Uvodnim pasusom samo je okrznuta ogromna riznica znanja o jeziku i govoru, u svojem popularnom vidu i opsegu. U ovom radu počećemo ipak od stavova razvojne psihologije. Naravno, tu je nezaobilazni Žan Pijaže[1].
Mnogi su isticali, kao i sam autor iz svog iskustva roditelja, da ono što će naterati dete na govornu/ekspresivnu reakciju/produkciju, nije iskustveni/intelektualni nivo, jer dete nema šta da saopšti o sebi i svetu, nego su to njegove emocije. Reagovanje u formi emocija (kao i ekspresivni krik upozorenja kod životinja npr.) oduvek je potcenjivano u filozofiji, uvek su emocije pripisivane psihi/psihičkom, dakle, uvek su smatrane mentalističkim ili psihičkim interpretacijama/uplivima u filozofska stajališta, smatrane su nižom/inicijalnom fazom, i sl. Iz nastavka izlaganja postaće jasno da iako su emocije početna/inicijalna faza – da emocije ostaju trajna i neprolazna faza (pa se ne radi o fazi nego o dosegnutom nivou), da bez emocionalne osnove reagovanja na svet i vlastitu fiziolofiju tzv. viši intelektualni nivo ne bi imao osnovu/mesto gde bi se upisao/konstituisao. Nebrojano putu je viđeno u istoriji i u istoriji/fenomenologiji ličnih/individualnih razvoja ličnosti da intelekt bez zdravih emocija pre čini zlo i štetu/pometnju nego što doprinosi ličnom ili opštem dobru/blagostanju.
Dete po rođenju trenira niz rutina koje mu omogućavaju orjentaciju u prostoru, vremenu i vlastitoj fiziologiji.
Na početku (identitet): Kako se ti zoveš?, Koje je tvoje ime?, Vidi ko je došao!, Vidi mama!, Vidi braca, Vidi maca, Mac, mac..., Otišla maca, Kaži ma-ma, itd.
Dalje: ruke, nos, oči, itd. sa dodirivanjem i pokazivanjem. Zatim celokupna fiziologija (uključujući sva čula), itd.
Zatim vremenske rutine: svi ljudi, predmeti i pojave se pojavljuju i prolaze, postoji ritam, dan prolazi, satnica. Dnevna prostorno-vremenska rutina je ključna a potpomognuta je vlastitom fiziološkom rutinom. Dete usvaja ritam dana: buđenje, higijena, doručak, igranje, ručak, spavanje, igra, večera, spavanje, dan , noć. Sledećeg dana ponavlja se sve istim redom.
Mnogi su isticali, kao i sam autor iz svog iskustva roditelja, da ono što će naterati dete na govornu/ekspresivnu reakciju/produkciju, nije iskustveni/intelektualni nivo, jer dete nema šta da saopšti o sebi i svetu, nego su to njegove emocije. Reagovanje u formi emocija (kao i ekspresivni krik upozorenja kod životinja npr.) oduvek je potcenjivano u filozofiji, uvek su emocije pripisivane psihi/psihičkom, dakle, uvek su smatrane mentalističkim ili psihičkim interpretacijama/uplivima u filozofska stajališta, smatrane su nižom/inicijalnom fazom, i sl. Iz nastavka izlaganja postaće jasno da iako su emocije početna/inicijalna faza – da emocije ostaju trajna i neprolazna faza (pa se ne radi o fazi nego o dosegnutom nivou), da bez emocionalne osnove reagovanja na svet i vlastitu fiziolofiju tzv. viši intelektualni nivo ne bi imao osnovu/mesto gde bi se upisao/konstituisao. Nebrojano putu je viđeno u istoriji i u istoriji/fenomenologiji ličnih/individualnih razvoja ličnosti da intelekt bez zdravih emocija pre čini zlo i štetu/pometnju nego što doprinosi ličnom ili opštem dobru/blagostanju.
Dete po rođenju trenira niz rutina koje mu omogućavaju orjentaciju u prostoru, vremenu i vlastitoj fiziologiji.
Na početku (identitet): Kako se ti zoveš?, Koje je tvoje ime?, Vidi ko je došao!, Vidi mama!, Vidi braca, Vidi maca, Mac, mac..., Otišla maca, Kaži ma-ma, itd.
Dalje: ruke, nos, oči, itd. sa dodirivanjem i pokazivanjem. Zatim celokupna fiziologija (uključujući sva čula), itd.
Zatim vremenske rutine: svi ljudi, predmeti i pojave se pojavljuju i prolaze, postoji ritam, dan prolazi, satnica. Dnevna prostorno-vremenska rutina je ključna a potpomognuta je vlastitom fiziološkom rutinom. Dete usvaja ritam dana: buđenje, higijena, doručak, igranje, ručak, spavanje, igra, večera, spavanje, dan , noć. Sledećeg dana ponavlja se sve istim redom.
Zatim prostorne rutine: soba, kuća, dvorište, ulica, kraj, grad, zemlja, planeta, mesec, zvezde, kosmos. Dete usvaja prostorne rutine, u prostoru se nalaze razmešteni ljudi i predmeti.
Zatim moralne rutine: Ovo nije dobro!, Zašto si to uradio?, Ovo ne valja, Ovo nećemo više raditi, Uzela si Bati kocku pa je on sada tužan, itd.
Na kraju jezičke/rečeničke rutine: akter – akcija (Mila jede), akcija – objekat (Pije mleko), kvantifikatori (još), itd. Jezičke rutine su situacione generalizacije. U većini situacija postoji akter, akcija i objekat (predmet interesovanja, pažnje, cilja, namere, itd.). Sve ostalo odnosi se na preciziranje/smeštanje ove generalizacije u prostor, vreme, način, intezitet, itd.
Emocije su reakcija na događaj i grubo ih delimo na prijatne i neprijatne emocije. Prva neizdiferencirana emocija je uzbuđenje a krajem drugog meseca javlja se zadovoljstvo. Uznemirenost se grana u ljutnju, strah i gađenje a zadovoljstvo se grana u oduševljenje i naklonost, itd. Šta je bitno? Bitno je ponašanje koje deca ispoljavaju kada doživljavaju pojedinu emociju.
Osnovna osećajno/emocionalna šema/dinamika novorođenčadi:
Neizdiferencirani osećaj – glad – zadovoljstvo – neizdiferencirani osećaj, tj.
Glad – zadovoljstvo.
Pošto se objekat želi zato što izaziva zadovoljstvo, tj. zadovoljava potrebe za hranom, zaštitom, posedovanjem (mama, hrana, igračka, itd.), on se traži, on izaziva pažnju, itd., to kao drugi član osećajne/emocionalne šeme možemo staviti uopšte objekat.
Prvi član emocionlne šeme glad/žeđ predstavlja uopšte primarnu potrebu za hranom i reprezent je svake akcije da bi se ta i sve ostale potrebe ili ciljevi/namere ostvarili/zadovoljili. Akcija pretpostavlja (podrazumeva) aktera (pa i u slučaju najprostijih nepotpunih rečenica poput, Peva., Grmi , itd.).
Dakle, imamo paralelu:
glad – zadovoljstvo
akter/akcija – objekat
što je ujedno sintaksička šema/definicija rečenice.
Glad/žeđ kao osećajna/emocionalna fiziološka reakcija – nasuprot ispunjenju potrebe/zahteva, tj. nasuprot zadovoljstvu, rasterećenju, ispunjenju, relaksaciji.
Osećaji/emocije nisu zbrkane i jednovremene, one se smenjuju u određenom ritmu i traju (u smislu prostora, vremena i fiziologije).
Prve imenice koje dete izgovora označavaju željeni predmet. Zapravo su te prve reči svojevrsne rečenice (označavaju celu situaciju), komentari su situacija u kojima se govor dešava.
Konačno,osećajna/emocionalna šema može se smatrati osnovnom situacionom šemom, tj. osnovnom sintaksičkom strukturom.
Svakog posmatranog trenutka dete se nalazi u sasvim određenoj poziciji u svim treniranim rutinama:
1) Identitet: da li je subjekat samo dete ili drugi čovek, neka životinja,
2) Nešto se radi određenim delom tela, telo se nalazi u određenom položaju, kao i celokupna fiziologija,
3) Dete se nalazi u određenom delu prostora,
4) Vremenski je određena aktivnost deteta u odnosu na trajanje dana, ostali ritmovi,
5) Trenutna aktivnost deteta je moralno specifikovana kao dobra, poželjna ili loša, štetna, ili je pak neutralna/nespecifikovana.
Dakle, svakog trenutka imamo nekog aktera koji izvodi neku akciju, sprovodi nameru ili realizuje želju i imamo objekat akcije, namere, želje, cilja, i sl.
Kada iscrpimo svaku od ovih rutina, kada se zapitamo šta ima dalje, kada dodamo ono trans-(meta-), dakle, šta je najviši identitet, šta je dalje (ili iza) sa prostorom i vremenom, itd., dolazimo do ideje Apsolutnog, Tvorca.
Na identičan način počinje filozofija, pa i sve nauke koje su rođene u njenom okrilju.
Umetnost takođe, ali ona zastaje na pola puta, ona se završava/zadovoljava stvorenim umetničkim delom (skulptura, slika, pesma, itd.), ona ne pita za smisao onoga što je stvorila ili što joj je poslužilo za uzor/model, ona naprosto svedoči, itd.
Zatim moralne rutine: Ovo nije dobro!, Zašto si to uradio?, Ovo ne valja, Ovo nećemo više raditi, Uzela si Bati kocku pa je on sada tužan, itd.
Na kraju jezičke/rečeničke rutine: akter – akcija (Mila jede), akcija – objekat (Pije mleko), kvantifikatori (još), itd. Jezičke rutine su situacione generalizacije. U većini situacija postoji akter, akcija i objekat (predmet interesovanja, pažnje, cilja, namere, itd.). Sve ostalo odnosi se na preciziranje/smeštanje ove generalizacije u prostor, vreme, način, intezitet, itd.
Emocije su reakcija na događaj i grubo ih delimo na prijatne i neprijatne emocije. Prva neizdiferencirana emocija je uzbuđenje a krajem drugog meseca javlja se zadovoljstvo. Uznemirenost se grana u ljutnju, strah i gađenje a zadovoljstvo se grana u oduševljenje i naklonost, itd. Šta je bitno? Bitno je ponašanje koje deca ispoljavaju kada doživljavaju pojedinu emociju.
Osnovna osećajno/emocionalna šema/dinamika novorođenčadi:
Neizdiferencirani osećaj – glad – zadovoljstvo – neizdiferencirani osećaj, tj.
Glad – zadovoljstvo.
Prvi član emocionlne šeme glad/žeđ predstavlja uopšte primarnu potrebu za hranom i reprezent je svake akcije da bi se ta i sve ostale potrebe ili ciljevi/namere ostvarili/zadovoljili. Akcija pretpostavlja (podrazumeva) aktera (pa i u slučaju najprostijih nepotpunih rečenica poput, Peva., Grmi , itd.).
Dakle, imamo paralelu:
glad – zadovoljstvo
akter/akcija – objekat
što je ujedno sintaksička šema/definicija rečenice.
Glad/žeđ kao osećajna/emocionalna fiziološka reakcija – nasuprot ispunjenju potrebe/zahteva, tj. nasuprot zadovoljstvu, rasterećenju, ispunjenju, relaksaciji.
Osećaji/emocije nisu zbrkane i jednovremene, one se smenjuju u određenom ritmu i traju (u smislu prostora, vremena i fiziologije).
Prve imenice koje dete izgovora označavaju željeni predmet. Zapravo su te prve reči svojevrsne rečenice (označavaju celu situaciju), komentari su situacija u kojima se govor dešava.
Konačno,osećajna/emocionalna šema može se smatrati osnovnom situacionom šemom, tj. osnovnom sintaksičkom strukturom.
Svakog posmatranog trenutka dete se nalazi u sasvim određenoj poziciji u svim treniranim rutinama:
1) Identitet: da li je subjekat samo dete ili drugi čovek, neka životinja,
2) Nešto se radi određenim delom tela, telo se nalazi u određenom položaju, kao i celokupna fiziologija,
3) Dete se nalazi u određenom delu prostora,
4) Vremenski je određena aktivnost deteta u odnosu na trajanje dana, ostali ritmovi,
5) Trenutna aktivnost deteta je moralno specifikovana kao dobra, poželjna ili loša, štetna, ili je pak neutralna/nespecifikovana.
Dakle, svakog trenutka imamo nekog aktera koji izvodi neku akciju, sprovodi nameru ili realizuje želju i imamo objekat akcije, namere, želje, cilja, i sl.
Kada iscrpimo svaku od ovih rutina, kada se zapitamo šta ima dalje, kada dodamo ono trans-(meta-), dakle, šta je najviši identitet, šta je dalje (ili iza) sa prostorom i vremenom, itd., dolazimo do ideje Apsolutnog, Tvorca.
Na identičan način počinje filozofija, pa i sve nauke koje su rođene u njenom okrilju.
Umetnost takođe, ali ona zastaje na pola puta, ona se završava/zadovoljava stvorenim umetničkim delom (skulptura, slika, pesma, itd.), ona ne pita za smisao onoga što je stvorila ili što joj je poslužilo za uzor/model, ona naprosto svedoči, itd.
[1] Žan Pijaže „Psihologija deteta“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića i Dobra vest, Novi Sad 1990., Ivan D. Ivić „Čovek kao animal simbolicym“, Nolit, Beograd 1987., Žan Pjer Šanže „Neuronski čovek“, Nolit, Beograd 1986., Grupa autora „Razvoj govora kod deteta“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985.