Budimpešta, zima 2022.

*

– Znalo se u Srednjem veku kako se grad osvaja. Prvo se grad opkoli, pa vremenom ostaje bez vode i hrane. Potom se zidine gađaju topovskom đuladi, da se probije bedem. Obruč se postepeno steže a grad zasipa kišom strelica. Tek kad iz grada istupi prva odbrana, napravi se poprište, pa krene konjica, za njom juriša pešadija. U današnjim je filmovima sve naopako, ne znaju za red, a ne pitaju onog što zna.

Govori svoj monolog čuvar vojnog muzeja na budimskom brdu u rano jutro, deset do devet. Gleda preda se, pogled mu je oštar, vojnički, ali reči klize jedna za drugom, nosi ih para od daha. 

Pred muzejom je grupa đaka, nastavnica ih postrojila u red, dvoje po dvoje, nose zastavice. Slušaju čuvara i jasno je, kazao je on svoj tekst mnogo puta, pred publikom domaćom i stranom, a turisti ne čase mnogo, već čim dođu u Budim, odmah idu na brdo, u muzeje.

Glagolji čuvar svoju nisku od reči koje su mimo sadašnjeg trenutka i hladnoće jutra: –Ima ovde oružja od svake vrste: jatagani, sablje, koplja, karabini i muskete, pištolji i revolveri, mitraljezi i haubice, tu su vojni džipovi, tenkovi, cindapi. – Slušam ga i kao da čujem sve one što su zagledani u neku razlivenu daljinu i u svoj zanat, posao stvaran i opipljiv.

 On, portir vojnog muzeja, stomaklija je odeven u zelenu uniformu pa i pored oštrog pogleda liči više na dobroćudnog šumara kojem nije stran ni kotlić ni čokanj, čak i dok govori o oružju sa sečivom i sa barutom, o objavama rata i poveljama primirja. Zna sve eksponate muzeja kao što sokolar, u odgajalištu, u glavu zna svako ptiče. Na kraju, tiho: – Ovde sam od osamdesetih.

Pred vratima muzeja čeka i momak, Englez, tanak i plave, čičkave kose; došao je, kaže čuvaru, da kupi godišnju ulaznicu jednom prijatelju. Taj se, kaže, kao i čuvar naš, razume u oružje i bitke, istoriju i umeće ratovanja, sav je od vojničke discipline i sportske snage, zimi na skijama trči bijatlon, a leti maraton. To mu je veliki, najbolji prijatelj, zapravo više od prijatelja, drug i saputnik koji sluša i razume.

On sâm, drugačijeg je kova. Strano mu je sve vojno, istoriju ne zna a sport ne prati, njegov su posao dizajn i moda, muške kolekcije za biznis i otmene prilike. Važno je odelo, još kako, ono je prvi utisak o čoveku, a ovde, u Budimpešti, muškarci nose preširoke košulje i sakoe, plivaju naprosto u njima, a ukrojeno stoji bolje čak i kad torzo nije uzak.  

Čuvar ćuti i sluša i tek posle okreće pogled ka Englezu: – Neka voli ko koga hoće, široko je u Budimpešti, bar što se mene tiče. Uostalom, danas je praznik svetog Valentina, dan svih što vole.

Čekaju nastavnica i đaci, nestrpljiv je Englez da uđe prvi i kupi dar. Portir, na to: – Sačekaj. Još nije devet.

*

Jeste dan svih što vole, kako kaže čuvar, i svetog Trifuna, zaštitnika vina, u kojem je i ljubav i sećanje i razgovor. Jutros, pred stanicom Njugati, prodaju ruže plave Slovakinje sa severa, u izvezenim nošnjama i sa maramama na glavi. 

Kod Margitinog mosta i dalje duž tramvajskih šina, svuda se prodaju ruže, na komad i u buketu, u celofanu i papiru, uz list paprati. Sve tako, do pijace Fenji, gde se čuje zvuk džez akordâ koje svira Rom, na gitari sa usekom (svira taj kao Đango, pomenuli smo već jednom, u priči o drugima, a njegova priča, cela, zri još i previre).

Budi se i ponovo rađa celo Ružino brdo, o čijem se imenu i sad govori. Jutros, čuvar muzeja, veli da kraj nosi ime po ružičnjacima, sad čijim, da li austrijskim, mađarskim ili turskim, manje je bitno. Njemu, kaže, mila je priča o austrougarskom oficiru, koji je prvi zasadio ruže na padini, iznad Dunava, odmah kraj garnizonskog bivaka.

Milija je, međutim, onima što žive na Ružinom brdu, priča moguća i nemoguća, da je ruže posadio Đulbaba, turski derviš, pesnik, sledbenik bektaškog reda. Njegovo je turbe odmah tu, poviše mosta u brdu, u lavirintu ulica sa turskim imenima. Tamo ima puno ruža.

*

Piše o tome dervišu, Đulbabi, i Evlija Čelebija, putopisac, Marko Polo istočnog sveta. Kaže da je derviš bio pametan i mudar, za života poznat diljem Otomanskog carstva, te da je na večni počinak otišao 1541. godine, nedugo nakon što će Turci zauzeti Budim. Pripoveda Čelebija, i sam sin derviša, da je Đulbaba umro u molitvi, u crkvi tek preinačenoj u džamiju. Piše i da mu je sultan lično na dženazu došao i tabut poneo.

Tako piše Čelebija, hodoljub orijentalni, ali on piše široko, sahibovski, zarad putopisa samog, ne hajući uvek za brojke i imena. Premeće godišta i nazive, oduzima od priče koliko treba kao da svoje ruže podrezuje, ili dodaje kao rahat-lokume da deli. Veli, eto, da u maloj varošici ispeku na hiljade vekni hleba i isto toliko na ražnju jaganjaca. Treba hodoljubu verovati, bio je kalemli čovek i ne bi pisao napamet, mada ne nužno svako slovo, jer slušao je priče u musafirhanama i jednako čitao spise u stambolskim arhivama. Za priču našu o putu važno je da plovi, teče.

Otkrili su turski osvajači tople vode pod Budimom, napravili hamam, a sad je tu banja Lukač. Tako joj je ime, ali na Ružinom brdu kažu samo: naša banja. Odmah dodaju da je naročito dobra za kosti. I sve je u njoj sa merom. Prostora joj ne manjka, ima nekoliko bazena, toplih i hladnih, ali nema ukrasnih mozaika niti statua Amora i boginja, koje umesto nektara toče vodu punu minerala. 

Sporo protiče vreme u sauni, u banji Lukač, u negdašnjem turskom hamamu. Ovde uminu i zvuci tramvaja i vetar što kovitla maglu sa reke. Neko je prosuo na keramički pod kap eukaliptusovog ulja, pa je sva sauna zamirisala, prodisala i koža i misao, vraća se u sećanje proživljeno i pročitano.  

Piše Čelebija o smrti dervišovoj u molitvi, ali na Ružinom brdu, kroz buku tramvajskih šina i kroz paru ovog hamama, čuju se o tome i druge pripovesti. Derviš je, kažu, pre odlaska sa ovog sveta napustio sve zemno, prestao uzimati hranu i vodu, i samo koraknuo u vrt. Na glavi mu turban, u levoj ruci svitak, spisi derviški ili, verovatnije, pesme; dotaknuo je desnom rukom srce, kako to čine na istoku kad pozdravljaju, i meko, kao da leže na postelju, pao nauznak.

*

Govore ovih dana Budimci o filmskoj seriji i opsadi Konstantinopolja. Još golobradi sultan sanja kako će osvojiti grad. Počinje opsada, i to po redosledu koji nam opisa jutros čuvar vojnog muzeja: prvo artiljerija, pa kiša vatrenih strelica, najposle konjica i janjičari, pešadija, i bude borba prsa u prsa na mostu preko šanca.

Grad-bastion posrće i pada mučen izvana, a iznutra, ruju ga dvorjani, spletkari, ima među njima i sluga i vizantskih dama i velmoža, koji imaju pripremljene lađe, da odu kad padne ono čemu je pad neumitan. Pod tlom, rudari kopaju tunel ne bi li se tako prodrlo u grad. To su kopači sa balkanskog tla, dovedeni da kopaju tunel u zemlji tuđoj, daleko od njihove.

Govore o filmu Budimci, jer pominje se i budimska tvrđava koja će pasti vek nakon konstantinopoljske. Kažu kako je u seriji sve preuveličano, filmski, i jedna i druga carevina, i podvizi ratnih vođa i junaka. Ovde, na Ružinom brdu, sa istorijom se živi, ulice vode ka zamkovima, pod tim žilama su katakombe i skrivena blaga, a opet sve je prekriveno urbanim životom. Menja Ružino brdo svoju fizionomiju. Zgrada kraj klizališta, čiji se led već topi, raste iz sedmice u sedmicu, kao sadnica u proleće. 

Sva se priroda budi. Na Dunavu ima sve više ptica, u park Normafa došle srne, mami ih prva trava. Dan je svetog Valentina, vele: dan zaljubljenih i onih što vole. Otvoriće Budimci vino sa voskiranim čepom, voćni furmint ili oporu kadarku, buteljke sa etiketom srca. Gledaće sa Ružinog brda na parlament, nalik na zamak sa šiljcima, na terase i krovove od crvene opeke. Biće poklona – mirisa i buketa, karti za putovanje na istok, na Mediteran. Nosiće se buketi ruža neparnog i parnog broja.

– Crvena ruža znači ljubavnu strast – kaže jutros Slovakinja, prodavačica cveća – ona je najslađa, kad poneseš ženi, to je nova ljubav u najavi.

*

Đulbaba, otac ruža, otac svih ruža, tako je bilo ime budimskom dervišu. Vele da je svakoj ruži davao ime, kao što otac nadene ime svakom čedu i svako jednako voli.

Ima biljka svoj rast. Jedna iždžiklja, stabljika joj čvrsta i ne da se vetru; drugoj je rast sporiji, ali isto usmeren ka nebu. Vapi bilje za zrakom i svetlošću, odižući se, kao derviš u svom čigrastom plesu, od zemlje. I svaki je cvet poseban, na svakom su, kad pogledaš na svetlu, žilice drugačije i svaki je dostojan rasta, življenja. Sve je to video Đulbaba podrezujući ruže, odmaknuo bi se i pogledao zadovoljno, kao što se gleda dete kad namah shvatiš da raste, da je odskočilo za pedalj, pogled mu postao odrasliji a kretnje spretnije.

Teče priča o Đulbabi, utkana u sećanje četvrti i grada. Idu turisti u banju, usred srednjoevropskog grada, posle obiđu nedavno obnovljeno otomansko turbe, sa ajetima iz kuranskih sura. Sa kulama osmatračnicama, uzvisina gde je bila tekija liči na tvrđavu, poput budimske, koja je preživela mnoge osvajače i čiji podzemni prolazi i sad kriju mnoge tajne. Kad je prošlo tursko, došli su Habzburzi, sa njima jezuiti i podigli svoju kapelu. Kasnije je kompleks kupio Lajoš Vagner, arhitekta, ali to se vreme stapa s ovim sad, našim, i tek zri za priču.

Ruža, to se zna, ima svoje esencije. I sad Budimci, u maju, prave od nje sok kakav prave i na Orijentu, latice potopljene u vodu stavljaju u prozore okrenute ka suncu. Za taj su šećerni sok najbolje ruže što rastu u grmu i imaju puno sitnog trnja, stabljika im je tanja i žilavija od ostalih u cvetnom svetu.  

*

Sada su dani topliji, prave se planovi za odlazak na Mediteran ili bliže, na Balaton, na jezeru se plovi i jedri, rastu na vinorodnom tlu dobre loze. U Budim, na Ružino brdo, uplovljavaju svaki dan novi putnici, slušajući jezik i zvuke grada, idući u susret novim poznanstvima.

Laticama ruže, da puste sok, treba sunce i vreme. Ni tvrđava ne pada za dan, kaže čuvar muzeja. Kad padne, ne nestaje sasvim ono što je u njoj bilo, već se pretopi u nove reči, običaje, začine. Naći će, ko traži, na Ružinom brdu otomanskog traga u imenima ulica, ćoškovima bogomdanim za basamke, u kolačima što mirišu na salep.

Sa uzvisine, gde je turbe, više no drugde u Budimu, naći će šetač pogled na grad i osamu od vreve. Naći će prirodan ram slici i svetlo za sene na portretu Indijac fotograf Abišak, naći će dobri barmen Matijaš smiraj daleko od šanka, a Riđokosa, gipkog tela, ritam disanja kao violinske kaskade, pred padobranski skok.

Praznuje se dan ljubavi i vina, svako po svom kalendaru svoj vrt i čokote neguje. Ovde, kraj turbeta Đulbabinog (derviši kažu nije umro, nego preselio na bolji svet), ima nečeg mističnog, tajnovitog. Ali, kao na dnu pećine u libanskoj dolini Kadiša, gde je grob pesnika Džubrana, i ovde, kod Đulbabe, ne čini se smrt turobna: nije bektaš umro, samo je prilegao, i nije to samrtnički pokrov nego šarena, izvezena dolama putnika sa istoka na zapad. Tamo, u pećini libanskoj, na zidovima su Džubranovi crteži nimfa sa izvijenim telima, a kraj ovog turbeta budimskog su šare šedrvana, čiji huk ne nosi odjek smrti, već više života i poezije.

Zna se da pesnike život nosi dalje u svet, njihova je domovina ona, pesnička, lišena zastava i međa. Džubran nije dočekao sanjanu slobodu svoje zemlje na Levantu, razmeđi svetova. Đulbaba je došao u Budim, sa vojskom, sa svojima, da osvoje novo i drugo, ali derviša malo ko pominje kao ratnika. O smrti, mekom padu nauznak usred ružičnjaka, na Ružinom brdu kažu da su mu misli, u zadnjem času, samo išle gore, da je u molitvi prekinuo i disanje samo, hodeći ka svetu koji je drugačiji od ovog, sav od muzike i poezije.

Ima na istoku priča da je svaka biljka, cvet i voćka, poreklom od ružinog pupoljka koji je oblikom sličan poljupcu i ljubavnom zagrljaju. Ovde, u Budimu, ospe se padina ispod Đulbabinog turbeta cvećem, ružičnjak se obnavlja u večno trajanje.