
utvrđeni. Možda se anima razvila nasuprot stvarnoj ženi da bi spasila muškarca od savršenog
razaranja i da održi u njemu sliku istinske žene u životu i u celosti.
Šeli je rekao: svi smo negda voleli Antigonu i zbog toga je malo zemnih žena.
Mišljenje Rilkea je drugačije: po njemu unutarnju devojku-dušu tek treba osvojiti i zaljubiti se u
nju a živeti s njom istinski je zadatak života muškarca.
Postoji više mišljenja, više učenja. Nek ova dva budu dovoljna.
Ono što ovde leži ne smatram problemom. I ne želim da ga rešavam. I inače bi namera rešavanja
bila neskromna u sličnim slučajevima. Ono o čemu želim da govorim jeste povezanost žene i cveća.
Sigurno se sećate one slike kada mlada žena dobije cveće i događa se sledeće: žena buket stavlja
iznad srca, privija ga na grudi, oprezno kako bi odgovorila pretpostavkama ljupkosti i izazivala
savršenu iluziju. Lice naginje u stranu među cveće, udiše miris i smeši se. I u životu ste to videli bar
dve stotine puta, na fotografijama još i više puta. To je takozvani kolektivni pokret žena. Nikada još
nisam video da se to drugačije zbiva, kao što nisam video ni mačku da se umiva na dva načina. Svuda
ista ona gotovo zlonamerna ljupkost stavljena u izlog, isti osmeh, lice isto onako nagnuto među cveće
i ista lažna tronutost od obuzetošću cvećem. Želi da se prikaže da je ona istinska devojka, ona koja
živi u muškarcu, cveće kojem je stvarna žena samo pokvareno obličje.
Kad ugledam lepu ženu, a uvek je iznova opčinjen gledam, jer ću večito ostati nezaštićen od lepe
žene, ma koliko bila privlačna i blistavo lepa, već vidim gde se u njoj nalazi zavist, osveta i otrov.
Njena čar me već ne zbunjuje. Nije cveće. Bilo koliko da bih to voleo. Bilo koliko da bi volela.
Smeši mi se, ali znam da je tajna ovoga smeška ressentiment. S tom mišlju više neću ostareti. I pored
nje ima ih dosta s kojima ću i tako morati.
Ja nisam na stanovištu Dantea Gabrijela Rosetija koji je imao veoma loše mišljenje o ženama i
gotovo da im je samo odavao religiozno poštovanje, jer, tako reći: morao je da postane podlac da bi
im spasao lepotu. „Katkada izgledaš kao da nisi ti sama, nego smisao svega što - postoji.”
A ne verujem ni da žena, isto onako kao što nije cveće, nije boginja Kali, šarolika odeća Magne
Mater, Maja, šarena čarolija. Žene znaju dobro da je uzalud svila, kadifa, nakit, frizura, rumenilo,
belilo, cmilo, smešak, uzalud cele izludujuće maškare, zalud i zalud. Izdaju ženi samo zato treba
oprostiti - pored toga što svako zlo počinjeno prema nama treba oprostiti - jer mada je izdala
muškarca, ali time je zapravo iskvarila svoju sopstvenu sudbinu. Muškarac se lako izvuče. Žena
posrće, poružnjuje, stari. Upravo posrće u onom zbog čega je izvršila izdaju - u lepoti. Kao pravilo
se može reći: ako neko drugog slaže, naudi mu, ošteti ga, prevari - možda je dotičnog, koji je
prevaren, odista lišio životnog blaga. Nije sigurno. Ali se može pretpostaviti. Međutim, sigurno je ko
grom da lažju samog sebe laže, oštećenjem oštećuje samog sebe, prevarom samog sebe vara. To je
bezuslovno tako i ne postoji izuzetak. Izdaja drugoga pogađa mene i onaj je možda i može izbeći, ja
sam nikad. Ko potegne sablju na drugoga, nije sigurno da će ga i probosti, ali je sigurno da će on sam
od sablje stradati. To je kao dva i dva četiri.
5
Treba još nešto da pomenem. Cveće ima neku vezu s mrtvacima. Zbog toga groblje treba da bude
vrt. Svako cveće je u određenoj vezi sa smrću, ali naročito potrgano cveće, buket i venac. Kakva
osobenost, zar ne? - buket pripada mladoj i mrtvacu. Ko li umire na venčanju i kako to da je smrt kao
svadba?
Šuler je o ovome sigumo veoma mnogo razmišljao, a neoprostiva je šteta što je tako malo
zapisao; on kaže: biljka je simbol otvorenog bića. Otvoreno biće? Šta je to? Biće koje se prostire i
izvan vidljivih granica života. U prvom redu se rasprostire na predživotno i poživotno postojanje, na ono pre rođenja i posle smrti, biće je to kojem granice života nisu granice, poseduje otvorenost i
napred i nazad, i gore i dole. Naravno, ovo je namenjeno ljudima koji znaju da smrt nije propast.
Biljka živi u dva sveta i dva povezuje: podzemni, onaj gde su mrtvi, gde je materija i nadzemni,
gde se nalaze duše i gde je duh. Zbog toga je biće biljke otvoreno, poput mosta ili kapije, otvoreno
prema spolja i prema unutra, prema gore i prema dole. Otvorenije je od čovekovog bića koje se od
zemlje već odvojilo i bespomoćno je prema podzemnoj tami. Cveće kao duhovni organ biljke je
simbol duše. Tamni deo, žile, pripada mrtvima čije se telo nalazi dole; cveće, svetli deo, pripada
mrtvima čija je duša gore.
Kada čovek polaže cveće na grob, on prikazuje žrtvu. I: „čovek u svakom slučaju žrtvuje ono
čemu žrtvu prikazuje”. Žrtvovati cveće znači žrtvovati cveće i žrtvovati cveću. Duši. Duša žrtvuje
sebe duši. Moja duša dolazi u dodir s dušama mrtvih. To je srodnost mlade i mrtvaca. Oboje su
simboli otvorenog bića, kroz koje biće slobodno prolazi otuda ovamo i odavde onamo, kao preko
mosta, koji su ovde, ali su i onamo, čije se biće proteže na granici života i koji svoj život zahvataju iz
večitog vanzemaljskog izvora, jer su duše. Gde život proširi i prekorači čisto zemaljsko svojstvo, tu
se uvek pretvara u cvetnost. Tako se priroda preobražava u proleće u cvetnost kada prekorači granicu
koju mu je postavila materija zime. Tako i mrtvac i mlada. Brati cveće na polju zanimanje je s drugog
sveta, nadrealno i opasno nematerijalno. Duša samu sebe kida i otvara se prema svetu, gde nema
granice. Samu sebe upliće u venac. A venac, buket su krune, aure, sunca, obesmrćenje povratka duše
na elizijumska srećna polja, u raj, gde se ponovo pretvara u cveće.
Vraćajući se još jednom malopređašnjem, čovek sada već bolje razume zašto verenica, kojoj
verenik poklanja cveće, znači svadbu, otvoreno biće, gde muškarac postaje žena, a žena muškarac i
tako se ne zaustavlja na granici koju je odredila priroda - sve je tako okruglo, krugoliko, kao svet,
kao sunce, kao venac, zajedno je život i smrt, muškarac i žena, kao što su zajedno u ljubavi, večnost:
rađanje, život, umiranje i ponovno rađanje. Cveće je jedini znak koji označava ovo otvoreno biće i
može da ga označi i kada žena primi cveće, kada pruži ruku prema žrtvi koja joj je prikazana, kaže:
otvorimo se jedno prema drugom i povežimo međusobno celokupno biće. Kako je to čudno što
čovekova svadba otvara samo ono što se nalazi dole. Zbog toga se posle pojavljuje neman. Neman
nije ništa drugo do koren, koji je samo koren, ništa drugo, živi u tami, ne cveta i na njemu nema cveta.
6
Tri godine sam stanovao u kući s vrtom, gde mi je ispod prozora rastao bokor jasmina a u
susednom vrtu maslina. Krajem maja, kada su jasmin i maslina cvetali, gotovo tokom dve sedmice,
kroz otvoren prozor je neprekidno navirao miris jasmina i masline. Nekoliko dana sam omamljen i
opijen, u doslovnom značenju reči pijan od mirisa, uživao isparenja mrtvih, razornu snagu bića, koja
je navirala iz drugog sveta. Naročito u zoru, u vreme najveće tišine, između jedan i tri, bujica beše
tako očaravajuće snažna da sam sedao na prozor i prepuštao se slikama koje mi je izazivalo ovo
pijano stanje.
Lutao sam po gajevima, u polusnu, gde su se nalazili bokori bele kaline a u podnožju cvetali
crveni božuri. Zatim sam lutao po poljima a bulke, bele rade i različci su cvetali širokom ravnicom.
Potom sam koračao pored kristalnih potoka, gotovo i ne dotičući zemlju, narcis je rastao na
čistinama. Nada mnom su se povijale rascvale grane višanja i jabuka.
U bezumnom sjaju ovog cvetanja leteo sam iznad zemlje i video sam rađanje mnogo hiljada male
dece, životinja, buba, ptica, riba i vodozemaca, kao da odozdo iz zemlje buše bezbrojne otvore i kroz
njih iz tame gamižu na svetlost. Svako mesto, svaki način, svaka prilika je bila dobra da se oni izvuku bestidno, nedužno, gramzivo i željni života, kao što izvor izbija ispod zemlje. Ova neizmerna žudnja
tamnog bića za svetlošću i ova nepobediva žudnja zemlje za dušom učinili su da zemlja bude takva
kao da je zapenjena i kao da u klobučanju izlaze iz tame mnoge vrste neprebrojivih živih bića.
Cveće bere duša. I sebe bere. Cveće je jedina slika na zemlji u kojoj duša prepozna sebe. Koren
mi je u tami i rastem prema svetlosti. I kad berem cveće za buket ili za venac, da ga zadenem u
zapučak ili za šešir, sebe kitim cvetanjem, ja sam kao cvet. Miris, i boja mi pomažu da proživim
neshvatljivu čar ove misterije. Jer duša ima miris i Heraklit kaže: nematerijalne duše po mirisu se
prepoznaju na drugom svetu - hai psichai osmóntai kat’ Haidén.
Šta je biće cveta ne znam i neću nikada ni saznati. Ali -kad berem cveće, znam da se pretvaram u
cveće a to je kao da mi duša usisa telo, da se pretvaram u nematerijalan miris i lepotu, kao anima, a
to priziva i maleni struk jedne jedine ljubičice u zapučku mog revera. Brati cveće znači cvetati; a to
znači izaći u nepoznato kroz jednu kapiju. Kada otkinem cvet, prelazim preko mističnog mosta. Kuda?
Ne znam. Ali znam da ću učestvovati u neobjašnjivim divotama i da se otvaram prema dosadašnjem
tajnom smeru bića.
Preveo: Sava Babić
