Neurastenija,
a kada treba uvijam se
kao aluminijum
pod dikataturom
onog što je društveni konsenzus
odredio kao
stvarnost ili zbilju.
Ponovo je četvrtak.
Izranjaju sve te sitne
zablude kao motivi
za samoodržanje.
Bespogovorno ih se prihvatam
kako bih sebi
i drugima objasnio
zašto sam još uvek živ.
I danas.
Ta senka nezaustavljivog razaranja
idolopoklonstva
gajenog još od četvrtog rođendana uliva se
baš kao i kiseonik
u moje beonjače
koje su sada
boje ustajalog pepela.
Susrećem se sa paradoksalnim neostvarivostima postojanja.
Svačijeg postojanja.
S bezvrednošću trčanja za sopstvenim repom
bez mogućnosti da se krug prekine
nasiljem.
Ili da se
nekako taj rep sustigne,
zagrize
i doživi kategorija nedosanjanog
mira.
Uvek postoji rizik
potpunog prepuštanja
katatoničnoj šizifreniji
sa latentnim samoubilačkim namerama.
Nikako ne mogu da objasnim
zašto nisam sačinio omču dovoljno grubu da sebi stanem na put,
da izvrnem svaku spoznaju o linearnom protoku vremena
i posledicama.
Možda zato što
nisam nikad bio u Grčkoj.
nisam nikad bio u Grčkoj.