Novembra ste me, prilikom vašeg prolaska kroz Pariz, zamolili da sarađujem u spomen-knjizi posvećenoj Borhesu. Moja prva reakcija je bila negativna; druga...opet negativna. Zašto veličati Borhesa kada to već čine silni univerziteti? Nevolja priznatosti obrušila se na njega. On je zasluživao više. Zasluživao je da ostane u senci, u području nezapazivog, da bude neuhvatljiv i nepopularan kao što je to nijansa. Tada bi bio na svom pravom mestu. Posvećenje je najgore od kazni - za pisca uopšte, a posebno za pisca njegove vrste. Od trenutka kada ga svako citira, nemogućno ga je više citirati, ili - ako se to radi - imamo utisak da se samo uvećava masa njegovih ,,poštovalaca'', njegovih neprijatelja. Oni koji bi hteli po svaku cenu da budu pravični prema njemu, u stvari ubrzavaju njegov pad. Zastajem, jer ako bih produžio u ovom tonu - na kraju bih se sažalio nad njegovom sudbinom. No, sva je prilika da se on sam njoj predaje.
Verujem da sam vam jednom rekao da sam se toliko zanimao za njega zato što je on predstavljao uzorak onog dela čovečanstva koji je na putu da iščezne, i koji je utelovljavao paradoks sedeoca bez intelektualnog zavičaja, nepokretnog pustolova koji se oseća lagodno u mnogim kulturama i književnosti, vrhunsko i prokleto čudovište. U Evropi, kao na sličan primer možemo se setiti jednog Rilkeovog prijatelja, Rudolfa Kasnera, koji je početkom stoleća objavio prvorazredni rad o engleskoj poeziji (taj rad me je, čitajući ga za vreme poslednjeg rata, podstakao da počnem da učim engleski jezik...) i govorio s divnom žestinom o Sternom, Gogolju, Kjerkegoru, kao i o Magrebu ili Indiji. Dubina i erudicija ne idu zajedno; on je međutim uspeo da ih pomiri. Pravi univerzalni duh kojem je nedostajala jedino ljupkost, zavodljivost. A u tome se Borhes pojavljuje upravo kao najmoćniji: zavodnik bez premca koji je uspeo da bilo o čemu da je reč, čak i najstrmoglavijem umovanju, prida nešto neopipljivo, vazdušasto, čipkano. Jer, sve je kod njega preobličeno igrom, nekim plesom munjevitih otkrića i tananih sofizama.
Nikada me nisu privlačili duhovi zatvoreni u jedan jedini oblik kulture. Ne ukorenjavati se, ne pripadati nijednoj zajednici - takvo je bilo i ostalo moje geslo. Okrenut drugim obzorjima, uvek sam pokušavao da znam šta se događalo drugde. Kad sam imao dvadeset godina, Balkan nije mogao šta više ništa da mi ponudi. Drama je, ali i povlastica biti rođen u manjinskom ,,kulturnom'' prostoru. Ono strano postalo je moj bog. Otuda moja žeđ da stranstvujem kroz književnosti i filozofije, da ih proždirem s bolesnim žarom. Ono što se događa na istoku Evrope nužno se mora zbivati i u zemljama Latinske Amerike, i ja sam zapazio da su njihovi predstavnici beskrajno obavešteniji, ,,kultivisaniji'', nego što su Zapadnjaci, neizlečivo provincijalni. Ni u Francuskoj ni u Engleskoj ne vidim da se iko odlikuje znatiželjom uporedivom s Borhesovom, znatiželjom dovedenom do manije, do poroka, kažem baš poroka, jer kad je reč o umetnosti i refleksiji sve što ne teče kao donekle perverzna strast jeste površno, te nerealno.
Kao student bavio sam se Šopenhauerovim učenicima. Među njima bio je izvesni Filip Majnlender koji me je naročito privlačio. Autor jedne Filozofije oslobođenja, u mojim očima on je ponajviše posedovao sjaja kojim zrači samoubistvo. Laskao sam sebi da je taj filozof, potpuno zaboravljen, jedini koji još zaslužuje da se o njemu brinem; uostalom, u tome kao da nije bilo moje lične zasluge - moja prethodna istraživanja neizbežno su me dovela do njega. Kako sam tek bio iznenađen kada sam, mnogo kasnije, naišao na jedan Borhesov tekst koji je upravo spomenutog izvlačio iz zaborava! Taj vam primer navodim zato što sam, počev od tog trenutka, počeo da razmišljam daleko ozbiljnije nego ranije o sudbini Borhesa, predodređenog, prinuđenog na univerzalnost, prisiljenog da svoj duh vodi u svim smerovima, možda da bi izbegao argentinsko gušenje. Upravo južnoameričko ništavilo čini pisce celog jednog kontinenta otvorenijim, življim i raznolikijim nego što su to zapadni evropljani, paralizovani svojim tradicijama i nesposobni da iziđu iz svoje opsenjujuće zakrečenosti.
Pošto želite da znate šta najviše volim kod Borhesa, bez oklevanja ću vam odgovoriti da je to njegova odomaćenost u najrazličitijim područjima, sposobnost da sa istom tananošću govori o večnom vraćanju i tangu. U trenu kada je središte svega, za njega sve podjednako važi. Univerzalna znatiželja znak je vitalnosti samo ako nosi apsolutni žig jednog ja, ja iz kojeg sve izvire i u koje sve uvire: nadmoć proizvoljnog, početak i kraj koji se mogu tumačiti po najhirovitijim kriterijumima. Gde je stvarnost u svemu tome? Ja - vrhunska farsa... Igra kod Borhesa podseća na romantičku ironiju, metafizičko istraživanje iluzija, žongliranje s Bezgraničnim. Fridrih Šlegel je, danas, oslonjen na Patagoniju...
Još jednom: možemo samo da oplakujemo da jedan enciklopedijski smeh i jedna tako istančana vizija izazivaju opšte odobravanje, sa svim onima što to podrazumeva...Ali, najposle, Borhes bi mogao da postane simbol jednog čovečanstva bez dogmi i sistema, i ako postoji neka utopija koju bih od sveg srca potpisao - bila bi to ona u kojoj će se svako oblikovati po njemu, po jednom od najmanje nezgrapnih duhova koji su ikada živeli, po ,,poslednjem od tananih''.
Preveo: Jovica Aćin
Polja, broj 334, decembar 1986.