Novica Milić: 100 Odiseja

Početak knjige 100 Odiseja (i noć više): Beleške za Džojsa, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022)

Sto Uliksa? Ili Odiseja? Da: na današnji dan* [1]*pre sto godina objavljen je Uliks Džejmsa Džojsa, a Džojs je prvi primerak dobio dan kasnije. Ali nije to „noć više“ iz mog naslova. Niti je to „dan kasnije“, drugog februara 1922. godine, na dan Džojsovog rođendana (ro­đen je tog datuma četrdeset godina ranije, 1882. kao Džejms Augustin Alojzije Džojs), kad stižu ti  pr­vi pri­­merci, ka­ko Džojs posle obaveštava Harijetu Šou Vi­­ver pis­mom: „Dva pri­­­mer­ka Uli­k­sa (broj 901 i 902) stig­li su u Pariz 2. feb­­­rua­ra”. Čime je sed­mo­go­diš­nje pu­tovanje između tri ev­ropska gra­da, Trsta, Ci­riha i Pa­riza, u kojima je ro­man pi­san iz­me­đu 1914. i 1921, završeno.

Da bi novo otpočelo. Piše još autor u istom pismu:  „a dva dalja primerka (broj 251 i 252) stigli su 5. feb­rua­ra. Jedan primerak je u izlogu, druga tri su pre­uze­li prenumeranti koji odlaze na razne strane sve­ta“. Kao da se roman zadržao tek jednu noć – „noć vi­še“, iako ni to nije ona „noć više“ iz mog naslova – iz­me­đu dolaska na odredište i novog polaska u svet, kad knjiga, netom objavljena ili izdana, više ne pri­pa­da autoru, ne pripadajući, ali na drugačiji način ne­pri­padanja, ni kupcu u ulozi čitaoca. Čudno vreme, ta „noć više“.

Niti su „100 Odiseja” aluzija na 100 godina Uliksa. Da sam brojao godine otkad živimo sa Uliksom, od­nos­no sa Odisejem, morao bih navesti oko 2800, 2900, možda i 3000 godina, ako ne koju stotinu više. Ot­prilike je tada nastala pri­ča o lukavom, veštom, hrab­rom, pustolovnom, ver­nom i nevernom Odiseju ko­ji je, posle pobede nje­go­ve vojne strane u Tro­jan­skom ratu, plovio morima da se vrati napokon kući, na rodnu Itaku. Da bi se po­no­vo odatle otisnuo, u dru­ge priče, knjige, kod dru­gih pisaca. Između osta­lih, kod Džojsa.

Homer je od prve priče, mita, napravio spev, ep, odnosno roman u stihovima, Odiseju – Homer, ako ga je bilo, ili koliko god da ih je bilo, što su posle pod tim ime­nom milenijumima potpisivali Odiseju.

Bila mi je oduvek draga Odiseja, zabavnija od rat­ničke Ilijade, ali ne zbog toga što je reč o priči o po­je­din­cu, donekle civilnoj, o pustolovinama lutalice, o he­roju kojeg jedan bog mora i okeana kažnjava iz vlas­tite, božanske gordosti ili osionosti. Već mi je za­ba­­van usled kompozicije, odnosno tzv. tačke gle­diš­ta, tj. iz narativnog čina tog romana u hek­sa­metrima. Kako sam večeras rešio da vas uglavnom zabavljam, a malo poučavam – kome povodom Džojsa treba po­du­ka? taj sigurno nije čitao ni Džojsa ni desetine knji­ga o Džojsu – da odmah kažem u čemu je taj na­ra­tiv­ni čin, gest, možda trik Homerov.

Jer priče o Odisejevim pustolovinama na moru, o to­me šta mu se izdešavalo tokom lu­ta­nja, slušamo od sa­mog Odiseja. On ih priča dva pu­ta: jednom na dvo­ru feačanskog kralja Alkinoja, a dru­gi put svojoj ver­noj ljubi Penelopi. Prvi put su ga ras­pla­kali pevači epskih pesama, aedi i rapsodi, De­mo­dok ili Fotije koji su već kazivali priče o njemu, one su se uveliko ši­rile nao­kolo. A drugi put, op­ro­sti­te mi što ću biti maš­tovit, Džojsa krivite za to, ne me­ne, kazuje svoje pus­tolovine Penelopi u postelji, pre nego što, kako ve­le Homerovi stihovi, legnu „da se ljubavi naslade mi­le”. Otprilike stvari stoje ova­ko: pita verna ljuba mu­ža kud si otišao, kad si otišao do obližnjeg kioska po cigarete, pa te nije bilo punih dva­de­set godina; a on kaže: ma pusti, ženo, bio se, tu­kao, ratovao s Tro­jan­cima prvih deset godina, a onda još deset se mla­tio s ne­kim kiklopima, lestrigoncima, lo­tofazima, pa to po­tra­jalo.

Razume se, nije pominjao Kirku, Kalipso, sirene, Nau­­si­kaju. Ne pominješ ih kad se posle dvadeset go­di­na vratiš kući, sa cigaretama ili bez njih.

To bi mogla biti ta „noć više”, Odisejeva, odnosno Homerova.

Ali ne mislim u „noći više” iz naslova na tu noć. Čak ni na Džojsovu „noć više” iz Uliksa, na onu noć u ko­joj se Džojsov Odisej, Uliks, Leopold Blum vraća ku­ći, posle dana provedenog po dablinskim ulicama, re­dakcijama, kafanama, čak u bordelu, pa mu pre ne­go što potone u san pada na pamet samo jedna reč da je tamo ponese – where? gde? na šta ću se vratiti – niti na tu istu noć u kojoj njegova Penelopa, Moli Blum, prebira po mraku u glavi nešto što će tumači ro­ma­na zvati „unutrašnji monolog”, taj razgovor sa so­bom i čitavim svetom kad tonemo u san, a gde ona, Mo­li, to baš ne doživljava kao opuštanje, jer u jed­nom trenutku svog „monologa” – neizgovorenog dru­gom do nama, nemuštog za svet, da se za­be­leži – ka­že čak ovo: O Jamesy let me up out of this; tako sto­ji pri vrhu 691. stranice svakog standarnog iz­da­nja ro­ma­na, još od 1922. godine. U našim prevodima, kod Zlatka Gor­ja­na, u prevodu iz 1957. godine piše: „O Bože mili, iz­ba­vi me od te pokore”, a u prevodu Zo­rana Pau­no­vi­ća iz 2001. stoji „O Isuse, spasi me od ove po­ša­sti”. Ot­kud „Bog mili”, odnosno „Isus” ovde? Gor­jan je pre­vodio s engleskog gledajući često na on­dašnji ne­­mač­ki prevod Uliksa; Paunović je pre­vo­dio sa ori­gi­na­la, s engleskog, i njegov je prevod pre­ciz­niji od Gor­janovog. Ali ne na ovom mestu. Džojs, Džejms, „Džej­msi” svakako je „Bog” za svoje delo, a donekle je i „Isus” kad mu se Moli obraća da je spase, izvuče, iš­čupa „iz ovoga”, out of this. Jasna je zamisao, ko­no­ta­cija koja je obojicu prevodilaca navela, i za­ve­la, da po­greše. Ali nema potrebe ovde brisati de­no­ta­ci­ju: Moli se moli autoru romana u kojem je ju­na­ki­nja, ka­rak­ter se obraća piscu, što je neobičan gest u fik­ciji, jedan od tolikih neobičnih pripovednih činova ko­jima Džojs pribegava kako bi narušio, pa čak sru­šio konvencije romana, pripovedanja, fikcije. (Kad ka­žem da su prevodioci „pogrešili“, to je grubo, i uve­li­ko pogrešno: ovde je „greška“ u odnosu na de­no­ta­ci­ju, ne konotaciju; a prevodioci su zaista Odiseji, jer mo­raju da plove jezicima, u slučaju pisca Džojsa Odi­se­ja najviše mada ne i jedino engleskim, prođu Scile ko­notacije i Ha­rib­­de denotacije, i začepljenih ušiju i os­luškujući umi­lan, ponekad zavodljiv zov sirena knji­ževnosti, uvek tako opojnih. Kad budem navodio iz romana, na­vodiću najčešće Paunovića, ne retko u mom „pre­vodu“. Ili „prenosu“.)

Videćemo slične prozne gestove. Da najzad ka­­žem nešto čime sam inače hteo početi. Džojs, uz Kaf­­ku, Prus­ta, još Beketa i onda Borhesa, to je ne sa­mo naj­važ­nija, najveća, naj-i-naj literatura XX veka, već je to na­pisano u XX, prošlom veku, kako bi se za­vr­šilo sa li­teraturom.

Dobro ste čuli. Posle Džojsa, Kafke, Prusta, Beketa i Borhesa literatura je završena. O, pisaće se još ro­ma­ni, pričati priče, pevati u iskidanim redovima koji se zovu stihovi. Ljudi to rade: jedni pišu, drugi čitaju. Zašto to rade – nemam pojma. Literatura je nešto na­pi­sano, sa Džojsom, Kafkom, Prustom, Beketom i Bor­­hesom. Napisano je ispunjeno. Dovršilo se. Ura­đe­no je. Sve posle je ponavljanje već viđenog, ovako ili ona­ko.

Hteo sam time da počnem, tom tvrdnjom. I da je do­­nekle ispitam. Ne da je stavim u pitanje, već da is­pi­tam šta bi to značilo. Da li je književnost ovih po­me­nutih autora nekakav ćorsokak, aporija, bezizlaz, ili je to dovršenje jednog puta dugog skoro tri mi­le­ni­juma, puta tzv. literature kao fikcije, imaginativnog go­vora kao događaja, „radnje“, sa nekim subjektom, „li­kom“, u nekom hronotopu, tj. mestu i vremenu? Šta je to fik­ci­ja, šta literatura, šta aporija? To su pi­ta­nja koja stoje i iza i ispred nas.

Ali sam takođe hteo da počnem još od nečeg. Mi zovemo Džojsov roman Ulysses – Uliks. Zašto to ime? Uliks je latinsko ime za Odiseja: Ulix. A Džojsov ro­man, iako je Džojs bio student jezuita, nema u sebi nešto naročito latinsko. Ili rimsko. Čak su i „Bog mili“ i „Isus“, vraćeni kroz prevode, nelatinski, iako ih Rim prisvaja za sebe, a latinski je bio viševekovni, mi­le­ni­jum­ski idiom velike zapadne Crkve. Jer je ime u na­slo­vu ime Odiseja, a Odisej je antički, grčki junak. Džoj­sov junak, Džojsov Odisej, taj Leopold Blum je Jev­rejin. On je otuda i jevrejski Odisej, „večni Žid“, ali ni­je latinski i nije rimski. Zato ću nadalje govoriti o Džoj­sovom romanu kao o Džojsovom Odiseju. Pro­me­na imena koja je, kako ćete videti, od značaja za mene.

I hteo sam još od nečeg da počnem, ali se početak već dva–tri puta udaljio od mene, tj. od početka, pa ću zato nastaviti onim čime se i Džojsov Odisej na­stav­lja, a to je velika shema romana. Ona se u li­te­ra­tu­ri, oprostite mi na učenosti, često naziva Linatijeva shema (ili, u množini takođe, Linatijeve sheme, the Li­nati schemata). Naime, godinu i nešto pre ob­jav­lji­va­nja, pozne 1920. Džojs je svom poznaniku Italijanu Kar­lu Linatiju uputio jedno pismo, i u pismu jednu she­mu kako bi Linatiju pomogao za predavanja koje je ovaj hteo da održi o novom Džojsovom romanu, ta­da već na vidiku. Na tu shemu se često pozivaju tu­ma­či, ona je poznata džojsolozima, džojsovcima, džoj­sistima. Prvi su oni koji se, kao naučnici, uče­njaci, kao scholars, najčešće profesori, bave Džoj­so­vim delom; korisni su, mada dosadni. Drugi su lju­bi­telji Džojsa, amateri, u starom značenju les amateurs, ama­tori, svojevrsne kazanove, ljubavnici, oni koji vole nešto. Ovde Džojsa. Džojsa teksta. Ili džojs-tek­sta, što bi, od joy, moglo značiti i uživanje u tekstu. Tre­­ći su kom­­binacija prve dve grupe, ali nisu uče­nja­ci, iako o Džoj­su svašta zna­ju, skoro sve, i tu ne retko pre­­va­zi­la­ze džojsologe, nji­ho­va ljubav prema Džojsu je takva da ga ne samo vo­le po onome što je napisao, već i po onom što nije – što će reći da su skloni da vi­de Džojsa i van njegovog de­la u užem značenju, da i drugde na­laze ili ne nalaze Džoj­sa. Mislim da su ovi tre­ći, džoj­sisti, naj­za­nim­lji­viji. Tim pre što kom­bi­nu­ju prve i druge, nastojeći da od njih pođu dalje, ili dru­gde. Džojsisti koji koriste odisejevsku doviljivost Džojsa i kad mu se približavaju i kad se od njega uda­lja­vaju.

Barem je meni tako. Za sebe bih rekao da sam džoj­sista kad bih u svemu drugome u literaturi, a što nije izaš­lo ispod Džojsovog pera, nalazio da to ne samo ni­je Džojs (ako jeste, da je bedna imitacija) već da ni­šta više ne može biti Džojs, čak da ne može biti ni ne-Džojs, jer više ništa ne može biti. Da je Džojs, za­jed­no sa Kafkom, Prustom, Beketom i Bor­he­som za­vr­šio taj put, dugi put jezika za koji se re­zer­visalo ime knji­ževnosti.

I budući da sam počeo, tri-četiri puta, da sada zai­sta počnem. Odnosno da nastavim, od Linatijeve she­me.

[1] * Tekst je isprva, u skraćenoj verziji, predstavljao pre­da­va­nje održano na beogradskom Kolarcu povodom obe­le­ža­va­nja 100 godina Džojsovog romana, 1. februara 2022.

Izvor: Libreto