PIŠE: Skye C Cleary

Zaza Lacoin je zadobila teške opekotine noge kad joj se zapalila haljina dok je kuvala krompir na otvorenom plamenu. Ali, po svemu sudeći, mlada devojka je bila borac. Posle godinu dana oporavka, svom snagom se bacila u život. Jahala je bez sedla kroz borove šume Landa. Dobro je svirala klavir i violinu. Kasnije, dok je studirala na Sorboni, upoznala se s Mauriceom Merleau-Pontyjem, koji je postao najugledniji fenomenolog tog vremena, zaljubila se u njega i planirala da se uda. Ali Zazini roditelji – militantni katolici i društveni snobovi – sabotirali su veridbu. Nedugo posle toga Zaza je umrla; imala je 21 godinu. Možda je uzrok bio encefalitis ili meningitis. A možda je, iscrpljena i slomljenog srca, prestala da se bori za svoj život, kao što je verovala Simone de Beauvoir.

Zaza je bila najbolja drugarica Simone de Beauvoir. Upoznale su se kad su imale 9 godina. Sedele su jedna do druge u školi i tako se zbližile da ih je učiteljica zvala „nerazdvojne“ – upravo tako je Simone de Beauvoir naslovila svoju novelu o prijateljstvu, koja je objavljena posle njene smrti, 2020. godine (engleski prevodi su objavljeni 2021). Tom prijateljstvu posvećen je veliki deo prvog toma njene autobiografije Memoari lepo vaspitane devojke (1958), a ono se pominje i u drugim njenim tekstovima. Posebno je zanimljivo to što je Simone de Beauvoir, po sopstvenom priznanju, celu svoju filozofiju prijateljstva zasnovala na prijateljstvu sa Zazom.

Beauvoir nam saopštava 3 važne stvari o autentičnom prijateljstvu: da ono ne mora biti simetrično; da je granica između prijateljstva i ljubavi često nejasna na našu štetu; i da je autentično prijateljstvo osnova svih etičkih odnosa.

Prijateljstvo Simone de Beauvoir i Zaze Lacoin bilo je asimetrično. Zaza je smatrala Simone svojom prijateljicom, ali je bila zaokupljena vanškolskim životom (porodica, obaveze, časovi muzike, mladići) i donekle nemarna prema njoj. Kasnije je priznala da je bila iznenađena kad je shvatila koliko je Simone držala do njihovog prijateljstva.

Mora li neko da bude mazohista da bi održavao prijateljstvo s osobom koja ne deli ista osećanja? Ne nužno. Roditelji Simone de Beauvoir često su bili suviše strogi i kritički nastrojeni, i većinu onog što bi njihova ćerka rekla odbacivali su kao besmislice. Zaza je pak za Simone bila kaleidoskop u kome se ogleda mnoštvo mogućnosti; Zaza ju je podsticala da sagleda svoje biće, svoju budućnost i svoju pamet iz novih, uzbudljivih uglova; Zaza ju je oslobodila od načina na koji se njena porodica ponašala prema njoj i omogućila joj da shvati da postoje drukčiji odnosi i da oseti da je vredna takva kakva jeste. Zahvaljujući njihovom prijateljstvu, Beauvoir je pronašla gejzir sreće, snage i samopouzdanja.

Beauvoir je bila svesna da između njih dve postoji velika razlika u osećanjima i percepciji, ali to nije narušavalo njihovo prijateljstvo. „Nisam tražila od Zaze da oseća prema meni ono što sam je osećala prema njoj: bilo mi je dovoljno da budem njena najbolja drugarica“, kaže Beauvoir. „Ljubav nije zavist. Nisam mogla da zamislim ništa bolje od toga da budem ja i da volim Zazu“. Ipak, ponekad su razlike bolele. Zaza je čuvala tajne koje su mučile Beauvoir dugo posle smrti njene prijateljice – a jedna od njih, ne najmanja, bila je zašto se rastala od Merleau-Pontyja.

Beauvoir je kasnije napisala: „Da bi bilo autentično, prijateljstvo pre svega mora biti slobodno“. Naravno, mora postojati neka vrsta uzajamnosti, ali se ona često ispoljava kao neravnoteža. Skloni smo da olako zamišljamo prijateljstvo kao simetrično iako ono to veći deo vremena nije – i ne mora da bude sve dok je zasnovano na intersubjektivnosti.

Intersubjektivnost znači priznati da uvek postoji rizik antagonizma između ljudi, ali odnosi zasnovani na slobodi su i mogući i uzbudljivi. Intersubjektivnost nas poziva da pronalazimo načine da kanališemo neprijateljstvo u simpatiju. Kad shvatimo da je svako od nas subjekt za sebe i objekt za druge – drugim rečima, kad obe strane slobodno uzajamno priznaju da su drugi životi jednako stvarni i važni kao njihov – onda može da procveta autentično prijateljstvo. Za Beauvoir se autentično prijateljstvo rađa iz cerebralne bliskosti podignute na visoki nivo.

***

Često se smatra da je prijateljstvo vredno, ali nije tako uzbudljivo i glamurozno kao ljubav, niti tako sveto kao odnos između roditelja i dece. Ali osećanja Simone de Beauvoir prema Zazi Lacoin nisu bila sasvim jednostavna. U Drugom polu (1949) Beauvoir pravi razliku između duhovne i telesne želje. Duhovna želja je intelektualna ekstaza koja se pojavljuje kad su prijatelji ranjivi; na primer, kad dele tajne i dnevnike, pokazuju nežnost i razmenjuju strasna pisma. Ponekad duhovna i telesna želja mogu biti pomešane – što je ideal romantične ljubavi. Ali ponekad, posebno u prijateljstvu među devojkama duhovnu strast zbunjuje telesna želja i ta osećanja se stapaju u zaljubljenost.

Beauvoir kaže da „kult ženstvenosti“ uči devojke da sebe i druge žene vide kao objekte želje i da to može poremetiti ravnotežu u njihovim prijateljstvima. Ponekad jedna strana koristi neku prednost i sadistički eksploatiše drugu prekidajuću na taj način intersubjektivnost i ubijajući autentično prijateljstvo.

Kad je Beauvoir poklonila Zazi za rođendan svilenu tašnicu koju je s velikim trudom napravila od plave, crvene i zlatne svile postavljene na osnovu od slame i obrubljene satenom, Zaza se iznenadila i pocrvenela. Beauvoir nije tražila od Zaze simetrična osećanja, ali ni Zaza nije zloupotrebljavala osećanja svoje prijateljice koja joj je taj poklon otkrio.

Beauvoir je možda – njena majka je u to svakako verovala – bila na granici zaljubljenosti u Zazu. U svojim memoarima, ona piše: „Dopustila sam sebi da me ponese onaj talas radosti koji je rastao u meni, žestok i svež kao vodopad, ogoljen i divan kao granitna litica“. Ali Beauvoir je rekla i to da za nju nema smisla „ona vrsta ljubavi u kojoj se podrazumeva ljubljenje“.

Beauvoir i Zaza nisu bile fizički bliske. Uzajamno su bile na vi, a s drugim prijateljima su koristile neformalno ti. Ali bile su intelektualno bliske. Vodile su žive razgovore o „temama za odrasle“ kao što su pravda, Napoleon, putovanja, i o klasičnim knjigama kao što su Don Kihote (1605-15) Miguela de Cervantesa i priča o Tristanu i Izoldi. Upoznavale su jedna drugu sa prokazanim knjigama toga doba i dovodile u pitanje svoja saznanja i verovanja: da li bog postoji, da li je brak iz interesa jedna vrsta prostitucije, da li je rađanje deteta slično pisanju knjige i kako možemo biti sigurni da će nas neko voleti do kraja života. Ismevale su nastavnike i žalile se jedna drugoj na roditeljsku tiraniju. Delile su tajne, nesigurnosti i mehanizme snalaženja. Zaza je poverila drugarici da je posekla stopalo sekirom kako bi izbegla obaveze, da je ujutru pila belo vino – ponekad pomešano s kafom – i da se redovno molila da umre.

Nejasna granica koju svako od nas povlači između duhovne i telesne želje navodi nas da preispitujemo svoje razumevanje prijateljstva. Gde prestaje prijateljstvo i počinje senzualnost? Možemo li se nekoj osobi strasno diviti a da ne poželimo telesni odnos s njom? Mada naša osećanja mogu da nas zbune, odgovor je izvesno potvrdan. Možemo voleti nečiji duh bez potrebe da odnos s tom osobom podredimo telesnoj želji. Ograničavamo sopstvene mogućnosti i osiromašujemo sami sebe ako prihvatimo krute definicije prijateljstva.

Dok nas telesna želja ukorenjuje u imanenciji i prikiva za našu životinjsku prirodu, duhovna želja može da prevaziđe činjenice telesnosti. Ako je i osećala telesnu želju, Beauvoir nije postala njen rob i nije pokušavala da navede Zazu da je zavoli na isti način. Reklo bi se da je Beauvoir prevazišla senzualnost, poštovala Zazino viđenje njihovog odnosa i postavila slobodu kao svoj prioritet. Tako su dve devojke stvorile prostor koji se napajao intelektualnom strašću i u kome je mogla da cveta intersubjektivnost.

***

Jean Paul-Sartre, životni partner Simone de Beauvoir, pročitao je nacrt njenog romana Nerazdvojne i nije bio oduševljen. Činilo mu se da je ta priča suviše tužna. Ili je možda bio ljubomoran. Intersubjektivna poruka romana izvesno se nije slagala sa Sartreovom ranom filozofijom. Sartre je, naime, smatrao da nikada ne možemo u potpunosti verovati drugoj osobi, što znači da ne postoji osnov na kome se možemo istinski povezati s drugima i razumeti ih.

Beauvoir je, međutim, mislila da je drugost suštinska za priznanje sopstvene, ali i egzistencije drugih ljudi, koji su odvojeni od mene ali su u istom položaju: ljudska bića bačena na Zemlju, koja pokušavaju da se snađu u životu baš kao i ja. Mi smo jedni drugima kontekst egzistencije. Za Beauvoir su naše singularnosti „metafizička činjenica“, ali „tragedija nesrećne svesti počinje kad svest poželi da samu sebe postavi kao suverenog subjekta“.

Beauvoir je mislila da je prijateljstvo način da se prevlada tragedija radikalne ljudske razdvojenosti. Prijateljstvo je ključ konkretne potvrde naše slobode i izgradnje etičkih veza sa drugima. U svojim memoarima Beauvoir je pripisala taj optimistički stav prijateljstvu sa Zazom. Kada odustanemo od pokušaja da dominiramo drugima i kada se odreknemo ideje o sopstvenoj nadmoći, otvara se mogućnost da prevladamo antagonizam i zaputimo se ka „autentično moralnom stavu“. Beauvoir je, očigledno, u to ubedila i Sartrea. U posthumno objavljenoj svesci, Sartre je pisao o vrlini velikodušnosti i definisao „istinske prijatelje“ kao „saborce koji zajedno, na sopstveni način, grade kontekst intersubjektivnosti“.

Tokom 12 godina dugog prijateljstva Beauvoir i Zaza su to izgradile. Zaza je napisala da joj je Beauvoir pomogla da se na fakultetu ne oseća izgubljenom i usamljenom. Kada se njena veza s Merleau-Pontyjem prekinula, Zaza je napisala: „Nikad te nisam volela kao sada, draga Simone, i uvek sam s tobom, svom dušom“. U samrtnom delirijumu, Zaza je izvikivala šta najviše voli u životu: „moju violinu [Merleau-Ponty], Simone, šampanjac“.

Građenje autentičnog prijateljstva nije lako. To je beskrajan proces u kome ni simetrija ni uspeh nisu zagarantovani. Ranjivost nas uvek dovodi u opasnost. Mogućnost asimetrije izaziva osećanje strepnje. Ali moramo da pokušavamo. Strepnja je cena neizmerne radosti povezivanja sa drugom osobom u sferi autentičnog prijateljstva. A pošto je za Beauvoir prijateljski stav prema drugima osnova moralnih odnosa, ta strepnja je i cena potvrđivanja sopstvene egzistencije, kao i našeg ljudskog bogatstva i napredovanja.

Skye C Cleary, Aeon, 11.10.2022.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 05.12.2022.