─── Béla Hamvas

Ma tek i na nekoliko dana ili sati ili na jednu sedmicu, čak i više, ali svake godine se vraća vreme koje bih voleo da nazovem: zlatni dani. Zemlja je opet vlažna i meka od kiša krajem leta. Voda je sa listova sprala prašinu i krošnje su opet zelene. Zore su sveže, ali je dan još topao. A na brdima u sumrak mlak je zapadnjak. 

Ovo vreme nazivam zlatnim danima zato jer je boja septembra zlatna. U vazduhu blistaju sitna sjakatava zrnca, i ako čovek s vrha brda pogleda na ravnicu, vidi kako predeo prekriva blistava zlatna prašina. Pod blistavom maglom, u sjaktavoj izmaglici leno se odmaraju bašte i od ove pospane sporosti zri grožde, jabuka postaje penušava, pune se slašću orah, badem, breskva i šljiva. U zlatnom medu plovi zemlja i sunčeva svetlost blista poput žutog ulja.

Kada stiže kraj kišnog vremena na kraju leta, nebo se očisti i javi se karakterističan blag zapadnjak, znam da su stigli zlatni dani, uvek nađem načina, ma samo i dva puta ili tri da odem, ali u brda na dvadeset i četiri sata, i da provedem u baštama koliko god mogu. Ne samo zbog toga da bih seo ispod čokota, da redom, polagano probam privlačnu množinu vrsta. Muskat crni hamburg, jajasti crni muskat, svojim rastopljivim ukusom grožđica uvek mami na povratak. Ali tu su i muskat otonel, medeno belo, delavar, kraljica vinograda. U međuvremenu grickam bademe, sedam na ivicu, ljuštim sveže orahe, pažljivo i bezbrižno. U ovim kasnim, zrelim danima čak se i ptice oglašavaju. Ujutru rano čujem kosa, popodne slavuj otpeva nekoliko taktova, kao da uzdiše, i jedva uspevam da suspregnem suze od tronutosti. Zašto? Ne znam. Ujutru je proleće, u podne leto, uveče jesen, bagrem cveta, senica peva, cele noći iz doline čujem šumsku ševu, vreme je kao rekapitulacija cele godine, ali s neizrecivim mirom i blagošću, kao da je mudra slika sećanja, i da se razrešava u čarobnoj melanholiji.

Zalazim među bašte da se napijem mirisom zreline, da mi se oči zasite čudima izdašnih glavica kupusa, repe, zrelog paradajza, paprike, teških tikava i lubenica. Nad stazu se nadvila šljiva, berem dva ploda, saginjem se da bih ispred nogu ubrao četvorolisnu detelinu, kao da je kraj maja. Ali izlazim i zbog toga jer u ovim čarobnim danima prolaznosti, više nego u svežem aprilu, u plamenom julu, mogu neposredno da doživim nešto: obesmrćenje života. Ono zlato što blista na nebu i u vazduhu nije prirodna pojava. Oko zrele zemlje svetli se aura obesmrćenja. I u tom nadzemaljskom blistavilu, na pragu smrti, ali na vrhuncu života kada priroda dobrovoljno rasipa celo svoje blago u zrelom, medenom miru bez strasti i nasilja, u toj spokojnoj lepoti svaki put sazri i iznutra neka tajanstvena voćka. Kada god nastanu zlatni dani, ja krećem da učestvujem u njihovom bivstvu, uvek dobijem neki uvid, kao da je onda sazreo rad godine, i da je spreman za berbu.

Ovi dani su ove godine počeli relativno kasno i neobično se odužili. Nebo se razvedrilo oko dvadesetog septembra, zlato je još uvek blistalo iznad šuma petog oktobra, šumska ševa je neprekidno pevala, i u vlažnim dolinama brao sam kite ljubičica. U lakom letnjem odelu lutao sam po pola dana šumom, i kad sam se vratio kući, podno vinograda sam našao lavandu u cvetu.

Ono što ću ispričati, lično je. Na prvi pogled izgleda da se ne odnosi ni na koga. Ipak ću ispričati,i znam, nisam indiskretan, jer je mogućnost slične situacije danas otvorena za mnoge. Može naići takvo vreme kada će u ovakvu situaciju dospeti više stotina ljudi, a ne baš bezvrednih. Kada sam popodne leškario na pristranku i posmatrao neka dva sata seljaka kako dole na livadi kosi otavu, dok je knjiga bila pored mene otvorena i nedirnuta, onda sam iz dubine osećao kako bi bilo dobro da i neko drugi za ovo sazna. Konačno, ne bi me stalo naročitog napora ili da sve sasvim prećutim, ili da pribeležim u dnevnik, i na taj način pohranim za druge.

Počelo je rano popodne, gore ispod borova. Po malim proplancima cvetao je jesenji mrazovac i prolazio sam između vila, svi udovi su mi trnuli, srećni. Premišljao sam o beskrajnom bogatstvuosamljenih doživljaja i razumeo sam one koji su radije odabrali baštu ili biblioteku, nego govornicu i bojno polje.

Smatrao sam u tom trenutku da je nepodnošljiva beskrajna dosada društvenog života, praznina pozorišta, zabave, život proživljen u osami izgledao mi je pust i besadržajan u odnosu na njegovo bogatstvo. Osamljeni život je bogatiji događanjima od javnog. Mudrac više živi nego heroj. U ovim zlatnim danima ovde, kako promine jedna sedmica sama, bez reči, sada sam učesnik većeg života nego kada sam pre dvadeset godina proživeo šest ratnih meseci.

Kada sam se spustio iz šume, u podnožju leski, na sunčanom pristranku ugledao sam procvale bulke. Zlatni dani uvek iznenađuju čoveka. Gore mrazovac, ovde bulke: jesen i jun jedno pored drugoga. Tada mi pade na um reč. Agon. Grčka reč, ali za nas ju je lepo protumačio istoriograf Burkhart. Znači: u svetu Grka značajno je bilo samo ono što se zbivalo pred javnošću.

Mi smo ovaj agonalni način života potpuno preuzeli od Grka, i uopšte uzimamo u obzir ono što se odigrava javno. Važno je: vest, uspeh, ime, slava. Sve ovo samo po sebi nema nikakav smisao. Šta ću sa svojim slavnim imenom u šumskoj osami? Važni su zato jer su agonalni. Čovek svoju snagu mora da preoblikuje prema spolja, u ulogu, jer je jedino bitno: pred drugima se pojaviti u povoljnoj boji.

Jedan persijski kralj je hteo da sagradi palatu i preporučena su mu dva graditelja: kineski i grčki. Obojica su pripremili planove i kada je kralj pregledao nacrte, rekao je: Grčka je lepša, spolja, jer ako neko ugleda ovu zgradu, smesta će znati da u njoj stanuje kralj; ali su sobe prazne i hladne. Kineska ne blista tako, ali je iznutra topla, prisna, prikladna za stanovanje, i ovu palatu biram za svoj dom. Jer u svom domu hoću da stanujem za sebe, a ne za javnost. Kineski način života, ili možda i ceo istočnjački, suprotstavljen je agonu. To je ona intimnost privatnog života koja nedostaje u grčkom i našem životu. Kada se nalazim ovde sam već više od jedne sedmice, razumem persijskog kralja, jer sada živim sebi, a ne javnosti. Agonalni život je jednostavno neozbiljan.

Na travnatom pristranku provirila zaobljena stena. Bilo je prijatno sesti. Iz džepa sam izvadio drenjine, pa mada su bile tek poluzrele grickao sam ih, a košticu sam ispaljivao daleko. Otkriće me je sasvim obuzelo. Osećao sam kako živim presudne trenutke. Moram da biram. Odnosno: već sam odabrao. Ne cezarski život, ne agon, ne slavu, ne uspeh, ne javnost, nego intimnu i toplu osamu,jednostavno zato jer je bogatija. Više je.

Čoveka je teško prevariti. Ne može mu se reći idi u ovom pravcu, ovde ćeš dobiti više. Posle izvesnog vremena otkriće prevaru i onda je kraj. A čovek je biće koje je sasvim nezamislivo gladno života. Uvek odlazi tamo gde ima više udela u životu. Čak je u stanju i da se razboli ako mu zdravlje obezbeđuje malo doživljaja. Uvek mu je potrebno više, blistavije, vatrenije, zanimljivije, ozbiljnije, uzbudljivije, delotvornije, efektnije. Već odavno sam mislio da nešto ne valja u agonu, jer on premalo daje. Sada vidim da tu nema pomoći. Biram baštu i biblioteku, ćutljive šetnje, molitvu bez reči i tiho sedenje. Zašto? Jer ću tako dobiti neizmerno više od onoga što mi je neophodno. Život proživljen u osami beskrajno je bogatiji od javnog. U svom životu želim da živim za sebe, a ne za javnost. Ovo moje držanje veoma su mi olakšali moji savremenici. U Mađarskoj je bila nepoznata ova duhovnost kojoj sam služio. Kada bih hteo da stvar pojednostavim sasvim do običnosti, čak javnosti, trebalo bi reći da je ova duhovnost imala tri suštinske tačke. Prva: pojačavati poznavanje čoveka na sve moguće načine, čak i po cenu neprijatnosti, jer samo iz dobro zasnovanog i ispravnog poznavanja čoveka može proizaći plodan odnos među ljudima, i međusobno se mogu uzimati ozbiljno samo oni koji se međusobno poznaju. Druga: otkriti opasnu prirodu krize onoga doba u kojem živimo suprotstaviti se suštini-himeri vremena. Treća: mystique au lieu de politique, kao što kaže Pegi, odnosno obezbediti prednost Svetom pismu nad partijskim programima.Možda se ovaj duh oštro suprotstavlja interesima svih onih koji su ovde živeli.

Možda sam u Engleskoj, Francuskoj ili Nemačkoj mogao da postignem neki uticaj. Nemam saznanja o pretpostavkama i mogućnostima, niti mogu da imam. Nedvosmisleno je da sam uvek bio vanredno prijemčiv za žive ideje izvan granica svoje zemlje, možda i zbog toga što ovde uopšte nisam nalazio ideje, samo programe. Što se tiče univerzalnog nivoa i savremenosti, dakle nisam imao čega da se stidim. Ali što se tiče bitnog produktiviteta, u tome, iskreno govoreći, nisam sasvim siguran, jer ne mogu da znam da li bih umeo da se plodno umešam u tok stvari.

─── Franco ARMINIO

Verujem da ne postoji jedna ideja pesništva s kojom bi se svi složili. I nije ni važno pronaći takvu ideju pesništva. Važno je da postoje tekstovi koji emotivno i intelektualno hrane ljude. I smatram apsurdnim da poezija treba da se bori za jasnost ili za tamu, za jednostavnost ili za složenost. Pesme dolaze iz tela onoga koji piše, a pre toga iz vazduha u kom kruže mnoge stvari, oblaci i ljudske reči. Pesme su obličja u koje se reči umotavaju na određeni način, poput sena.