Mitizacija stvarnosti
PIŠE: Bruno SCHULZ
Suština stvarnosti jeste smisao. Ono što nema smisla, za nas je nestvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što učestvuje u nekom univerzalnom smislu. Stare kosmogonije to su izražavale sentencom, da na početku beše reč. Neimenovano za nas ne postoji. Imenovati nešto – znači uključiti ga u neki univerzalni smisao. Izolovana, mozaička reč jeste kasna tvorevina, odnosno pre je rezultat tehnike. Prvobitna reč je bila buncanje koje kruži oko smisla svetlosti, bila je velika univerzalna celina. Reč u svakodnevnom današnjem smislu samo je fragment, rudiment neke drevne sveobuhvatne, integralne mitologije. Zbog toga sadrži težnju ka odrastanju, regeneraciji, dopunjavanju potpunog smisla. Život reči se sastoji u razapinjanju, naprezanju do hiljadu povezivanja poput iskasapljenog tela zmije iz legende, čiji se komadi međusobno traže u tmini. Taj hiljaduugaoni i integralni organizam reči podeljen je na pojedinačne izraze, na glasove, na svakodnevni govor i u tom novom obliku primenjuje se u praksi, došavši do nas kao organ sporazumevanja. Život reči, njen razvoj usmeren je na nove koloseke, na koloseke životne prakse, podvrgnut novim zakonima. Međutim, kada nalozi prakse ublažavaju disciplinu, kad je reč, oslobođena prinude, prepuštena sama sebi i vraćena vlastitim zakonima, tada u njoj dolazi do regresije, nazadovanja, reč počinje da teži pređašnjim vezama, dopuni smisla - i tu težnju reči ka matičnjaku, njegovu povratnu čežnju, čežnju za praotadžbinom, nazivamo poezijom.
Poezija – to su kratki spojevi smisla među rečima, nagla regeneracija prvobitnih mitova.
Zaboravljamo na to, operišući svakodnevnim rečima, da su to fragmenti drevnih i večnih priča, da gradimo, kao varvari, naše kuće od komada skulptura i kipova bogova. Naši najtrezveniji pojmovi i odrednice izvedeni su iz drevnih mitova i priča. Među našim idejama nema mrvice koja ne potiče iz mitologije – koje nisu preobražene, unakažene, preinačene mitologijom. Najprvobitnija funkcija duha jeste stvaranje «priča». Pokretačka snaga ljudskog znanja jeste uverenje da će na kraju svojih istraživanja pronaći krajnji smisao sveta. Traži ga na vrhu svojih veštačkih hrpa i skela. Međutim, elementi koje koristi za gradnju jednom su već bili upotrebljeni, potiču od već zaboravljenih i razbijenih «priča». Poezija prepoznaje te izgubljene smislove, vraća rečima njihovo mesto, povezuje ih na osnovu drevnih značenja. Kod pesnika reč postaje svesna i vraća svoj suštinski smisao, cveta i razvija se spontano prema vlastitim zakonima, uspostavljajući svoju integralnost. Zbog toga je svaka poezija mitologizacija, teži kreiranju mitova o svetu. Mitizacija sveta nije završena. Taj proces je samo zakočen razvojem nauke, gurnut u sporedno korito, u kome živi ne shvatajući svoj bitni smisao. Međutim ni nauka nije ništa drugo nego konstruisanje mitova o svetu, jer je mit sadržan u samim elementima i ne možemo izaći izvan mita. Poezija dolazi do smisla sveta anticipando, deduktivno, na osnovu velikih i smelih skraćenja i približenja. Nauka teži istom, ali indukcijski, metodično, uzimajući u obzir celokupan materijal saznanja. U suštini i jedna i druga teže istom.
Ljudski duh je neumoran u opredeljivanju za život pomoću mitova, u «osmišljavanju» stvarnosti. Sama reč, prepuštena samoj sebi, gravitira, teži smislu.
Smisao je element koji uvodi čovečanstvo u proces stvarnosti. On je apsolutna činjenica. Ne može se izvesti iz drugih činjenica. Nemoguće je odrediti zbog čega se nešto čini smisaonim. Proces osmišljavanja sveta tesno je povezan s rečju. Govor je metafizički organ čoveka. I pored toga vremenom reč očvršćava, utvrđuje se, prestaje da bude vodič po novom smislu. Pesnik vraća rečima vođstvo kroz nove spojeve, do kojih dolazi u vreme kulminacije. Simboli matematike su proširivanje reči novim oblastima. I slika je izvedena iz prvobitne reči, reči koja još nije bila znak već mit, priča, smisao.
Govornu reč smatramo senkom stvarnosti, njenim odrazom. Ispravnija bi bila obrnuta tvrdnja: stvarnost je senka reči. Filozofija je zapravo filologija, duboko, stvaralačko istraživanje reči.
1936.
Prevela Biserka Rajčić
Lamed, 11-2011
Mitizacija stvarnosti
Reviewed by NENAD OBRADOVIĆ
on
09:24
Rating: 5
Reviewed by NENAD OBRADOVIĆ
on
09:24
Rating: 5
