Povodom knjige Abecedarij bivšeg Sarajeva: sentimentalni uvod u estetiku, Buybook, Sarajevo/Zagreb, 2025.
Čitam odlična zapažanja Miljenka Jergovića o najnovijoj knjizi Predraga Fincija, koja već naslovom izaziva pozornost i zove da je čitate. Uvodna beleška pisca sasvim je podigla interesovanje već prvim rečenicama:
„Svakog formira njegovo iskustvo. U svačijem iskustvu bude nekoliko odlučnih, prelomnih Trenutaka.”
.....................................................
„U takve važne životne trenutke mi svakako spada i odluka da nakon višegodišnje pauze u pisanju pod kraj prošlog stoljeća napišem Sentimentalni uvod u estetiku, kada započinjem pisati o filozofiji kao o nečemu vrlo osobnom, počinjem pisati o onome što je u meni samom, što me zanima i što me se tiče, a što kao osobno iskustvo, promišljanje i spoznaja može biti zanimljivo i važno i za druge, pa može imati i karakter općeg.”
.....................................................
Originalna knjiga je preko Sarajevskog uvoda u estetiku (1999.) i Sentimentalnog uvoda u estetiku u čijem su sklopu Sarajevski zapisi (2004.) u Abecedariju dopunjena i korigovana, pri čemu u njoj, kako kaže sam autor „ostavljam gotovo neizmijenjenim većinu ranije napisanih malih tekstova, krokija i dojmova o onima koje sam susretao, a kojih više nema ili su mi daleko. Ni “Dodatak (Ideja estetike)” na kraju knjige nisam bitno mijenjao, jer je moj Sentimentalni uvod u jednom svom segmentu ostao isti: i ovdje je to put ka estetici, ali ispričan kroz priče, kroz ove crtice o mojim znacima i prijateljima i svijetu koji je nekad bio, a još uvijek u meni živi.”
Ovo je bio više nego dovoljan razlog da se prepustim Abecedariju, koji mi je odmah otvorio i vrata i prozore za poimanje, i knjige , i autora.
Među prvim utiscima je Fincijeva neuštogljenost, bez grčevitog držanja isključivo naučnog (ovoga puta na polju estetike) instrumentarija. Dakle on daje sebi prirođenu lepršavu slobodu da povremeno ode i na manje naučnu, a više opšteljudsku iskustvenu percepciju i elaboraciju teme vremena, mesta i ljudi koje tematizuje u Abecedariju. Mislim da time sam Predrag stavlja na znanje da neće pisati naučnu knjigu, jer u nju je teško smestiti sav žamor i uređivanje različitosti množine života, veza, događaja. Ipak, ovaj autor ume da ide paralelnim tokom, pa imamo , u zavodljivom miksu, smislenu i jasnu knjigu i neskrivene namere: otprilike - moje Sarajevo, moji ljudi, moje uspomene - na slobodan način, ad libitum.
Dokazan i visoko pozicionaran estetičar sme sebi da dozvoli razigranost bez prečvrstih regula estetske nauke. I Finci to zna. Dakle svesno i hoteći tako, napisao je knjigu iz sebe naučnika i iz sebe čoveka sa sopstvenim iskustvom koje je, razume se, nekada sticano i u palanačkom okruženju. Ali, ovaj pisac je imun na tu pošast koju je dragi Konstantinović, jednom za svagda odlično podastro najširoj grupi čitalaca. Finci nije nikada bio u najširoj grupi. Njegov život je - neka mi bude dozvoljena sloboda da kažem - plenemenit spoj opštežitelja i idioritmika, a nikad opšte mesto ili izlizana fraza.
Ostavimo Abecedariju da o svemu tome posvedoči živim primerima. U prilici sam da biram, tako da se može dogoditi da će moj set najzanimljivijih biti drugačiji nego autorov (pa i svakog čitaoca), ali nema drugog puta.
Pošto je autor svakom svom junaku ovih crtica, malih eseja, kratkih pričica ili samo jedne rečenice već pridružio i interpretaciju, ostaje mi da vam predočim moj izbor koji će činiti i meni poznati ljudi, jednako kao i sasvim nepoznati.
Akšamija, Alija
Berber, Mersad
Brešan, Ivo
Bugar
Buntić, Pero
Čejvan, Adem
Ćopić, Branko
Očekivano, i u ovako koncipiranoj knjizi, Finci ostaje ono što pre svega jeste: životno opredeljen za umetnost i nauke o umetnosti. Najčešće prepoznat kao estetičar, zapravo filozof - estetičar, on i ovde promišlja bitna pitanja o umetnosti, sa naglaskom na njenoj antropološkoj zasnovanosti - od stvaraoca do recipijenta. U drugom koraku se kod recipijenta javlja osećaj pripadnosti, uvodeći ga u svet koji oseća bliskim. Gde izostaje takva sklonost, izostaje i razumevanje umetnosti.. Ergo, delo ne postoji bez recipijenta.
I ovde bismo se mogli vratiti na početak, na prvu rečenicu u knjizi: SVAKOG FORMIRA NJEGOVO ISKUSTVO. Ovo je prijemčiva i gotovo svakom prihvatljiva misao. U konačnici sve što je proživljeno formira takvog i takvog čoveka. A to je svakako, i Abecedarij kao sinonim za sve koje smo sreli, zapamtili, zavoleti, ispratili u večnost, za sve koji su s nama razmenili svoje životne radosti i nedaće, one s kojima smo stvarali, maštali, borili se, jednom rečju - ŽIVELI.
Pa ipak - razmišljala sam - šta su nam putokazi i šta crta staze kojima ćemo do nekog?
U psihologiji se susrećemo sa dva naša JA: iskustvenim i posmatračkim. Posmatračko spada u korpus antrpološkog i nije poznato kod drugih vrsta. To JA je korektor, neko bi rekao i superego, a svakako je jednako važan deo ličnosti. Ono može da promeni puteve i da iskustvenom ja odabere sadržaje koji nisu bili planirani. A to mu je omogućeno korišćenjem znanja o dotadašnjem iskustvu.
U drugu ruku, supstancija čovekovog iskustva se proteže kroz prošlost, sadašnjost, pa, uslovno, do budućnosti, preko samo čoveku svojstvene teleološke sposobnosti. Zamišljanje budućeg, jednako je vredan motiv koji 'upravlja' iskustvom.
Preobilje Predragovog života / iskustva svedoči o intenzivnom psihološkom radu, vrenju i zrenju sabirajući da zavidan način filozofiju /estetiku i umetnost. I još nešto, samo njegovo: Predraga Fincija njegova toplinom drži među ljudima.
Na svaki način mislim da su slatki i gorki talog iskustva (sic!), u Finciju kreirali jednog od najelitnijih naučnika i umetnika sa ovih prostora i van njih. I, naravno, njegovu inicijalnu, putokaznu rečenicu ne treba menjati. Pažljiv recipijent će učitati i ono što sam dodala.
Na kraju, ova knjiga će, iako ne najbolje njegovo delo, biti prepoznata, jer je neodoljivo preporučuje pre svega sadržaj, što je, čini se, bila i namera autora. Meni je darovala 'susrete' sa dvadesetak lično poznatih i opštepoznatih sjajnih ličnosti. I, naravno, zadovoljstvo saradnje sa Predragom Fincijem.