─── Ivo Kara Pešić
Uvek se zaljubljujemo u neznano. Čak i kada se zaljubimo u dugo znanu osobu ona nam se iznenada ukaže u posve novom svetlu: otkrijemo njeno dotad skriveno lice, učini nam se da tek tada zaista počinjemo da je upoznajemo. Stari neznanci. Znano nas ne potiče na maštanja, ne ište dovršenje i obgrljenje velom želje. Zaljubljivanje je potreba duha da se protegne i umije novom slikom sebe. Čamotinja je smrt duha. On se mora vinuti, on se mora izvan-sebiti… od sreće, od igre, od upitnosti…
U šta se onda zaljubljujemo, ako se zaljubljujemo u neznano? Zaljubljivanjem u ovlaš znano, zaljubljujemo se u obrise, u sene, u naveštenja… Zaljubljivanje ima ukus spasenja. Nova će nas ljubav izbaviti iz bestrašća i kolotečine u koje smo utonuli, prenuti iz samozaborava, potegnuti za ruku i podsetiti kako je biti bezbrižno zaigran, smeten, zanesen poput vetra… živ. Čovek je čudesan stvor, večno raspet između životinjskog i božanskog, između nagona i spokoja… čovek istodobno želi mirnu luku i oluju koja razdire jedra strašću… čovek je sidro, sidro nošeno rekom.
Neko iznenada budi ponajbolje u nama, čini da se sami sebi čudimo, da sami sebe iznenađujemo. Zaljubljivanje je preobražaj. Nema čudesnijeg čuvstva od spoznaje da se ne poznajete. Neznano kopka, privlači, plaši, nadahnjuje. Privlačnost i istodobni strah od neznanog izvorno su detinjasti. Dodirnemo neznanca i odmah pobegnemo u sigurno skrovište. Zaljubljivanjem neznanu osobu odevamo našim žudnjama. Želimo je isklesanu po snicama našim.
Pranastajanje se svagda vezuje uz vatru. U ognju nestaju i iz njega nastaju sva obličja. Ali oganj žudnje nije uređen i cikličan poput izlazaka i zalazaka sunca. Iznenadna je to stihija koja ne pustoši već rasplamsava životnost i ushit. Reči se kuju, poput potkovice, mača ili štita. Metafora vignja nije slučajna. U verbotvorstvu se izgara, jer je ono iskonska potreba vraćanja u edensko stanje imenovatelja postojećeg. Kako je samo teško skovati reč kada nismo nadahnuti, a opet beskrajno lako kada žudnjom rastapamo hridi. Za kovanje reči nema recepta, nema formule, samo oganj i bljesak… One su, tako, šiknule iz tmine, i sada streme ko pružene ruke… Reči se kuju iz čudesne strastvari, udarcima bîla iz ništine dozivamo u bivstvo dotad nepomišljene, neizgovorene reči… Na početku bejaše reč, i reč bejaše u Boga, i Bog bejaše reč… Ali ko je izgovorio ili pomislio Boga kao reč? Tišina.
U Boga se pomisao, izgovor i postvarenje reči podudaraju. Svevišnji stvara prostim izrekom neka bude svetlost… i bi svetlost. Verbotvorstvom se očajnički nastojimo približiti Stvoritelju, jer je jezik kuća bivstvovanja. Božansko boravište jedno je od imena najdrevnijeg ljudskog pisma na svetu. Nema uzvišenijeg, savršenijeg dara od nikad pre pomišljene, izgovorene, zapisane reči. Za Vas sam gospo, iz tamnotihog zdenca žudnje skovao reči koje niko nikada mnio nije…
Muze vazda zavodljivo ćute. Nemo uživaju u odrazima što izranjaju iz srcala udvarača, u odrazima satkanim od odjeka izgovorenih reči i razbuđenih straslika. U udvaračkom verbotvorstvu muze spoznaju da su muze. Udišući nadahnuće kojeg su izvorište, postaju sećanjem udvarača na vlastitu životnost, poziv na odvažnost. Memento vivi. Pokadšto muze prozbore odboj-jezikom. Tada oganj žudnje možda utrne, viganj reči klone, a iznenadni pad zavazda u-gane udvaračevo verbotvorsto. Ali nije li arhikovač bio hrom?
Ponekad me nešto prene
Izvede me u šetnju, iz mene,
Staroduh ruhu kada me vrati
U njega više ne mogu stati
