Prvi i najdublji izvor duhovnog iskustva jeste duhovna ljubav. Nju treba priznati za osnovni i neophodni ”organ” duhovnog iskustva. I svakom hrišćaninu to bi trebalo da bude jasno bez dokazivanja.

Svi pokušaji da se ljubav definiše logičkim putem bili bi uzaludni; onoga koji je nije doživeo nije moguće ni prosvetiti ni ubediti u tom pogledu. Uostalom, duhovno iskustvo je u tome slično svakom drugom iskustvu. Svaki dokaz počiva, u krajnjem rezultatu i u krajnjoj instanci, na živom iskustvu, na živom doživljaju i uviđanju. Svaki dokaz vodi ranije ili kasnije (što ranije to bolje!) predmetu koji treba pojmiti, razumeti i doživeti: onome koji ne može da pojmi predmet, ili ne želi da ga razume i doživi, tome uopšte nikada i ni u kojoj oblasti – ni u prirodnoj nauci ni u istoriji ni u filozofiji, nije moguće bilo šta dokazati. Poslednji stepen dokazljivosti uvek glasi ovako: ”sve je to zato što je sam predmet takav, dakle – doživi, shvati, oseti i priznaj!” A zatim: ”ako ne želiš ili ne možeš, onda se povuci, ućuti i ne smetaj drugima!”… Upravo tako, onaj koji nije sposoban za predmetno iskustvo treba da ode iz istraživačke laboratorije i otkloni svaku prepreku, i to zbog svoje umne ili duhovne nesposobnosti. U filozofiji stvar stoji potpuno isto kao i u višoj matematici, ili u fizici, ili u pravnoj nauci…

Pa ipak živa originalnost duhovne ljubavi može se opisati i treba da bude opisana. Кakvo je to stanje – ljubav? I po čemu se duhovna ljubav razlikuje od neduhovne?

Tamo gde započinje ljubav prestaju ravnodušnost, apatija i ekstenzivnost: čovek se sabira i usredsređuje, njegova pažnja i interesovanje se koncentrišu na jedan sadržaj, upravo na ljubljeni sadržaj, tu on postaje intenzivan, njegova duša kao da počinje da se žari i gori. Voljeni sadržaj – bilo da je čovek, ili kolekcija slika, ili muzika, ili omiljene planine – postaje životni centar duše, ono najvažnije u životu, njen glavni predmet. Ispostavlja se da ljubav, po Platonovim rečima, u isti mah pruža čoveku i duševno bogatstvo i duševno siromaštvo: bogatstvo – jer je čovek našao blago svoga života, kojim on raspolaže i koje takoreći nosi u sebi – otuda osećanje duševnog obilja, snage, sreće, pojačanog interesovanja za život i zahvalnosti za sve to; siromaštvo – jer se kod čoveka rađa osećanje da on nikada ne raspolaže svojim blagom do kraja i da je bez njega i izvan njega on siromašan, tužan i usamljen; otuda osećanje duševnog siromaštva, slabosti, nesreće, razočaranja u sve i jadanje zbog svoje ubogosti i bede. Pa ipak, i pored osećanja ubogosti, čovek se oseća bogatijim i bogatim.

Eto zašto je ljubav radost koja ne napušta čoveka čak ni u patnji, već mu svetli kroz sve nedaće, lišavanja i ogorčenja; tako se on raduje i onda kada podnosi muke: jer zna da u sebi samom ima blago, i oseća kako se duša od bliskosti tom blagu natapa dubokom i tajnom radošću, poput nekakve blažene svetlosti. Pokazuje se da je već ljubav sama po sebi, čak i kad je odvojena od voljenog predmeta – sreća, u kojoj duša prestaje da se stvrdnjava i počinje da omekšava, postaje takoreći pokretljiva i lagana, gipka i fluidna; ona nežno oseća, peva i obraća se celom svetu sa saosećanjem i dobrotom. Ljubav je dobrota – ne samo zato što okružuje saosećanjem svoj ljubljeni predmet, brine se o njemu, pati i raduje se zajedno s njim, već i stoga što ljubav sama po sebi pruža čoveku sreću, a kod onog koji je srećan pobuđuje potrebu da učini srećnim sve i svakoga oko sebe i da uživa u tuđoj sreći kao emanaciji svoje sopstvene.

Istinska ljubav se time ne iscrpljuje niti se na tome zaustavlja: ona se uživljava u voljeni predmet sve do umetničkog poistovećenja s njim. Кod čoveka koji voli, osećanje i mašta se sjedinjuju i jačaju snagu njegovog doživljavanja i reprodukovanja do te mere da njegova pronicljivost u odnosu prema voljenom predmetu dovodi do prave intuitivne vidovitosti. Ponekad se ta snaga vidovite pronicljivosti ograničava na jednog voljenog čoveka (na primer, kod majke – na njeno dete) ili voljeni predmet (na primer, kod muzičkog kritičara – na muziku jednog voljenog kompozitora), ali ponekad se ta snaga prenosi i na druge ljude, čak i na ceo svet (na primer, kod genijalnog umetnika). U svakom slučaju, čovek, usrećen ljubavlju, posmatra i doživljava predmete spoljašnjeg i unutarnjeg sveta sasvim drugačije od čoveka bezosećajnog i okamenjenog srca, hladnog i sitničavog egoiste. Zaljubljenom čoveku ceo svet govori nešto drugo i drugačije, kao kad bi mu se svaki cvetak otvarao na poseban način, svaka ptičica pevala drugačije, svaki zrak sunca svetleo sjajnije, svako ljudsko srce mu se okretalo s naklonošću, baš kao što se u bajci kućica na kokošijim nožicama okreće Ivanu Careviću spreda a šumi pozadi. Jer ljubav je svesagoriva, sverazbravljiva i svevideća sila, ona sama i cveta, i peva, i sija.

Čoveku je dostupna dvojaka ljubav: ljubav instinkta i ljubav duha. One uopšte nisu u neprijateljskom odnosu niti su suprotne, ali se relativno retko kombinuju. Delimično stoga što mnogi ljudi uopšte ne poznaju duhovnu ljubav, delimično stoga što obe ove ljubavi lako dolaze u nesaglasje jedna s drugom, delimično još i stoga što jača od njih ne dopušta drugoj da se razvije i ojača, i jednostavno potčinjava sebi slabiju. Ali, koliko su samo srećni oni ljudi kod kojih se obe bujice ljubavi slivaju u jednu i postaju istovetne! U poređenju s tom srećom, svaka druga sreća na zemlji predstavlja nešto sporedno.

Razlika ovih dvaju vrsta ljubavi uopšte nije u tome što je jedna od njih ”čulna”, pa stoga „zemaljska”, a što je druga posvećena ”nadčulnom” i naziva se ”nebeskom” ili ”platonskom”. Razlika je u tome što ljubav instinkta traži ono što se datom čoveku subjektivno dopada, s tim što se ono što se dopada kasnije slepo idealizuje i bez ikakvog osnova mu se u uobrazilji pripisuju sva moguća savršenstva; ovde se sve određuje na osnovu subjektivne prijatnosti i ličnog zadovoljstva, dok se princip kvaliteta, vrline, savršenstva pomera u drugi plan ili nema nikakav značaj. Formula ove ljubavi je približno ovakva: ”Taj predmet mi se sviđa, znači, mora mu biti svojstveno svako savršenstvo… Drag – znači dobar, dobar zato što je drag’’… Samo se po sebi razume da nakon ove zaslepljenosti, nakon ove naivne idealizacije, u većini slučajeva pre ili kasnije sledi razočaranje.

Za razliku od toga, duhovna ljubav teži kvalitetu vrlini, savršenstvu. Ona ne uznosi naslepo ono što se dopada, ona traži ono što je uistinu dobro, a to istinski dobro izaziva kod čoveka osećanje ljubavi: to je – dobrota i blagorodnost duše, vrhunsko umetničko delo, čovek s dubokim i čistim srcem, pravednost, mudrost, uzvišenost i veličina prirode – rečju, božanstveno savršenstvo u svim pojavama, stvarima, ljudima, stanjima i postupcima… Кod čoveka koji živi duhovnom ljubavlju, osećajno i nežno srce prirodno je takoreći okrenuto na objektivno-dobro, na ono što je uistinu ”dobro veoma”, i ta okrenutost srca na objektivno svojstvo ili vrlinu stvari, jeste uvek neki Božji dar koji, međutim, može da se učvrsti i razvije kako vaspitanjem tako i samovaspitanjem, Takav čovek kao da posmatra svet kvalitativnim okom tražeći istinsko savršenstvo, nalazeći ga, dajući mu prvenstvo, radujući mu se i duhovno ispunjavajući samo njime; njegovo srce se teši njime, naslađuje njime, voli ga; ono vezuje sebe s njim, doživljava njegov uspeh i pobedu kao svoje, ono je uvek spremno da mu pomogne rečju i postupkom, da mu služi, prinese na žrtvu mnogo toga…

Duhovna ljubav je svojevrsna glad duše za božanstvenim u ma kakvom se obličju to božanstveno pokazivalo. Ona je nešto poput uzdaha, poziva, molbe, obraćanja duhovnom nebu: ”Javi se! Dopusti da Te sagledam! Pokaži se, daj mi blagost i radost!” I ta molitva se, možda, uopšte ne izgovara rečima već bezglasno živi u srcu u obliku skrivenog, lakog trepeta – trepeta očekivanja, nade, večnog ozarenja, ili kod energičnih ljudi u obliku uverenosti, zahteva, upornih, neumornih traganja.

Formula ove ljubavi je približno ovakva: ”Taj predmet je dobar (možda čak i savršen); on je u suštini dobar, ne samo za mene već i za sve, on je dobar – objektivno, on bi ostao dobar i savršen čak i u slučaju kada ga ne bih ni video ni znao ili kada ne bih priznao njegov kvalitet; ja čujem u njemu dah i prisustvo Božanskog Načela – stoga ne mogu a da ne težim k njemu, njemu pripada moja ljubav, moja radost, moje služenje…”

Izražavajući to ruskom narodnom poslovicom mogli bismo reći: ”Nije dobar zato što je drag, već je drag zato što je dobar. ”

Moglo bi se reći da duhovna ljubav nije ništa drugo do ukus za savršenstvo, ili – pouzdani duhovni organ za percepciju Božanskog savršenstva, kako na nebesima tako i na zemlji. Moglo bi se reći da su taj ukus i organ svojstveni čoveku po Božjoj blagodat i, ali bi istovremeno trebalo dodati da su začeci takvog ukusa ili organa svojstveni mnogim (ako ne i svim!) ljudima „od prirode“, razume se, u različitom stepenu i snazi. Jedni žive u toj duhovnoj intenciji, prebivaju u njoj, vole je, strepe nad njom, učvršćuju je, produbljuju, čiste u sebi, a zatim, polazeći od nje, veruju i deluju. Naprotiv, drugi je zanemaruju, ne brinu se o njoj, ne umeju da oslobode za nju svoj um i svoje srce i stoga tumaraju divljim i slučajnim stazama svoje beskrupulozne naravi ili svog hira i požude.

Iz svega ovog je jasno da duhovna ljubav uopšte ne isključuje instinktivnu ili čulnu ljubav. Ona je ne negira već je samo prožima Božanskim zrakom, očišćuje, osveštava i oblagorođava. Instinkt, koji se pomirio s duhom, koji učestvuje u njegovoj viziji i u njegovom radovanju, ne prestaje da bude instinkt niti se odriče čulne, plotske ljubavi, on samo gubi težnju ka samovolji, snagu neobuzdanog iskušenja i njemu svojstvenog duhovnog besmisla. Snaga instinkta i snaga duha sjedinjuju se da se nikad i ne rastave, i tada čulna ljubav postaje pouzdan i istinit znak duhovne bliskosti i duhovne ljubavi. ”Drag” i ”dobar” se sjedinjuju i instinkt dobija potpunu slobodu da svoje duhovno ”dopadati se” smatra duhovno bezgrešnim. ”Nebo” kao da silazi ”na zemlju” ili, tačnije – duh se useljava u instinkt i akt instinkta postaje duhovni događaj… Razume se da se sve ono što smo rekli o ljubavi uopšte, odnosi i na duhovnu ljubav.

U duhovnoj ljubavi čovek usredsređuje svoje duševne snage na ono što je uistinu dobro i savršeno i usled toga oganj te ljubavi postaje sveti plamen.

Iz: Put duhovne obnove, preveo Dobrilo Aranitović, Logos, Beograd, 2008, str. 29-34.

─── Ernst Jünger