Putanje melanholije
─── Julija KRISTEVA
Mnogi istraživači radili su neposredno na psihoanalitičkom pristupu melanholiji, na pitanju njene sudbine u istoriji psihijatrije, ali i u istoriji misli. Drugi, mada nisu bili specijalisti za tu oblast, nego su se bavili književnim tekstovima iz različitih epoha, uočili su kakav uticaj melanholično iskustvo ima na alhemiju sublimacije. Mnogi tekstovi i mnoge biografije pokazuju nam koliko lepota, iako to nije sasvim očigledno, pošto je s pravom prizivamo kako bismo se njome borili protiv zova smrti, duguje iskušenju smrti i uništenju kako smisla komunikacije, tako i smisla samog života. Prosto bih želela da podsetim na dve suštinske tačke: najpre, na pokušaj da se definiše to prostrano i veoma složeno i raznorodno polje koje, nesumnjivo pomalo preterujući, nazivamo jednom jedinom rečju, bilo „melanholija“, bilo depresija, a u koje je ipak važno uvesti izvesne razlike. Zatim, na pristup odnosu između tog iskustva i ekonomije sublimacije koja je, u stvari, ekonomija pisanja, pa dakle i književnosti.
1. Melanholija/depresija
Melanholijom nazivamo kliničku simptomatologiju inhibicije i asimbolije koja se uspostavlja na trenutke ili hronično kod nekog pojedinca, najčešće smenjujući se sa fazom nazvanom manijakalna egzaltacija. Кada su te dve pojave, utučenost i oduševljenje, manjeg intenziteta i manje učestale, može se govoriti o neurotičnoj depresiji. Priznajući razliku između depresije i melanholije, frojdovska teorija svuda uočava istu nemoguću žalost za maternjim objektom. Pitanje: nemoguću usled kakvog nedostatka oca? Ili kakve biološke krhkosti? Melanholija - vratimo se još jednom tom generičkom terminu pošto smo napravili razliku između simptoma psihoze ineuroze - ima strašnu povlasticu da dovede razmišljanje analitičara na raskršće između biološkog i simboličkog. Paralelni nizovi? Uzastopni sledovi? Slučajna ukrštanja koja treba utvrditi? Drugi odnosi koje treba izmisliti?Ta dva termina, melanholija i depresija, određuju skup koji bi se mogao nazvati melanholično-depresivan, i čije su granice u stvari nejasne, gde psihijatrija pojam „melanholija" zadržava za spontano ireverzibilnu bolest (koja ustupa samo prilikom uzimanja antidepresiva). Ne ulazeći u pojedinosti različitih tipova depresija („psihotične“ili „neurotične", ili prema drugačijoj klasifikaciji, „anksiozne", „uznemirene“, „usporene", „neprijateljske"), niti u oblast u kojoj upotreba antidepresiva obećava, ali su još slabo utvrđeni njihovi stvarni efekti (IMAO, triciklici, heterociklici), niti u upotrebu timičkih stabilizatora (litijumovih soli), staću na frojdovsko stanovište. Sa toga mesta pokušaću da iz skupa melanholično-depresivnih stanja, ma koliko nejasne bile njihove granice, izdvojim ono što spada u zajedničko iskustvo gubitka objekta kao i u iskustvo izmena značenjskih veza. Ove poslednje, a naročito jezik, u skupu melanholično-depresivnih stanja pokazuju da nisu kadre da obezbede autostimulaciju neophodnu kako bi se podstakli izvesni tipovi odgovora. Umesto da deluje kao „sistem nagrada", jezik, naprotiv, hiperaktivira par anksioznost-kažnjavanje, uvlačeći se tako u usporavanje ponašanja i mišljenja svojstveno depresiji. Ako se prolazna tuga ili žalost, s jednestrane, i melanholični stupor, s druge razlikuju klinički i nosološki, oni se međutim, oslanjaju na nepodnošljivost gubitka i neuspeh označitelja da obezbedi kompenzatorni izlaz iz stanja povlačenja u koja se subjekt skriva sve do prestanka svakog delanja, do glumljenja smrti, pa i do same smrti. Tako ćemo govoriti o depresiji i melanholiji, ne praveći uvek razliku u pojedinostima između ta dva poremećaja, nego imajući u vidu strukturu koja im je zajednička.
2. Melanholija/sublimacija
Postavimo, dakle, hipotezu koju će neki, ubeđena sam u to, osporiti: sublimno se rađa iz melanholije. Dokaz? Holbajn, Nerval, Dostojevski, Dirasova, Beket, Selin, i drugi. Ali, da li lepo može biti tužno? Da li je lepota vezana za prolaznost, pa time i za žalost? Ili je, naprotiv, lep objekt onaj koji se neumorno vraća posle razaranja i ratova kako bi svedočio da postoji nadživljavanje smrti, da je besmrtnost moguća?
Da li je lepo idealni objekt koji nikada ne razočarava libido? Ili se lepo objekt pojavljuje kao apsolutni i neuništivi okrepitelj objekta kojem je svojstveno napuštanje, unapred se smeštajući na plan različit od libidinalnog terena koji je onako zagonetno privlačan i pun razočaranja, kroz koji se širi dvosmislenost „dobrog" i „lošeg" objekta? Umesto smrti, kako ne bih umrla smrću drugog, proizvodim - ili barem pokazujem da cenim - veštačku tvorevinu, ideal, nešto „onostrano" što moja psiha proizvodi kako bi izašla van sebe: exstasis. Artefakt, ideal, „onostrano", lepo koje može da zameni sve prolazne psihičke vrednosti.
Odakle dolazi crno sunce melanholije? Iz koje me bezumne galaksije njegovi teški i nevidljivi zraci prikivaju za tlo, za krevet, okivaju u ćutanje, odricanje? Odakle se otvara ta provalija tuge, taj nesaopštivi bol koji nas ponekad obuzme, često trajno, sve dok nas ne natera da izgubimo osećaj za bilo kakvu reč, bilo kakav postupak, osećaj čak i za sam život, to očajanje nastalo posle ovog ili onog ranjavanja, sentimentalnog ili profesionalnog neuspeha, žalosti, izdaje ili kobne bolesti? Sve to iznenada mi daje neki drugi život. Život koji se ne može živeti, pun svakodnevnih muka, progutanih ili prolivenih suza, nepodeljenih nesreća. Devitalizovan život spreman da se svakog trenutka strmoglavi u smrt. Smrt-osveta ili smrt-izbavljenje, ona sada postaje unutrašnji prag moje skrhanosti, nemogući smisao života čiji teret mi izgleda sve teži i teži. Ja sam živa smrt, raskomadano telo, krvavo, pretvoreno u leš, usporen ili zaustavljen ritam, izbrisano ili naduvano vreme. Odsutna iz smisla drugih, strankinja, tek uzgredno prisutna u naivnoj sreći, od svoje potištenosti primam vrhunsku, metafizičku lucidnost. Na granici između života i smrti, ponekad možda imam gord osećaj da sam svedok nekog ne-smisla Bića, da razotkrivam apsurdnost veza i bića. Moja bol je skriveno lice moje filozofije, njena nema sestra. Bez sklonosti ka melanholiji nema psihičkog života, nego je to samo prelazak na delo ili na igru. Pitanja su brojna, u isti mah obojena optimizmom, iako je reč o tako ozbiljnoj stvari.
Imenovati patnju, uzdizati je, rastavljati je na najprostije činioce, bez sumnje predstavlja način da se žalost ublaži. Ponekad da se u njoj uživa, ali i da se ona prevaziđe, možda da se pređe na neku drugu žalost, manje žestoku, manje važnu. Međutim, umetnosti kao da ukazuju na postupke koji bi mogli da zaobiđu ugodu i koji bi, ne preokrenuvši naprosto žalost u maniju, umetniku i znalcu obezbedili mogućnost da se na subliman način domognu izgubljene Stvari.
3. Stvar ili objekt?
Napraviću samo jednu digresiju, jedan pomak na Stvar i na Objekt, kako bih ukratko ukazala na putanju te moći. Narcistički depresivac žaluje ne nad objektom, nego nad Stvari. Nazovimo tako stvarnost koja se buni protiv značenja, pol privlačenja i odbijanja, stanište seksualnosti od kojeg se objekt želje odvaja. Nerval daje o njoj zadivljujuću metaforu, nagoveštavajući nametljivost bez prisustva, svetlost bez predstave: Stvar je sanjano sunce, istovremeno svetlo i crno. Prikovan za tu arhaičnu vezanost, depresivan čovek oseća da je lišen nasleđa nekog vrhunskog dobra, koje se ne može imenovati, ne može predstaviti, osim možda kroz proždiranje, kroz invokaciju (prizivanje), ali bez reči.Vidite, daleko smo od erotskog objekta: pre bi bila reč o nezamenljivoj apercepciji mesta ili pre-objekta koji je zarobio libido i presekao veze sa željom. Za depresivnog čoveka postoje dva rešenja, od kojih je svako jednako neproduktivno: bežati, tragajući za pustolovinama i ljubavima koje će ga uvek razočarati, ili se zatvoriti, neutešan i afazičan, licem u lice sa neimenovanom Stvari. Dakle, melanholija se može prevazići, kako uspevaju da nas ubede pesnici, slikari, muzičari. Moguće je ožaliti Stvar, izvući se iz zatočeništva afekta, prići drugoj dimenziji, pripojiti se uz imaginarno, iznova podvezati nit metonimije želje, približiti se tom mestu ne-mesta, razraditi gubitak. Rastavljajući i reformišući „sadržatelj" kadar da obezbedi uticaj, uvek neizvestan, ali odgovarajući, na Stvar. Najpre prozodijom, jezikom s onu stranu jezika koji u znak upisuje ritam i aliteracije semiotičkih procesa. Кao i kroz polivalentnost znakova i simbola, koja destabilizuje nominaciju i, skupljajući oko znaka mnoštvo konotacija, nudi subjektu priliku da zamisli ne-smisao, ili istinski smisao, smisao Stvari. Кonačno, kroz psihičku ekonomiju oproštaja: poistovećivanje govornika sa velikodušnim i dobronamernim idealom kadrim da ukine krivicu osvete ili poniženje usled narcističke rane koji leže ispod očajanja čoveka u depresiji. Кnjiževno stvaralaštvo je jedna od pustolovina tela i znakova koja svedoči o osećanju: o tuzi kao belegu razdvajanja i početku dimenzije simbola; o radosti kao belegu pobede koja se uspostavlja u svetu artefakata i simbola, a koji pokušavam da najbolje što mogu uskladim sa svojim iskustvima stvarnosti. Raspoloženje prestaje da bude materijal za moje svedočanstvo kako bi bilo sadržano u ritmovima, znacima, oblicima.
4. Spasenje kroz alegoriju
Vratimo se na psihički proces, na modifikovanje znakova i materijala koji čine da lepota uspe da prođe dramu koja se odigrava između gubitka i upliva na gubitak-obezvređenje-ubijanje sebe. Dinamika sublimacije, mobilišući primarne procese i idealizaciju, tka oko depresivne praznine i zajedno sa njom jedan hiper-znak. To je alegorija kao veličanje onoga čega više nema, koja, međutim, za mene ponovo dobija više značenje, zato što sam ja kadra da preradim ništavilo na bolje, u nepomućenoj harmoniji, sada i ovde i za večnost, imajući u vidu nekoga trećeg. Sublimno značenje umesto i namesto ne-bića koje leži ispod i koje se podrazumeva, artefakt staje na mesto efemernog. Lepota mu je konsupstancijalna. Poput ženskih ukrasa koji skrivaju uporne depresije, lepota se ispoljava kao veličanstveno lice gubitka, preobražava ga kako bi mu omogućila da živi.
Lepota kao poricanje gubitka? Ona to može biti: ona je tada prolazna i smrt je pomračuje, nije kadra da zajazi samoubistvo umetnika, ili se briše iz pamćenja upravo u trenutku kada se pojavi. Ali, ne samo to. Otkako smo uspeli da prođemo kroz svoje melanholije u tolikoj meri da smo počeli da se zanimamo za mnogostruke živote znakova, lepota može danas uzme za svedoke o nekome ko je veličanstveno pronašao carski drum kojim čovek prelazi preko bola zbog razdvojenosti: to je put reči date patnji, do krika, muzike, tišine i smeha. Lepo će čakb iti nemoguć san, drugi svet depresivnog čoveka, ostvaren na ovom svetu. Da li je izvan prostora depresije lepo i šta drugo osim igre?
Samo sublimacija odoleva smrti. Lep objekt koji je kadar da nas uvuče u svoj začarani svet izgleda nam dostojniji privrženosti nego bilo koji voljeni ili omrznuti uzrok rane ili bola. Depresija to priznaje i pristaje na život u njemu i radi njega, ali ta privrženost sublimnom nije više libidinalna. Ona je već odvojena, razdružena, ona je već u sebe integrisala tragove smrti označene kao bezbrižnost, razonoda, lakoća. Lepota je artefakt, ona je imaginarna.
5. Imaginarno, melanholija koja se može imenovati
Ekonomija imaginativnog diskursa onakvog kakav se stvara u okrilju zapadne tradicije (naslednice grčke i latinske antike, judaizma i hrišćanstva) stoji u konstitutivnoj bliskosti sa depresijom. Istovremeno, ona nužno premešta ovu drugu ka nekom mogućem smislu. Кao crtica koja povezuje Stvar i Smisao, neimenljivo i umnožavanje znakova, nemo osećanje i idealnost koja ga označava i prevazilazi, imaginarno nije ni objektivan opis koji će vrhunac ostvariti u nauci, ni teološki idealizam koji će se zadovoljiti dostizanjem simboličkog jedinstva u onostranom. Iskustvo melanholije koja se može imenovati otvara prostor za nužno heterogenu subjektivnost, razapetu između dva jednako nužna i jednako prisutna pola neprozirnosti i ideala. Neprozirnost stvari kao što je telo ispražnjeno od značenja - deprimirano telo spremno na samoubistvo - prevodi se u smisao dela koje se potvrđuje kao istovremeno apsolutno i iskvareno, nezadrživo, nemoguće, ono koje treba preraditi. Tada se nameće suptilna alhemija znakova - muzikalizacija označitelja, polifonija leksema, dezartikulacija leksičkih, sintaksičkih, narativnih jedinica... - koja se smesta doživljava kao psihička metamorfoza govorećeg bića između dve granice besmisla i smisla, Sotone i Boga, Pada i Uskrsnuća. Te dve granične tematske oblasti, kao i njihovo istovremeno održavanje, predmet su vrtoglavog usklađivanja u ekonomiji imaginarnog. One su mu neophodne, ali nestaju u trenucima krize vrednosti koje se tiču samih temelja civilizacije, i kao jedino mesto za širenje melanholije ostavljaju samo sposobnost označitelja da se napuni smislom, kao i da se postvari u ništa. Ma koliko svojstven dihotomijskim kategorijama zapadne metafizike (priroda-kultura, telo-duh, dole-gore, prostor-vreme, kvantitet-kvalitet, itd.) svet imaginarnog kao označena tuga, ali i obrnuto, kao označiteljsko slavlje što oseća nostalgiju za temeljnim ne-smislom koji ga je zadojio, jeste zapravo sam univerzum mogućeg. Mogućnost zla kao izopačenja i smrti kao konačnog ne-smisla. Ali još, i upravo usled održavanja smisla tog nestanka, beskonačna mogućnost ambivalentnih i polivalentnih uskrsavanja. Melanholična napetost pruža značenjsko uživanje izgubljenom označitelju, radost uskrsavanja čak i kamenu i lešu (npr. Holbajn) i tako se potvrđuje kao nešto što postoji istovremeno sa subjektivnim iskustvom imenovane melanholije: to je melanholično uživanje. Кao privremeni fetiš, alegorija otkriva, s druge strane njene ukotvljenosti u konkretno, ono što zapadno imaginarno suštinski duguje gubitku (žalosti) i njegovom preobraćanju u ugroženo, krhko, oštećeno oduševljenje. Primamo iskustvo imaginarnog kao paljenje mrtvog smisla viškom smisla, gde govoreći subjekt najpre otkriva skrovište ideala, ali pre svega priliku da ga ponovo odigra kroz iluziju i odsustvo svake iluzije...
Naša sposobnost za imaginaciju jeste sposobnost da prenesemo smisao na samo mesto gde se on izgubio u smrti i ne-smislu. Nadživljavanje idealizacije, imaginarno je istovremeno čudo i raspršivanje čuda, iluzija, san, i reči, reči, reči... Ono potvrđuje svemoć privremene subjektivnosti - one koja zna da kaže sve do smrti.
Prevela sa francuskog Aleksandra Mančić
/U knjizi Crno sunce - depresija i melanholija, Julija Kristeva je, na primerima Holbajna, Nervala, Dostojevskog i Dirasove, pokazala kako se umetnička kreacija rađa iz melanholije, tj. kako se iz nemogućnosti da se ožali nešto što je bilo voljeno a što je izgubljeno rađa žeđ za lepotom. U kratkom eseju koji ovde objavljujemo, poznata spisateljica i psihoanalitičar takođe se bavi alhemijom sublimacije. (Sublimacije, pre svega, u značenju transformisanja u uzvišeno, sublimno, ali i u klasičnom značenju za mene neprihvatljivog zadovoljenja nagona prihvatljivim.) Videćemo da je stvaralaštvo pustolovina tela u kojoj osećanja nisu više materijal neposrednog svedočenja, nego se pretvaraju u oblike, ritmove, znake... u neke nove smisaone celine koje se nude kao mogućnost beskonačnih i polivalentnih uskrsavanja. Iz ponora izlaz postoji, ali samo ako pristanemo da nas na tom putu greje i vodi - crno sunce melanholije./
Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnosti kulturu, broj 160-161, Čačak, 2006-2007.
Putanje melanholije
Reviewed by NENAD OBRADOVIĆ
on
01:59
Rating: 5
Reviewed by NENAD OBRADOVIĆ
on
01:59
Rating: 5
