Branko Kukić: Metafizika ruže
„U blagom sutonu odustala je od smrti, / svake mijene i straha" (Danijel Dragojević, „Ruža").
– Pesnik poredi Ružu sa večnošću. Ruži su strani smrt, promena i strah. Ona, dakle, nije odraz prolaznog sveta, ona nije sada; ona je uvek. Zbog toga se pesnik da bi raspravljao o njoj obraća Bogu: „Bože, kako ima nešto od kasne duše", a ta „kasna duša" je ona duša koja nije prisutna u zahuktalom, neodmerenom i opsednutom svetu.
„Gospode, otvorio si se / samo prema meni, / ko ruža koju oduvek znam. (...) / Samo sam te ja živeo, / imao, otvorio, / ružobože, bože u ruži, / koju oduvek znam, / o kojoj oduvek govorim, / i ne znajući kakva je bila, / pre nego što si joj ti / razbuktao latice smisla / ka meni, za mene. // Znam, skriveni Gospode, / skriven i zatvoren / samo u meni, / ti, tajna žilo zlata, / ružodijamante" (Huan Ramon Himenes, „Ti, tajna žilo zlata, ružodijamante").
– Pesnik upoređujući Boga i Ružu govori o Ružibogu, što znači da ih izjednačuje, a Boga još imenuje Ružodijamante. Iz ovih stihova mi ne znamo da li je Bog u Ruži ili je Ruža u Bogu, jer ih pesnik ne razlikuje; on ne zna kakva je Ruža bila jer ne zna ni kako Bog izgleda. On samo kaže da je živeo „u smislu te ruže".
„Ne zavidi, ti, sobna ružo, onoj ruži što je napolju. / Neka treća ruža, još nepropupela, / ima vas obe u svom dečjem snu kao primere za ugled" (Aleksandar Ristović, „Ti, sobna ružo").
– Treća Ruža je večna, osnovna, sušta Ruža koja u svom snu, koji se neprestano ponavlja, sadrži sve oblike i suštine sveta. Ta Ruža obnavlja svet. Pesniku je ona simbolički zajednički sadržilac. U njoj je Sve.
„Ružo, oh čisto protivrečje, slasti ničiji san da ne budeš ispod tolikih kapaka očnih" (Rajner Marija Rilke).
– Ovaj natpis na pesnikovom grobu napisan je da se poeziji – Stvaranju – i Pesniku – Stvaraocu – ukaže na svest o protivrečnosti čovekovog postojanja (života i smrti), a što simbolizuje upravo Ruža. Pesnik Rilke je svestan da Ruža nije svakome data, da nije svakome data spoznaja izražena u jedinstvu suprotnosti. Ali on sanja o tome da ga niko ne sanja. Dovoljna mu je Ruža.
„Ružo, gubiš moć, / Nevidljiv crv te truje, / Što beži svu noć / Pred krikom oluje! // On postelju splete, / Sred radosti rumene, / I žudnjom mračnom tom / Taj život sada vene" (Viljem Blejk, „Bolna ruža").
– Blejk govori o Ruži koja privlači, koja je Ljubav. U velikoj ljubavi svi stradaju; zbog toga je simbolika Ruže dvostruka – ona je davanje i uzimanje, stradanje i uzdignuće. Ružin bol je odricanje Sebe da bi dobio Drugi... (Ali, kako izaći na kraj sa Blejkom.)
U ona vremena Ruža je povezivana sa tajnom i tišinom (sub rosa – „ispod ruže", u tajanstvu). Tada je predstavljala Ljubav. Ali, paradoksalno, u kulturama koje danas vodimo kao naše povezivana je sa sahranom i smrću (evo onog Rilkeovog epitafa). Pesnici Pindar, Propercije i Tibul pevaju o Ruži „Jelisejskih polja", polja smrti, zagrobnog carstva. Dakle, njeno značenje spaja savršenstvo, tajanstvo, ljubav, blaženstvo, molitvu i meditaciju sa smrću i vaskrsenjem. Uzbuđuje činjenica da su katolici po Ruži dali ime brojanicama (rozarij, ružarij), a takođe i posebnoj molitvi Devici Mariji, čiji je atribut Ruža. Slikari iz vremena renesanse Bogorodicu su pozivali – Santa Maria della Rosa. A slavni pesnik Dante u Božanstvenoj komediji uzdigao je Ružu kao mistični simbol: na najvišem tajanstvu neba – u Raju – on vidi ogromnu plamteću Ružu! Kada se govori o Ružinoj crvenoj boji, meni je najbliža pripovest prema kojoj je na njene latice kanula krv iz Afroditine noge jer se ubola na Ružin trn tražeći mrtvoga Adonisa. Kako su povezani Ljubav i Smrt, uvek i doveka!
Odlomak iz teksta Ruža slikarstva, Vreme, broj 1304-1305.
