Kao što suviše razumni razum skreće u bezumlje, tako se i preterana sreća preokreće; jer opadanje počinje s najvišim stupnjem i bolje je neprijatelj dobroga. Činiti se ovde anđelom, ne bi samo značilo preterivati, nego još i nastavljati i beskrajno produžavati; jer ako dosada počinje mimo izvesnog nivoa, ona takođe počinje mimo trenutka. Konfuzija trenutka i intervala, neoprezno produžavanje vrhunca koji jedino može biti tačan, konačno nepoznavanje pojave koja nestaje — svi ovi uzroci kuju zaveru našem razočarenju. Propast sreće, drugim rečima dosada, potiče, pre svega, od truljenja, od gubitka oblika trenutka u intervalu. Naš neuspeh počinje pri prvom pokušaju koji učinimo da stabilizujemo zadovoljstvo i da mu pružimo oblik dobrog duha, da bismo produžili, ustalili nestalno, varljivo doticanje jedne sekunde. Kako dugodnevnica traje samo jedan dan, tako se blažena svest koja je dostigla vrhunac blaženstva održava samo za vremenski trenutak; savršenstvo nije toliko nepristupačno, više je vrhunac nepostojan; do njega se može stići, ali ga ne možemo održati! Prema anti-teologiji, oni koji veruju da će dopreti do Boga, izgubiće ga; ali kako se ne može izgubiti ono što se nema, bar ćemo upoznati trenutnu sreću u tom prolaznom raju. Rajski vrtovi postaju bedan povrtnjak čim poželimo da boravimo u njima; tamo gde se nalazilo lepo, čarobno voće, nalazi se samo obično cveće koje cveta po livadama i kraj puteva. Tako i sreća, ukoliko se za njom uporno stremi ili kasni, brzo skreće i pretvara se u svoju suprotnost; pri najmanjoj neopreznosti, lice sreće se prikriva senkama. Tako su Grci, personifikujući božansku ljubomoru, zadužili Nemesis da kazni neodmerene ljudske žudnje; Nemesis izjednačuje gordost obesnog napretka i podseća ljude na nesigurnost preterane, bogohulne sreće; takmac bogova, čovek koji pokušava da bude anđeo, zadržan je u svojoj ograničenosti. Nemesis je, u tome, načelo ispravljanja i izjednačavanja svake prekomernosti; ona čoveku inkarniše zahtev umerenosti i skromnosti. Ona je, dakle, povezana ne samo sa skromnošću, već i s pravdom; zar ideja »zlatne sredine« ne sjedinjuje u sebi pravdu i meru? Bez Nemesisa čovek ne bi spoznao uzdržanost u uživanju, praznoverni strah u prevari, oklevanje, jednom rečju, ono što prati svaki uspeh; suviše srećan igrač koji preteruje svojom srećom, oseća se kao neko ko greši u samoj punoći pogubne sreće; naša nemirna savest nas podseća na cenu koju poraz naplaćuje od svakog čoveka u zamenu za pobedu. Avaj, rečeno je da će nevini krivac, krivac samo što je suviše srećan, iskusiti nepravednu kaznu, koja se nalazi u samoj sreći. Stoga ne budite suviše srećni i pobeđujte stidljivo, tiho, da biste bili vakcinisani protiv nesreće. »Melanholija sreće« ne potiče samo zbog svesti o njenoj krhkosti, to jest od nestalnih prilika čiji joj je skup potreban, i od događaja kojima zna da se izlaže; ova melanholija, koja prelazi preko njegovog čela kao neprimetna senka i koja pomućuje svaku radost, širi se od samog središta našeg zadovoljstva; ona ne ide od spoljašnjeg ka unutarnjem, već od unutarnjeg ka spoljašnjem. Nazovimo blaženstvom sasvim pozitivnu sreću bez ikakvog dodatka, sreću čiju čistotu ne bi pomutila nikakva sumnja: blaženstvo bi, ako ga tako čovek može shvatiti, bilo »krajnost« koja nikuda ne skreće, koja ostaje postojana uprkos svom usponu i, netaknuta i jasna, koja zadržava svoj lepi smer. Ali, naša ograničenost je tako neizlečiva da se neko slično stanje, vrlo srećna sreća ili kreativna genijalnost, ne bi moglo nastaviti dalje, izvan trenutka, a da ne skrene u besmisao; radost, trenutna sadašnjost je sve što ćemo upoznati od večne sreće, kao što je intuicija, trenutna vizija, sve što nam je dato u ime gnose, kao što će nam trenutna hrabrost, bljesak i treptaj hiljaditog dela sekunde zameniti pravu hrabrost, stvarno nepristupačnu i neljudsku. Radost, koja je jedna vrsta emocije, jedna vrsta otimanja, neće imati vremena da se dosađuje. Ali sreća je trajno stanje i pruža široko polje smrtnim neprijatnostima.