BANALOST ZLA U DIGITALNOJ ERI

(Naza u paramparčad razbija iluzije izraelskog društva, Sebastian Ben Daniel, Magazin +972, Izrael)

Decenijama je liberalni tabor u Izraelu negovao komotan i efikasan odbrambeni mehanizam: kada bi se suočio s neprijatnim moralnim pitanjima o postupcima Izraela, odgovornost se obično pripisivala marginalnim političkim frakcijama. Krivci su uvek bili „crne ovce“: omladina s brežuljaka, ministri ekstremne desnice, pobunjena pešadijska jedinica, doseljenici koje niko u severnom Tel Avivu ne bi pozvao na večeru.

 

Ova podela uloga bila je izuzetno komotna. Desnica je činila zločine; liberali su se brinuli za moralnost. Okupacija i mnogi ciklusi rata u Gazi, sa svom svojom odurnošću, bili su stvari koje su činili „oni“, dok smo „mi“ istraživali zloupotrebe i protestovali kako bismo spasili izraelsku demokratiju.

 

Naza (dokumetarni film u režiji Yuvala Abrahama i Rachel Szor, dobitnik Specijalne nagrade žirija na Mostri u Veneciji – prim. prev) napada taj alibi. Film zaobilazi uobičajene negativce i cilja pravo u svetinju nad svetinjama izraelske elite: Jedinicu 8200, koja obezbeđuje obaveštajne podatke za mete vazdušnih napada, i ratno vazduhoplovstvo, koje te mete pretvara u ruševine zgrada i istrebljene porodice. Ljudi koji su podvrgnuti moralnom preispitivanju nisu doseljenici, već diplomci najboljih škola i elitnih vojnih jedinica koji potom nastavljaju studije na univerzitetu ili ulaze u vrhunske tehnološke kompanije – upravo oni koje izraelski liberali vide kada se pogledaju u ogledalo.

 

Ovo je najnepodnošljivija teza filma. Ako je ono što je Izrael uradio u Gazi genocid, onda je to, velikim delom, liberalni genocid. Ne zato što se njegovi tvorci tako izjašnjavaju, već zato što mehanizam uništenja zavisi od institucija koje čine sekularni, obrazovani i tehnološki kompetentni Izraelci koji sebe doživljavaju kao potpunu suprotnost ekstremnoj desnici. Režiseri protagonistima uskraćuju čak i stari izraelski ritual „pucanja i plakanja“, u kojem osećaj krivice zbog nasilja na neki način donosi iskupljenje.

 

Reakcija desnice bila je predvidiva: načelnik generalštaba nazvao je film „krvnom klevetom“, premijer Benjamin Netanyahu i ministar kulture Miki Zohar podržali su oduzimanje državljanstva režiserima, a vojska je razmatrala pravne radnje zbog navodnog curenja informacija.

 

Još je otkroviteljskiji bio bes izraelskih „liberalnih“ medija. Komentatori osuđuju film koji nisu ni videli i poriču njegova svedočanstva, upravo dok vojska istražuje kako su poverljive informacije stigle do režisera i uprkos tome što je realnost sistematskog uništavanja Gaze očigledna. Novinari koji se uobičajeno oslanjaju na anonimne izvore iz bezbedonosnih službi odjednom su otkrili iznenadnu, gotovo puritansku zabrinutost za transparentnost izvora, pokazujući vrlo malo profesionalne solidarnosti, istovremeno režući granu na kojoj počiva istraživačko novinarstvo.

 

Kritičari filma žale se da ne mogu da obave odgovarajuće provere, ali ne spominju da je Izrael stranim novinarima uskraćivao nezavisan pristup Gazi od oktobra 2023. Standardi skepticizma, koji praktično nisu ni postojali dok je vojska delovala iza zida cenzure i ograničenog pristupa, postali su znatno stroži sada kada govore sami izraelski vojnici.

 

Javna debata posvetila je mnogo manje pažnje samoj suštini svedočanstava sadržanih u filmu. Danas u Izraelu oni koji prijavljuju moguće zločine snose veći pravni rizik od onih koji su optuženi da su te iste zločine počinili.

 

I kao da to nije dovoljno, glavna otkrića nisu nova. Yuval Abraham je prvi put izvestio o vojnoj upotrebi sistema za ciljanje zasnovanih na veštačkoj inteligenciji i dopuštenim stopama civilnih žrtava još u novembru 2023. godine. Izraelski su mediji imali sasvim dovoljno vremena — godine — da istraže ove događaje. Trenutna zapanjenost stoga nema mnogo veze s novinarskim standardima. Ima veze s onim što se dešava kada postane nemoguće na margini zadržati činjenice koje su delovale prihvatljivo dok su ostajale u okvirima sporednih vesti.

 

Film Naza posebno je uznemirujuć kada pokazuje kako se masovno ubijanje prevodi na jezik tehnološke industrije. Vojnici obaveštajnih službi govore o razvoju algoritama, generisanju meta, podacima, pragovima i optimizaciji. Osoba koja će na kraju procesa poginuti najpre se pojavljuje kao stavka u sistemu. Porodica koja je okružuje pojavljuje se kao procena. Uništena zgrada i ugljenisana tela pojavljuju se kao krajnji rezultat.

 

Jedinica 8200 je jedan od najprestižnijih kanala za ulazak u tehnološki sektor jer omogućava da se veštine stečene unutar aparata za masovno otkrivanje meta pretvore u profesionalni kapital. Opscenost nije u tome što vojnici deluju sadistički, već u tome što često jednostavno deluju kompetentno.

 

Upravo tu opis „odsustva mišljenja“u birokratiji Hannahe Arendt postaje koristan – ne kao olaka istorijska analogija, već kao opis načina na koji se odgovornost može fragmentirati. Odsustvo mišljenja za Arendt nije toliko značilo glupost, koliko neuspeh ili nesposobnost da se svet posmatra iz ugla osobe prema kojoj se deluje.

 

Velike birokratije olakšavaju ovaj proces podelom akcija na posebne funkcije. Jedna osoba piše kod, druga proverava obaveštajne podatke, treća odobrava metu, četvrta upravlja avionom. Svako može da obavlja svoj zadatak profesionalno, dok niko nema moralnu odgovornost za celinu.

 

Arendt je bila jasna u tome da birokratsko odsustvo mišljenja ne oslobađa pojedince odgovornosti za njihove postupke. Međutim, neki od njenih kritičara tvrdili su da priklanjanje birokratiji može poslužiti kao pogodna maska: ubeđeni ideolog koji se predstavlja kao poslušni službenik.

Vojnici u Gazi nude nam još jedan način razmišljanja o ovoj razlici. Oni nisu optuženi koji pokušavaju da izbegnu kaznu. Odlučili su da progovore, čime se potencijalno izlažu krivičnom gonjenju. Pa ipak, čak i u priznanju, oni se iznova i instinktivno oslanjaju na rečnik sistema, procedura i tehničkih zadataka.

 

Njihovo svedočanstvo sugeriše da birokratski jezik ne mora nužno biti ni autentičan izraz odsustva mišljenja, niti odbrambena strategija na sudu. On može biti jezik kroz koji ljudi razumeju sopstveni rad i, u isto vreme, racionalizuju svoje učešće u nasilju.

 

Želja za pripadanjem

 

Rastojanje između ovih vojnika i njihovih žrtava na neki način je takođe paradoksalno. Obaveštajni oficiri mogu da presreću telefonske pozive, slušaju porodice unutar zgrada, gledaju prenose uživo i analiziraju posledice napada u visokoj rezoluciji. Isti taj sistem koji stvara izuzetnu bliskost sa žrtvama može istovremeno održavati i duboku moralnu distancu prema njima. Dečji glas postaje informacija koja se koristi za verifikaciju; porodica postaje „kolateralna šteta“.

 

Veća količina informacija ne dovodi nužno do većeg prepoznavanja, već pre do detaljnije apstrakcije. Unutar elitnih vojnih jedinica ta distanca može biti dodatno pojačana mentalitetom „pristalice“: osobe koja je vođena željom za pripadanjem kako bi podredila nezavisno kritičko mišljenje normama grupe.

 

Sām naslov filma izražava ovaj proces. Naza je vojna skraćenica za nezek agavi, što na hebrejskom znači „kolateralna šteta“. Ta fraza već sama po sebi vrši čin moralnog potiskivanja: poginuli i ranjeni muškarci, žene i deca postaju kategorija unutar operativnog proračuna. Automatizacija daje tom eufemizmu još veću moć.

 

Raniji izveštaji Magazina +972 i Local Calla opisali su periode u kojima su oficiri tvrdili da je vojska dozvoljavala ubistvo do petnaest ili dvadeset civila kada je meta bio pripadnik Hamasa nižeg ranga, pa čak i više od stotinu u nekim napadima na visoko rangirane komandante. Vojska osporava ključne elemente ovih izveštaja i tvrdi da odluke o napadima donose ljudska bića u skladu s međunarodnim pravom. Međutim, moralni problem koji svedočanstva osvetljavaju ostaje: kada se smrt civila primarno predstavi kao dopušteni broj povezan s ciljem, ubijanjem se može upravljati kao knjigovodstvenim problemom.

 

Evo kako izgleda banalnost zla u digitalnom dobu. Stara birokratija je podrazumevala formulare, potpise i lance komandovanja; novi aparat za identifikaciju ciljeva dodaje interfejse, ocene pouzdanosti, liste ciljeva i softvere. Ni jedan ni drugi ne oslobađaju krivice one koji ih koriste. Ali i jedni i drugi mogu pomoći korisniku da sebe doživi kao delatnika sistema, a ne kao tvorca posledica.

Kako se i moglo očekivati

Reakcija izraelskih medija često odražava upravo ovakvo prebacivanje odgovornosti. Suočena sa svedočanstvima o masovnim ubistvima, većina javnih rasprava odmah se zaklanja iza proceduralnih pitanja: da li se određeni sistem zaista zasnivao na „veštačkoj inteligenciji”? Da li je odluku doneo algoritam ili je služio samo kao pomoćno sredstvo? Da li je lanac komandovanja opisan s apsolutnom preciznošću?

 

Neka od ovih pitanja jesu važna. Međutim, tehnička analiza može postati i utočište od šireg pitanja koje ta svedočanstva otvaraju. Ako se rasprava svede na to da li je tačan broj civila ubijenih u nekom konkretnom napadu, time se izbegava suočavanje sa činjenicom da vojnici opisuju sistem napravljen za generisanje i sprovođenje ubistava u ogromnim razmerama.

 

Vojnici u Nazi štite se od ljudskih posledica svog delovanja tako što govore o otkrivanju i optimizaciji ciljeva. Njihovi kritičari u izraelskim medijima mogu se zaštititi tako što će se pretvoriti u verifikatore činjenica unutar samog mehanizma. Ta simetrija je neprijatna: i jedni i drugi etički problem pretvaraju u tehnički.

 

A tehnički problemi pružaju utehu jer za njih postoji rešenje. Algoritmi se mogu unaprediti, baze podataka očistiti, a protokoli ponovo napisati. Ono što liberalni Izraelci ne mogu da podnesu jeste mogućnost da mašina zapravo funkcioniše upravo onako kako je i predviđeno.

 

Postoje strukturni razlozi zašto je izraelsko novinarstvo toliko sklono ovakvom povlačenju. Štampa je duboko ukorenjena u društvo u kojem je vojna služba ključna institucija za socijalizaciju i profesionalno napredovanje. Mnogi vodeći novinari započeli su karijeru u vojnim medijima ili novinarstvu vezanom za bezbednosna pitanja, dok vojni dopisnici, kako bi imali pristup informacijama, u potpunosti zavise od službe za odnose sa javnošću oružanih snaga. Jezičke kategorije vojske – preciznost, obaveštajni podaci, operativna nužnost, kvalitet cilja – u redakcije stižu s autoritetom neutralnih opisa, a ne kao jezik jedne od zaraćenih strana.

 

Nakon serije provokativnih izjava načelnika generalštaba, vojska je konačno izdala zvaničan odgovor na film koji savršeno odražava birokratsku neodređenost kritikovanu u dokumentarcu. Tvrdila je, na primer, da su civili redovno upozoravani pre napada, namerno prikrivajući tužnu realnost da je to bio tek sporadični izuzetak. Prava operativna norma – ona odgovorna za masakr hiljada dece – bila je iznenadno bombardovanje bez upozorenja.

 

Vojska je tvrdila da, tehnički gledano, veštačka inteligencija „nikada nije autonomno odabrala mete“, dobro znajući da nekoliko sekundi koje se daju ljudskom operateru za odobrenje napada onemogućavaju bilo kakvu značajnu reviziju s činjeničnog ili etičkog stanovišta. Isto tako, izbegla je bilo kakvu raspravu o odluci da se ciljaju pripadnici nižeg ranga, od kojih su mnogi ubijeni u napadima namerno izvedenim u njihovim domovima, često u prisustvu njihovih porodica.

 

U svom odgovoru na film, vojska je takođe tvrdila da nikada nije „odobrila niti izvela nijedan napad u Gazi u kojem se predviđala smrt 500 civila ili bilo kog broja i blizu tom broju“, kako je rečeno u jednom od svedočanstava u filmu. I ovo je proračunato zamagljivanje: fokusirajući debatu na najveći odnos između ciljeva i civila, pokušava se skrenuti pažnja sa hiljade napada koji su služili kao glavni mehanizam masovnog masakra u Gazi, u kojima se ubistvo od nekoliko desetina do nekoliko stotina civila smatralo prihvatljivim.

 

I kao i uvek, vojska je sugerisala da se navodni zločini „rešavaju disciplinskim merama, krivičnim istragama ili drugim merama“. Realnost je da je Izrael u poslednje tri godine osudio samo dva vojnika zbog nanošenja štete Palestincima, što ne iznenađuje, s obzirom na to da su se visoki vojni zvaničnici hvalili da su ubili 70.000 „terorista“ u Gazi.

 

Pa ipak, prazna demantovanja vojske bila su upravo ono što je izraelska štampa želela da čuje. U potrazi za psihološkim alibijem, i možda nesvesno osećajući krivicu što nisu radili svoj posao, izraelski novinari požurili su da proslave izjavu vojske, prikazujući film kao delo površnog novinarstva i sklanjajući se u utešnu i autoritativnu tautologiju: činjenice navedene u filmu moraju biti pogrešne, jednostavno zato što tako kaže vojska.

 

Izraelska umerena levica dugo se definisala preko svojih neprijatelja: ako nas ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben Gvir prezire, ako nas doseljenici nazivaju izdajnicima, ako krajnja desnica napada sudove i štampu, onda mi moramo biti demokratski i moralni Izrael.

 

Film Naza razbija tu utešnu iluziju. On sugeriše da se možete protiviti Ben Gviru, glasati za centar, raditi u tehnološkom sektoru, protestovati za demokratiju, a ipak učestvovati – ili pružati materijalnu podršku – u sistemu sposobnom za masovna ubistva. Mržnja fašista nije uverenje o nevinosti.

 

Doseljenici možda jesu glasovi koji najsnažnije pozivaju na „dobrovoljnu emigraciju“ miliona Palestinaca iz Gaze, ali sposobnost da se to stanovništvo pretvori u mete izgrađena je i vođena od strane institucija u samom centru uglednog izraelskog društva.

 

Film se završava prelazom s krovova Tel Aviva na ruševine Gaze, poništavajući distancu koju stvara birokratski jezik. Jedan palestinski otac frenetično kopa po ruševinama srušene zgrade tražeći svoju mrtvu decu. U lavini izraelskih komentara o Nazi, nisam video gotovo nijednu raspravu o tom ocu.

 

To odsustvo nije slučajno. Vojni sistemi pretvaraju Palestince u mete i procene kolateralne štete; javna debata zatim sam film pretvara u tehničku kontroverzu. U obe faze, Palestinci ne postoje. Ali u krajnjoj liniji, dehumanizacija ide u oba smera: samo narod koji je izgubio svoju ljudskost može da ignoriše tako potresnu scenu koja izraelskoj javnosti, možda po prvi put, prikazuje rezultat njenih postupaka.

 

Skandal oko filma Naza nije u tome što Izraelcima otkriva nešto što nisu imali načina da znaju. Leži u tome što napada privilegiju neznanja. Uzima jezik kodova, obaveštajnih podataka i procedura – jezik putem kojeg se ugledni ljudi štite od onoga što se čini u njihovo ime – i u njega vraća tela.

 

Eto zašto je bes koji okružuje film deo priče koju film priča. Društvo koje i dalje može biti užasnuto optužbom za ratni zločin, ali ne i ocem koji kopa po ruševinama tražeći svoju decu, već je odlučilo šta smatra nepodnošljivim. A burna reakcija na film dokazuje da je izraelska javnost nesposobna da se suoči sa sopstvenom slikom u ogledalu, čak i kada ono što reflektuje jesu njeni najprestižniji vojnici. 

 

Preuzeto iz on line verzije magazina Intrenazionale (8.10.2026)

S italijanskog preveo Ivo Kara-Pešić