prijateljima – sanjarima i saputnicima
Na putovanje, u mirnodopskim uslovima, krećemo prateći unutrašnji zov kojeg često nismo ni svesni: on se manifestuje kao unutrašnja pometnja koja još nije došla do reči, blagi nemir, čudan gost. Ne drži nas mesto, izreka je koja verno opisuje pretputnu groznicu. Odakle taj zov dolazi teško je do kraja odgonetnuti. Jednim svojim delom on je odjek hiljada godina lutalaštva naših dalekih predaka, tih neumornih pešaka, jahača i moreplovaca. Neke antropološke studije govore da smo se razvili u homo sapiense upravo zahvaljujući lutalaštvu: vezani za jedno mesto nikada ne bismo postali ljudi u današnjem smislu te reči. Našem su uspravljanju, kažu istraživači, doprineli strah od opasnih grabljivica i sunce koje nam je, dok smo bili pogrbljeni, nemilosrdno peklo leđa. Sunce i strah, nebo i zemlja. Postepenim uspravljanjem smanjili smo površinu izloženu vreloj zvezdi i stekli pogled koji je sezao puno više u daljinu. Naši su se obzori proširili, a radoznalost i žudnja za pustolovinama buknuli.
Krajolici kroz koje smo se desetinama hiljada godina kretali oblikovali su naše telo i naš duh (um, mind) na takav način da su predeli u kojima živimo postali predeli našeg duha. Naš duh krajolički je ustrojen, kroz njega se u mislima možemo kretati upravo kao što se krećemo kroz fizički prostor. Vara se ko misli da je ovde reč o pesničkoj figuri. Kognitivne nauke dale su nam niz dokaza u prilog ovoj tezi:
Ono što se nalazi 'u svetu' zavisi, ponovo, od karakteristika duha (mente) koji razmatramo. U slučaju ljudske vrste, svet obuhvata i sam duh: mi se krećemo kroz sopstveni duh slično kao što se krećemo kroz svet; štaviše, krećući se kroz svet, mi se istovremeno krećemo i kroz sopstveni duh, to jest kroz naše iskustvo i interpretacije koje mu dajemo, a krećući se kroz sopstveni duh, ponašamo se kao da je on (što on zapravo i jeste) deo sveta.
Naš duh je, naravno, u svetu, ali i svet je u našem duhu. Igra je to međusobnog oblikovanja koju možemo samo delomično dokučiti jer ne možemo izaći iz vlastite kože i sagledati sopstveni duh izvana. Ali možemo putovati i upoznavati nova mesta, ljude i predele. Ova spoznaja, koja danas ima i naučno utemeljenje, budi u nama osećanje da putovanja po svetu u konačnici predstavljaju putovanja po nepoznatim delovima našeg duha. Posećujući nepoznata mesta mi bacamo svetlo na skrivene kutke našeg bića. Ono što nas zove na put, nevidljive ruke koje nas guraju da se otisnemo sa sigurne obale, da napustimo topao i ugodan dom, ruke su našeg duha željnog samospoznaje.
U tom otiskivanju u pustolovinu veliku ulogu igraju oni snovi u kojima boravimo u mestima na kojima na javi nikada nismo bili, ali koja nam se čine tako poznatima. Ona su u snovima mesta srca, mesta koja nas kad se probudimo zovu da ih pronađemo. Svako je od nas, barem jednom u životu, sanjao takvo mesto: deo rodnog grada koji u stvarnosti ne postoji, ili ga barem ne nalazimo tamo gde je bio u snu. Ili ulicu u kojoj se osećamo srećno i spokojno bez nekog jasnog razloga. Više sam puta kao dete sanjao da letim iznad starog dela Beograda iz kojeg potiče porodica mog oca. Svaki put bih sleteo u ulicu Tadeuša Košćuška, a onda bih peške skrenuo u jednu malu poprečnu ulicu. Tu bih prošao ispod kamene arkade i ušao u unutrašnje dvorište stare građanske kuće. Taj sam san sanjao barem tri puta. Kao mali nisam uspevao da nađem ulaz u sanjano dvorište.
Kasnije sam napustio Beograd i otisnuo sam se u svet u potrazi za boljim životom. U jednoj od poseta rodnom gradu odlučio sam da ponovo okušam sreću. Idući prema Kalemegdanu zašao sam u produžetak ulice Zmaja od Noćaja i na desnoj strani ugledao arkadu. Srce mi se snažno uzlupalo. Ušao sam u dvorište i pogledao kroz prozor prizemne kuće: žena srednjih godina sedela je za stolom u dnevnoj sobi i krpila komad odeće. Verovatno je krajičkom oka primetila figuru u dvorištu, podigla je glavu i pogledi su nam se susreli. Ustala je i otvorila vrata:
- Tražite nekoga?
- Ne, mislim da sam pogrešio ulaz. Izvinjavam se – rekao sam i napustio dvorište.
- Tražite nekoga?
- Ne, mislim da sam pogrešio ulaz. Izvinjavam se – rekao sam i napustio dvorište.
Nisam imao hrabrosti da joj objašnjavam šta sam tražio u njenom dvorištu. Kasnije, kuća je srušena i na njenom mesto nikla je nova zgrada, a ja nikada nisam saznao ko je u toj kući živeo i zašto sam je uporno, kao dete, sanjao.
Drugo sanjano mesto jedna je ulica za koju sam bio uveren da je negde u Beogradu, s visokim zgradama arhitektonskog stila koji bih smestio između dva svetska rata, svetlih fasada, u snovima uvek osunčana. Do nje sam dolazio uspinjanjem u viši deo grada, u kojem je uvek pirkao neki ugodan povetarac. Kada bih došao do nje osetio bih veliko olakšanje. Pre tri meseca, za vreme božićnih i novogodišnjih praznika, krenuo sam sa suprugom i kćerkom u šetnju po gradu u kojem sada živimo. Nakon puno vremena poželeli smo da se u njemu ponovo osetimo kao posetioci. Dan je bio pravi rimski, vedar do te mere da vam se čini da možete da vidite naličje vazduha. Posle ručka, u blizini glavne železničke stanice, uputili smo se prema trgu Barberini, u bisokop. I tek što smo prošli trg Republike (Piazza della Repubblica), negde na visini Largo di Santa Susanna, meni je stao dah od prizora: fasade iz sna okupane suncem, onaj osećaj da su vam grudi preuske za silinu viđenog, lakoća snoviđenja usred jave. Pronašao sam mesto koje sanjam od puberteta! Supruga i kći nastavile su šetnju, nisu primetile da sam se zaustavio. Naravno, nije mi bio prvi put da tuda prolazim, i ko zna šta je doprinelo da taj deo Večnog grada vidim novim očima: želja da se njime opet prošetam kao tek pristigli stranac? Zimska vedrina tog popodneva? Jesam li odabrao Rim za novi dom upravo zbog zova te ulice?
Pronalaženje mesta iz snova znak je da smo na pravom mestu. Kao da nam samo postojanje namiguje. Ali tajanstvo ostaje: njihovim pronalaženjem ne dobijamo jasan odgovor na pitanje zašto smo ih sanjali. Kao da smo iznova u snažnom energetskom čvorištu stvorenom nekim događajem iz prošlosti. Naše ili naših predaka? To možemo samo da naslutimo. Suštinsko je očima nevidljivo, primetio je francuski pisac, pilot-zanesenjak, autor Prinčića. Stoga ga možemo samo naslutiti u naveštenjima, dodao bih. Kamogod da krenemo, mi uvek hodamo nečijim stopama, neko je tuda veća prošao pre nas. Putovanja su često zov sanjanih mesta, zov da ih pronađemo i dodamo još jedan komadić mozaika onog većeg putovanja koje se zove život. Odakle dolazimo i kamo idemo, dva su pitanja koja nas kao dve zvezde na obzoru prate sve vreme našeg postojanja.
Naš duh u snovima nastavlja da putuje iako nam tela miruju. I kada na putovanju pronađemo sanjano mesto, znamo da je ono prebivalo u našem duhu kao odjek nekog drugačijeg iskustva koje možda nadilazi granice ovog života. Kada naiđete na takva mesta, obratite pažnju s kim ste ih pronašli, ko je u svom postojanju bio uz vas u tom trenutku. Posećujemo nepoznata mesta kako bismo osvetlili skrivene kutke našeg duha u onom čudesnom preplitanju dvaju svetova: jednog koji doživljavmo kao vanjski i drugog koji osećamo kao naš, unutrašnji. Ni u jednom od dva, srećom, nismo gospodari: u oba smo stranci i tu nikakvi pasoši ne pomažu. Kadgod vas obuzme lenjost i prevlada odustajanje od kretanja nekamo, pa makar to bilo i do novog kluba u drugoj četvrti vašeg grada, iskoristite inat na jedini dobar način: poterajte ga samima sebi. Sumnjam da ćete zažaliti.